YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉЕ:

00:00:00 Увод: Драгана Трифковић о промени власти у Србији
00:03:19 Русија, Кина и ЕУ: којим путем треба да иде Србија
00:11:26 Студентски покрет и тврдње о „обојеној револуцији”
00:21:33 РТ, Спутњик и однос према критичарима Вучићеве власти
00:28:08 Промене у Русији и питање утицаја лобија
00:36:34 Трифковић о Вучићевом лобирању у Москви и оружју за Украјину
00:44:12 „Службене патриоте”, опозиција и демонтажа система
00:53:37 Отварање досијеа УДБЕ: ко је обликовао српску елиту
00:59:29 Нова власт и питање независне, одговорне опозиције
01:06:12 Медији, политичке странке и реформа институција
01:12:00 Контрола избора и питање спољне подршке Вучићу
01:22:47 Нова кривична пријава због Косова и Метохије

Драгана Трифковић, директорка Центра за геостратешке студије, једна од ретких аналитичарки која је Вучићев режим нападала подједнако због Косова и Метохије, због оружја послатог Украјини и због двоструке игре према Русији, гостовала је у емисији „Интервју” медијске куће Србин.инфо – канал Центар, код главног и одговорног уредника Дејана Петра Златановића. Повод: победа Студентске листе на ванредним парламентарним изборима и питање шта та победа значи за унутрашњи поредак Србије и за њен положај у свету.

Њени одговори далеко превазилазе уобичајена слављеничка општа места. Трифковићева тврди да се спољна политика Србије неће радикално мењати – али да ће се први пут водити у име државних и националних, а не личних интереса једног човека. Тврди да је Москва већ променила тактику и спремна је да разговара са свима, да је Вучић на изборе изашао без подршке Вашингтона и Кремља, да су га у Москви годинама промовисали плаћени лобисти, и да Србију чека не само смена власти, него ресет система који је, мутирајући, преживео од 1945. до данас. Овде доносимо све њене ставове изнете у разговору.

„Ни сама не могу да верујем да смо то дочекали”

„Пре свега бих рекла да сам заиста срећна што смо се ослободили издајничке и коруптивне власти”, почела је Трифковићева. Подсетила је да је тај режим критиковала практично од његовог доласка, а нарочито од потписивања Бриселског споразума 2013. године, када је, каже, постало јасно о каквом је режиму реч: власт која је дошла обећавајући заштиту Косова и Метохије и поништење „Боркових споразума” отишла је „даље него што су то урадиле демократе са својим договорима”. Њена критика била је непрекинута – од политике према Косову и Метохији до испоруке наоружања Украјини, а између тога корупција, бахатост и однос према грађанима Србије „са крајњом потребом да се понижавају”.

„Ни сама не могу да верујем да смо то дочекали”, признала је, јер је деловало да се Вучића неће бити лако ослободити и да он није спреман да преда власт без обзира на резултате. „Очигледно је био принуђен да то уради.” Остаје, каже, доста нејасноћа и противречности, као и информација да је намеравао да оспори изборне резултате и да је припремао некакву насилну акцију којом би задржао власт. „Међутим, све је прошло добро, без неких конфликата, што мислим да је јако важно.”

Вучићев „баланс” био је само реторика

На питање да ли се променила геополитичка позиција Србије, Трифковићева одговара да ту „нема превеликих разлика у позицијама”. Вучић је, објашњава, балансирану политику водио само декларативно: реторички је понављао да Србија сарађује и са Европском унијом, и са Америком, и са Русијом и Кином – политика „четири стуба” проглашена још у време Бориса Тадића. У пракси се, међутим, последњих година дистанцирао од Русије, пре свега енергетски и економски, и све више нагињао „ка тој евроатлантској страни, односно ка НАТО и ка Западу”, покушавајући да то реторички прикрије.

О спољној политици нове власти у кампањи није било много речи, јер је фокус био на унутрашњој политици – борби против корупције и криминала и реформи институција. „То је све што је нама преко потребно”, каже Трифковићева, оцењујући да је штета коју су нанели Српска напредна странка и њени коалициони партнери „несагледива” и да још нисмо ни свесни њених размера. Изразила је захвалност кандидатима Студентске листе: „Мислим да је за то потребна велика храброст.”

