„Рударство на Западном Балкану: Како сузбити ауторитарни екстрактивизам?“ – то је назви публикације аутора Ведрана Ђихића и Марка Кмезића са Универзитета у аустријском Грацу која је била повод да се 22. априла одржи трибина у организацији фондације Хајнрих Бел, блиске немачким Зеленима. Публикација, иначе, најављује ширу студију која би требало да буде објављена у мају.

Као најдрастичнији актуелни проблем са рударењем истиче се рудник бакра у Бору који је, како се могло чути, де факто екстратериторијална површина готово изван домета институција Србије. Ту је указано и на остале проблеме које са собом доводи таква врста економског процеса.

– У Бору не можете практично да видите ништа друго него коцкарнице у којима ти кинески радници проводе своје слободно време. Грађани Бора препуштени су својој судбини – рекао је један од аутора студије Кмезић за Дојче веле (ДW).

А како ствари стоје са пројектом који је постао симбол за „зверски капитализам“ на Западном Балкану – пројектом Рио Тинта у долини Јадра за који су се, док грађани нису показали отпор, залагали и Брисел и Берлин. Пројекат је због неких нерешених судских поступака тренутно замрзнут, каже за ДW Јован Рајић. Други део се односи на актуелну политичку ситуацију.

– Мислим да власт у Србији у овом тренутку себи не може да дозволи буђење још једног проблема, поред свих проблема које тренутно има – оцењује Рајић.

Он не верује ни да че се, након евентуалне промене власти, по том питању нешто променити.

– Ја мислим да се нико ко долази након Вучића неће осећати угодно када се ради о поновном покретању тог питања. С друге стране, ни грађани неће реаговати другачије него до сада. Могућност да се грађани придобију за тај пројект је дефинитивно пропала, ако је икад и постојала – закључује Јован Рајић.