Санкције Русији не долазе у обзир – и зашто је то рационално

Из изјава представника Студентске листе после избора, Трифковићева закључује да се спољна политика „неће радикално мењати” – и да за то нема разлога, јер ни геополитичке околности то не дозвољавају. Треба наставити с балансирањем, а тај баланс је, каже, у изјавама нових носилаца власти очигледан. Чула се изјава да санкције Руској Федерацији неће бити уведене, чиме је срушена Вучићева прича да ће их нова власт увести чим дође. „Он је гледао да монополизује те односе Србије и Русије”, представљајући се као једини заштитник и гарант српско-руских односа, „међутим, то је далеко од тога”.

Одлуку да се санкције не уводе сматра рационалном, заснованом на српским енергетским и економским интересима. Европска унија, која је санкције увела, трпи највеће последице: енергенти су, по њеној процени, поскупели „од четири до десет пута”, урушава се социјални систем, а таласи протеста у великој мери су изазвани управо том економском и социјалном нестабилношћу.

Сарадњу с Кином сматра корисном, као и сарадњу са свима – „ако се она развија са позиција српских државних и националних интереса”. Проблем с Вучићевом влашћу био је управо у томе што је међународну сарадњу развијала не узимајући у обзир те интересе, „већ интересе саме власти, личне интересе Александра Вучића, његовог окружења”. Од нове власти очекује да буде „далеко одговорнија у том погледу”.

ЕУ без безусловности, уз референдум – „Европа гори”

Што се тиче Европске уније, Трифковићева поздравља изјаве да треба наставити билатералну сарадњу с европским земљама, а да евроинтеграције не смеју бити „безусловне и безалтернативне”. Коначна одлука мора бити у складу с вољом грађана, „што јесте на крају крајева демократија”, а референдум може бити механизам за изражавање те воље. „Грађани Србије треба да одлуче о томе.”

Притом подсећа да Унија „није оно што је била”: ако је деведесетих или почетком двехиљадитих била привлачан пројекат који је могао донети економску и развојну корист, данас је ситуација потпуно другачија. „Ми видимо да Европа гори”, каже она – Унија је у стању „потпуне парализације”, не функционише, оптерећена је безбедносним, економским и социјалним проблемима на које нема одговор. Многе њене колеге из европских земаља, тврди, помињу и могућност грађанског сукоба у Француској, где је стање најкритичније; виђено је и шта се дешава у Немачкој.

Зато Србија треба да се усредсреди на себе: на реформу институција, правосудног система и безбедносног апарата и на борбу против корупције. На геополитичком плану неопходан је опрез према евроинтеграцијама, „посебно што Европска унија захтева да Србија призна такозвану независност Косова као услов за чланство”, уз даљи развој односа са Америком, Русијом, Кином и европским државама билатерално – „али на основу државних и националних интереса саме Србије”.

Демократска револуција без капи крви – и пример који Европа тешко може да понови

Да ли је реч о нечијем пројекту или обојеној револуцији? Трифковићева одговара да револуција обично подразумева насилни елемент, а ово је била потпуно ненасилна, „демократска револуција”: „Грађани су сами произвели ту револуцију и сами је разрешили гласањем на изборима, што је један савршен пример.”

Да ли ће га други следити? Било би добро, али сумња да је то лако, јер је стање у државама с протестима, попут Француске и Албаније, „далеко радикалније”: протести су прилично насилни, полиција је примењивала доста силе у Француској и у Немачкој, а структура незадовољства је сложенија – у Немачкој се смењују протести подршке Палестини, протести због економске ситуације, а сада и студентски протести у Француској. У Србији је, напротив, сва поларизација била на линији за или против режима Александра Вучића; протести против „Рио Тинта” стишали су се кад је власт потезима ставила до знања да одустаје од пројекта. „Обично се Балкан сматра таквим регионом где је увек некакав насилни сценарио”, подсећа она, а Србија је сада дала потпуно супротан пример изражене демократске воље грађана.

Ко је ширио причу о „обојеној револуцији”

Трифковићева подсећа на тврдње да је реч о обојеној револуцији, па и о „цветној револуцији”, које су долазиле и од црквеног врха, као и на писање појединих руских медија; и после избора, каже, има оних који то понављају. Медији, међутим, ни у Русији ни било где нису хомогени, а питање је ко стоји иза њих – и у самој Русији велики медијски простор био је под утицајем либералне политике док ствари нису почеле да се мењају. Мерило су ставови званичника: портпарол Кремља Дмитриј Песков још пре избора изјавио је да је Русија спремна да сарађује са сваком легално изабраном влашћу, а после избора стигле су честитке и спремност да се сарадња настави.

Новину види у томе што су руски представници после избора изјавили да су спремни да наставе сарадњу и са Александром Вучићем: „То значи да сада потпуно мењају тактику.” Ако су раније сарађивали само с влашћу, сада је реч о „квалитативној промени”, о диверсификацији – спремности да се сарађује са свим релевантним чиниоцима на политичкој сцени Србије, као што су западни центри моћи увек чинили. Запад, пак, догађаје у Србији није назвао обојеном револуцијом, јер би се то аутоматски везало за њега као главну силу која је такве револуције деценијама организовала широм света.

Инсинуације да су Руси умешани у протесте, каже Трифковићева, ишле су пре свега из Србије, од представника Вучићевог режима: „У Бриселу су говорили да заправо Русија организује протесте, а у Москви су говорили да Брисел организује протесте.” Режим је покушавао да представи једну позицију у Бриселу, другу у Вашингтону, трећу у Пекингу, четврту у Москви. „То могу сигурно да потврдим и на личном примеру, пошто су мене представљали као руског шпијуна у Србији, у Европи. А у Москви су ме представљали као британског шпијуна.” Конкретних доказа да неко стоји иза Студентског покрета није било: „Мислим да је Студентски покрет израстао из једне аутентичне енергије, негативне енергије грађана ка овом режиму.”

Крај „системске лажне опозиције”

Трифковићева је посебно истакла да је срећна не само што је Студентски покрет победио и преузео власт, него и што је „послао у прошлост ту системску лажну опозицију, која је имала исту улогу као и режим и која је подједнако била штетна”. Та опозиција је, по њеној оцени, чинила целину с режимом Александра Вучића, која је „држала у залогу целу Србију”, систем у којем су грађани и сама држава били плен такве политике.

Касније у разговору, Златановић је приметио да су студенти победили и Вучића и опозицију, сводећи је „на статистичку грешку”. Трифковићева додаје да је Вучић сада, у ствари, лидер опозиције, а да се променио и положај те опозиције: ако је некада имала подршку спољних, западних чинилаца, у опозицији је тај однос потпуно другачији. „Запад се сам мења.”

„Службене патриоте” у руским медијима и мит о „русофилству”

Златановић је указао на то да су руски медији у Србији годинама звали режимске аналитичаре, а да ни после смене власти нису позвали доследне противнике Вучића. Трифковићева одговара да се на тим медијима последњих година појављивала „плејада тих службених патриота”, која је штитила Вучићеву „дволичну политику пре свега према Русији”, и да је то питање уредништва РТ-а и Спутњика, односно уредника који ове медије воде у Србији. Позивање Јова Бакића, као представника Студентске листе, сматра сасвим исправним.

Не воли, каже, термин „русофил”, јер он разговор премешта са поља аргумената на поље емоција: „Ја се никада нисам водила емоцијама у политици, већ потпуно реалношћу.” Ни академика Радомира Саичића не види као „русофила” који би из љубави према Русији занемарио нешто што није добро, него као човека из науке „са озбиљним образовањем и са озбиљном намером да води политику у интересима наше државе и нашег народа”. Русија јесте братска, пријатељска држава, а односи треба да се заснивају „пре свега на искрености и на обостраним интересима”; препрека је био Вучић „и његова двострука политика, његова лажна политика и његово лажно русофилство”. „Мислим да је јако важна ствар да смо се ослободили тих лажних русофила и лажних патриота.”

Сама није, каже, „жељна гостовања” ни на Спутњику ни на РТ-у, а одбијала је позиве режимских и прорежимских медија. Тамо је, објашњава, важило правило: „Можете да говорите све што хоћете о геополитици, о међународним односима, о било ком страном фактору. Само не смете да критикујете Александра Вучића.” То за њу није било прихватљиво, јер је главни проблем Србије био управо Вучићев режим. „Одједном смо ми добили овде море геополитичара” који су анализирали све, осим Вучићеве политике. Верује да ће се медијска сцена мењати, као што се политичка већ потпуно променила, и да ће се српско-руски односи кретати „у једном квалитетнијем смеру”.

Ставови Драгане Трифковић по темама

Тема	Став Драгане Трифковић
Пад режима	Срећна што је оборена „издајничка и коруптивна” власт; Вучић је био принуђен да преда власт; све је прошло без сукоба
Геополитичка позиција	Нема превеликих разлика; Вучићев „баланс четири стуба” био је декларативан, а у пракси се удаљавао од Русије и приближавао НАТО-у
Санкције Русији	Не долазе у обзир – рационална одлука заснована на енергетским и економским интересима; ЕУ трпи последице сопствених санкција
Кина и остали	Сарадња са свима је корисна ако полази од државних и националних интереса, а не личних интереса власти
Европска унија	Ни безусловно ни безалтернативно; одлука на референдуму; ЕУ је парализована, „Европа гори”; опрез јер ЕУ тражи признање Косова
Природа промене	Ненасилна, демократска револуција коју су грађани сами произвели и разрешили на изборима
Теза о обојеној револуцији	Нема доказа; инсинуације о руској улози ширио је Вучићев режим, који је у Бриселу и Москви говорио супротно
Руски став	Москва је променила тактику: спремна је на сарадњу са свима, па и са Вучићем у опозицији – квалитативна промена
Лажна опозиција	Студенти су у прошлост послали „системску лажну опозицију”, која је с режимом чинила целину
Руски медији у Србији	РТ и Спутњик давали су простор „службеним патриотама”; питање уредништва
Термин „русофил”	Одбацује га као емоционалан; политика се заснива на аргументима; Саичић није „русофил”, него озбиљан научник
Унутрашња промена Русије	Највећа промена за 30 година, смена елите, руски национални интереси више нису табу (у разговору и тврдње о јеврејском лобију и Епстину – видети напомену)
Вучићев лоби у Москви	Плаћена кампања преко Олега Бондаренка; престала са СВО; ТВ Звезда позвала Трифковићеву тек после чистке у руском Министарству одбране
Примаков	Окретање авиона био је знак слабости, као Вучићево „5:0” у Приштини
Архиве и систем	Отварање тајних архива; систем из 1945. иде у ресет; Удба је мутирала али преживела
Дефетисти	„Службене патриоте” и „лажни русофили” шире страх из личних интереса; „време када све маске падају”
Нова власт	Није уцењена од служби; фактор изненађења; 160 доктора наука од 250 кандидата као гаранција
Медији	Инжењеринг примитивизма; потребна „колективна психотерапија”; реформа медијске сцене је предуслов
Политичке странке	Сцена потрошена; потребне аутентичне странке с програмом; СПС неће преживети
Избори	Најбоље организовани избори које је видела, боље него под Милошевићем
Подршка Вучићу споља	Није је имао ни од САД ни од Русије, само од Брисела и фон дер Лајенове
Кривична пријава	Нова пријава која обухвата све што је Вучић потписао; Уставни суд мора да реагује; поништење противуставних споразума

Како се, по Трифковићевој, мења Русија

„Сама Русија се мења изнутра”, тврди Трифковићева: за последњих пет година променила се више него за претходних тридесет – и то „у позитивном правцу потпуно”, уз потпуну смену елите. Раније су главну реч водили либерали, па се, каже, није смело рећи да треба штитити руске националне интересе, док су се могли штитити „и јерменски, и јеврејски, и украјински, сви могући интереси”; недавно је у Москви, наводи, отворен Руски национални центар. Корене те политике види у револуцији, комунистичкој власти и деценијском „политичком и социјалном пројектовању”.

У том контексту изнела је и став да је „јеврејски лоби” у Русији био јак уз либерализам, који повезује са масонским и ционистичким идејама, све до периода геополитичких сукоба „где је све почело да се разоткрива”. Као пример навела је случај Епстин, тврдећи да је утврђена веза Израела и Мосада с Епстином и да је тај механизам служио за уцену и контролу америчке политике; у том кључу поставила је питање одлуке о бомбардовању Србије, коју је донео Клинтон, за кога тврди да је био Епстинов клијент и уцењен. Наводи и да су олигарси који су опљачкали Русију имали велики утицај у медијима и на универзитетима, а да су неки по почетку специјалне војне операције побегли у Израел с новцем, уз оцену да ће „сви морати да одговарају”. Суштинска промена, по њој, јесте у томе што је јеврејска култура, као и култура Чечена, Дагестанаца и свих народа мултикултурне Русије, „дозвољена и пожељна”, али утицај на контролу политике и финансија више није дозвољен. (Напомена редакције: ради се о ставовима и тврдњама саговорнице, које редакција није проверавала.)

На Златановићево питање о понашању руских представника у Србији – уредник је поменуо руског амбасадора, упоредивши неке његове изјаве с изјавама америчког амбасадора Кристофера Хила – Трифковићева одговара: „Све ће бити како треба. Треба само стрпљења и времена.” У Русији ништа не иде брзо, објашњава, што је питање и менталитета и димензија највеће државе на свету; и то је добро, јер нагле промене воде у пад и „ресет”. „Ми бисмо то хтели преко ноћи да променимо, али то није могуће.”

Вучићев лоби у Москви: од Бондаренка до ТВ Звезде

Трифковићева наглашава да је присутнија у руским медијима него у српским, у којима су јој многа врата била затворена, а гостује и у француским, немачким, кинеским, па и сингапурским медијима. Једно време, каже, у Русији је било „јако тешко објавити нешто против Вучића”, јер је он водио лобистичку кампању за себе, „пре свега преко Олега Бондаренка и тих балканиста” које је Бондаренко окупио, представљајући се као највећи гарант српско-руских односа и највећи русофил. Сваки пут кад би она, Дејан Мировић или професор Мило Ломпар објавили аргументовану критику, на пример о Вучићевој сарадњи с НАТО-ом, неко из те групе би их нападао „на личној основи”, без аргумената.

Та кампања је, по њеним речима, престала кад је почела специјална војна операција, а онда су почеле да се разоткривају ствари о којима су они говорили десет година: да Вучић продаје оружје Украјини, да води дволичну политику према Русији и да користи руску подршку да би заводио бирачко тело и затим га интегрисао с НАТО-ом. Тада су престали и напади на њих у руским медијима. Илустрација промене: ТВ Звезда, званични канал Министарства одбране Руске Федерације, позвала ју је да коментарише испоруке српског наоружања Украјини – „то се никада раније није десило” – и то тек после смене у врху руског Министарства одбране и хапшења кадрова оптужених за корупцију, што може бити повезано и с Вучићем, јер је своју лобистичку кампању у Москви, тврди она, финансирао: „Нико није лобирао за њега на основу добре воље.”

На питање да ли је Вучић тиме кршио и туђе законе, подсетила је да руски закон оне који примају новац из иностранства за лобирање обавезује да се региструју као страни агенти, по узору на амерички Закон о регистрацији страних агената из 1938. године – а руски је, каже, „много мање ригидан” од америчког, што либерали који вичу о руској репресији по правилу не знају. Бондаренко је, у међувремену, на ТВ Звезди наступао као стручњак за Балкан, „који разуме питања у Србији и на Балкану генерално у оној мери у којој је добио хонорар”.

Српско-руске односе зато треба подићи на квалитетнији ниво заснован на искрености, без „лажног пријатељства” српског режима и коришћења Русије за очување власти. Очекује и кадровске промене у руском представништву у Србији, у Министарству спољних послова и Росотрудничеству, где је већ смењено руководство које је водио Јевгениј Примаков (Примакова је у априлу 2026. заменио Игор Чајка – прим. ред.), унук чувеног Јевгенија Примакова. Ни дедин потез с окретањем авиона изнад Атлантика, који се у Србији слави, Трифковићева не сматра херојством: „По мени је то био знак слабости.” Упоредила га је с Вучићевим слављењем „победе 5:0 у Приштини”, док је Србија остала без Косова и Метохије. „Знак снаге је када станете пред супротну страну, без обзира каква је ситуација, и кажете у очи шта имате.”

Тајне архиве и ресет система из 1945.

На питање како одговорити онима – Златановић је навео Мишу Ђурковића, чији интервју Трифковићева, како каже, није слушала, већ је видела само наслов – који тврде да је Вучић заслужено изгубио, али да оно што долази може бити још горе и део „глобалног плана”, Трифковићева одговара: „Та позиција није одржива.” Прво, време ће их демантовати само по себи. Друго, у току је демонтажа система. Нада се отварању тајних архива, јер су их, тврди, објавиле све државе настале из Југославије осим Србије, у којој је то забрањено – да би се систем одржао онакав какав је направљен 1945. године.

Отварање архива показало би, каже, мрежу утицаја „и у медијима, и у политици, и у институцијама, и на универзитетима, институтима, на факултетима… и у Цркви на крају крајева”. Тај систем преживео је револуције, 5. октобар и смене власти, остао на темељима из 1945, али је данас „далеко расклиман, оштећен и једноставно више нефункционалан”. „Он ће потпуно бити ресетован”, уз изградњу система у којем ће институције служити грађанима, а не заштити режима. Удба је, подсећа, настала из потребе идеолошке заштите југословенског, комунистичког система, а затим мутирала и преживела промене државе, заставе и граница – што, каже, професор Ломпар „јако добро објашњава”.

„Ово је време када све маске падају”, поручује Трифковићева. После година у кавезу комунистичке пропаганде дошла је нова: „Ти комунисти су се само преформатирали и постали Европејци”, али је реч о истој идеологији. Сада следи ослобађање. Онима који шире дефетизам и страх поручује да за то немају основа и да полазе од личних интереса: „службене патриоте”, „лажни русофили”, „политичка естрада вашарска” сада наводно страхују за Србију, а заправо страхују за себе, јер су до јуче студенте називали блокадерима, штрокадерима, издајницима и страним плаћеницима, и појављивали се на Пинку и Информеру. „Нико неће остати под загонетком.”

Архиве, каже, ишчекује и лично, свесна да у њима сигурно постоје записи и о њој као јавној личности под надзором. Подсетила је да Вук Драшковић деценијама пита кад ће се архиве отворити, „а заправо он ће бити први разоткривен у тим архивама”. Препоручила је документарни филм на Јутјубу о томе како се постајало сарадником Удбе, о чему је написала и текст: сарадник је могао бити само идеолошки доказан човек, без икакве везе, ни лично ни преко породице, са четничким покретом и српским национализмом. Паралелу види у Совјетском Савезу, где су сви национализми били пожељни осим руског, као што су у Југославији били дозвољени хрватски и албански, „само не српски”. Улоге су, тврди, биле подељене – Драшковићу, бившем комунисти и шефу кабинета Мике Шпиљка, који је „лепо говорио” и физички се уклапао у слику четника, по њеном мишљењу допала је улога да тим реторичким набојем заводи народ. Разоткривање тих улога сматра неопходним за ресет система.

Држава интегрисана с криминалом и 160 доктора наука

Победа студената, каже Трифковићева, за многе у свету је „одређена врста феномена”: последњих дана имала је бројне позиве из Русије, Албаније, Немачке и Турске, а у турском листу Ајдинлик (у снимку: „Ајдин” – прим. ред.) објављен јој је интервју. Објашњење види у огромном друштвеном потенцијалу и масовној мобилизацији грађана решених да промене власт – а највећи мобилизатор био је сам Вучићев режим, који је студенте називао „усташама, терористима, издајницима, страним плаћеницима”. На бирачком месту видела је људе „намерене, мотивисане, решене да заврше са тим корумпираним, бахатим режимом”. „Ми никад нисмо имали такву власт која је буквално интегрисала државу са криминалом. Увек сте имали криминал, он је био одвојен од државе.”

Најважније у вези с новом влашћу јесте, по њој, да њени представници нису уцењени од стране служби: „Нисте могли да уђете у парламент ако нисте сарадник.” Кључан је био фактор изненађења – до последњег дана није се знало ко је на листи, па систем, који има „све могуће живе механизме” да вас дискредитује, умеша се у приватни живот, онемогући запослење и уцењује преко чланова породице, није имао времена да примени те механизме. Довољна јој је и информација академика Саичића да на листи има 160 доктора наука од 250 кандидата (Саичић је тај податак изнео у интервјуу за НИН – прим. ред.): „Само то по себи је гаранција.” СНС је, насупрот томе, настао „као пун контејнер отпада свих живих странака”; и тамо има доктора наука, али су каријере градили кроз систем и државне институције, у узајамном односу са системом и БИА, а не у науци. Нови људи своје позиције стекли су „својим знањем, својим трудом, својим умећем” и биће, верује, „далеко одговорнији”.

Медијски инжењеринг, колективна психотерапија и забрана странака

Златановић је упитао може ли Србија бити нормална држава ако странке за које се утврди да су трговале утицајем не буду забрањене и ако медији попут Информера опстану. Трифковићева одговара да програмирање примитивизма није било случајно: „То је инжењеринг. Дакле, да се пројектује примитивизам, бахатост, неодговорност, насиље, да се у друштву праве конфликти. То је њихова главна агенда била и Вучић је био носилац тога”, уз своје кадрове – Вучићевића и Митровића, који је, додаје, „сарадник сваког режима био”. Назвала је то „канцером овог друштва”.

Реформа безбедносног система, правосуђа и медијске сцене је, по њој, „апсолутни предуслов” да се раскрсти с прошлошћу. Ти медији су „толико затровали људе, толико су испрали мозак људима… то је један атак на мозак”, па сматра да „људима треба колективна психотерапија после тих медија и после свега кроз шта смо прошли”. Са злом пропагандом мора се завршити.

Реформа мора захватити и странке. Долазак студената био је предуслов за реформу целе политичке сцене, која је „потпуно потрошена”: „и те лажне патриотске странке и лажни демократе и лажни патриоти”. Морају настати аутентичне странке са програмом, јер данас, каже, „и Ивица Дачић социјалиста и Вучић који је радикал, односно напредњак, и Чеда Јовановић подржавају исти програм”. Не верује да ће СПС, „странка која је од ’45. на власти”, преживети. Да ли ће нова власт посегнути за забраном странака, биће „доста велики показатељ”, али је сигурна да ће довести до одговорности „у свим сегментима”: хапшење челника полиције, односно УКП-а и других високо постављених полицајаца, види као почетак (реч је о хапшењу начелника УКП Марка Кричка и начелника Службе за сузбијање криминала Бошка Секуловића 1. новембра 2026 – прим. ред.). Онима који тврде да ће бити горе „демантује их реалност”. Захвалила је свима који су прихватили да служе држави, јер „уопште не знамо све шта је Вучић потписао, шта је радио”, а дошли смо „на ивицу опстанка”.

Најбоље организовани избори које је видела

Највише се, признаје, бојала изборне крађе, јер је режим раније фалсификовао изборе на бахат начин какав нико пре њега није примењивао. Изборе прати и на њима гласа од деведесетих, била је члан изборних комисија, кандидат, а као међународни посматрач надгледала је изборе у Африци и на истоку. „То је први пут у мом животу да сам видела да је толико добро организовано све. То није било чак ни у време Милошевића ни касније”, све је било „под конац”. Атмосфера тог јутра на улицама, млади људи с децом, уверила ју је да ће бити промене.

Трећа бојазан била је да ли ће режим применити насилни сценарио – злоупотребити полицију, евентуално војску, или организовати криминалце у „Ћациленду”, за које је, каже, чула да су имали и оружје. О томе зашто се то није десило круже различите гласине, међу њима и она да је Вучића неко позвао из америчке амбасаде и упозорио га да ће проћи као Мадуро ако нешто покуша – Трифковићева то износи као гласину. (Податке о инцидентима у Кањижи и Лазаревцу и о броју људи који су стигли у „Ћациленд” изнео је водитељ – прим. ред.)

Наратив режима и стварност по Драгани Трифковић

Шта је тврдио режим или његови заговорници	Шта каже Трифковићева
Вучић је једини гарант српско-руских односа	Монополизовао је однос, водио дволичну политику и слао оружје Украјини
Нова власт ће одмах увести санкције Русији	Нова власт је поручила да санкције не долазе у обзир
Србија води уравнотежену политику „четири стуба”	Баланс је био само реторички; у пракси – ка НАТО-у и Западу
Протесте организује Москва (у Бриселу) / Брисел (у Москви)	Нема доказа; покрет је израстао из аутентичног незадовољства грађана
Путин подржава Вучића	Једна реченица ван контекста; Москва сарађује са свима; ни Орбану подршка није помогла
Вучић се бори за Косово „као лав”	Предао је Косово и Метохију, а слави „5:0” у Приштини
Држава штити закон	Држава је интегрисана с криминалом – Јовањица, нарко-трговина
Ко дође после Вучића биће још горе	Демантује их реалност: почела хапшења и реформе; горе од државе спојене с криминалом не може
Студенти су „блокадери” и „страни плаћеници”	Тим увредама режим је сам мобилисао грађане против себе
Без опозиционих сарадника служби нема парламента	Нова власт није уцењена – због фактора изненађења и људи који су каријеру стекли знањем

Без Вашингтона и без Москве – Вучић је имао само Брисел

Вучић на овим изборима, тврди Трифковићева, није имао подршку Сједињених Држава, „то је сигурно”, због своје непринципијелне политике: подржавао је Трампове противнике, Хилари Клинтон и Камалу Харис, а онда покушавао да поправи односе с Трамповом администрацијом преко Нетанјахуа и Израела, слањем наоружања у Израел и преко израелског лобија, АИПАК-а. „Имао је подршку фон дер Лајенове, Европске комисије, Брисела.”

Подршку није имао ни од Русије, иако се, каже, у Србији понавља да га је Путин подржао. Реч је о једној реченици изговореној на клубу „Валдај”, на питање Александра Раковића (1. октобра 2026 – прим. ред.), извученој из контекста. Руски председник је, подсећа, отворен за сарадњу са свима – примао је талибане у Москви, састајао се и с Башаром ел Асадом и с Џуланијем – а Песков је пре избора званично поручио да је Русија спремна да сарађује са сваком легитимно изабраном влашћу. Помињање Вучића као будућег премијера „опет ништа не значи – и Орбан је добио подршку пред изборе, па је изгубио”.

Вучић је, по њеној оцени, све време злоупотребљавао Русију и руског председника да би манипулисао бирачима, па и у кампањи причама о томе како је био код руског председника кући, о некој икони. То је, каже, била одлика не само Вучићеве, него и Додикове власти: „Одлазе у Москву због фотографисања. Ту се њихова мисија завршава”, а кад треба реализовати договоре, „од тога нема ништа”. Са свим великим силама зато мора доћи до „ресета” односа – коректних, професионалних, без манипулације.

Вучић је, закључује, био носилац „потпуне инверзије”: предаје Косово и Метохију, а виче „ако, Србине” и представља се као лав; хвали се одличним односима с Русијом, а шаље оружје; говори о поштовању права, а држава гаји дрогу у Јовањици и бави се нарко-трговином. Људи затворени у медијском кавезу Информера и Пинка виде све супротно од онога што јесте. „Само да се ослободимо те манипулације свешћу људи – то је огроман успех и олакшање.”

Нова кривична пријава против Вучића

На крају је Златановић подсетио на кривичну пријаву коју су против Вучића због Косова и Метохије поднели Трифковићева, академик Коста Чавошки, професор Дејан Мировић, Марко Јакшић и професор Мило Ломпар (пријава је поднета 25. августа 2020 – прим. ред.). „Мени, а верујем ни осталима, никакво признање није потребно”, рекла је, јер је пријава поднета ради заштите територијалног интегритета и Косова, које има „јако важно, дубоко значење, и духовно и историјско”.

Сада, каже, треба искористити промене и сачинити нову верзију кривичне пријаве, јер стара „стоји и даље у фиоци” – нико их никада није позвао. Треба анализирати све што је Вучић потписао: Вашингтонски споразум, Охридски споразум, договоре с представницима Приштине (у снимку се помиње име које није јасно чујно – прим. ред.), као и пристанак да Косово уђе у олимпијски комитет, у време кад је Олимпијски комитет Србије водио Владе Дивац. Подсетила је и на реакцију челног човека једне организације за одбрану Косова и Метохије, који је, тврди, „упао у хистерију” кад му је понуђено да потпише пријаву – а кога је, по њеним речима, на то место поставио Вучић.

„Он мора да одговара за то што је потписивао. Уставни суд мора да реагује.” Подсетила је да се Уставни суд прогласио ненадлежним за Бриселски споразум као „политички договор”, иако Устав каже другачије. Реформа правосуђа и Уставног суда је обећана, а циљ је да се ствари истерају до краја: ако су споразуми противуставни, „а јесу”, могу се поништити и прогласити неважећим.

Закључак: крај лажи, а не само крај власти

Драгана Трифковић не нуди ни еуфорију ни страх, него хладну анализу: Србија није променила савезнике, али мења разлог због којег води спољну политику. Вучић је, по њој, годинама истовремено играо на четири стола, у Бриселу, Вашингтону, Пекингу и Москви, и на свакоме причао другу причу – а на крају је остао без подршке свих осим Брисела. Нова власт, ако остане верна сопственим изјавама, неће уводити санкције Русији, неће безусловно трчати ка ЕУ која тражи признање Косова и Србију ће водити у име њених интереса, а не у име једног човека и његовог окружења.

Али права битка, упозорава она, тек почиње: не против Вучића, него против система који је, мењајући заставе, границе и идеологије, преживео од 1945. – Удбе која је мутирала, медија који су годинама вршили „атак на мозак”, „службених патриота” и лажне опозиције. Отварање архива, нова кривична пријава за све што је Вучић потписао и реформа правосуђа, служби и медија – то је, по Трифковићевој, мера по којој ће се видети да ли је 25. октобар био само смена власти или ресет државе. „Ово је време када све маске падају.”

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић