YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод: западна Србија и критика култа личности
00:08:29 Страначка запослења: какав терет остаје новој власти?
00:13:47 Зашто су студенти успели: тимски рад и организација
00:26:05 Кузовићев предлог: бесплатни електронски потписи
00:30:50 Програм Студентске листе: КиМ, Српска и сувереност
00:45:00 Ко покушава да преузме студентски покрет?
00:57:47 Златановић о Ђурковићу, службама и привилегијама
01:09:53 Кузовић о Маршавелском, Парезановићу и архивама
01:27:22 БИА, Ненадић и договори о примопредаји власти
01:40:39 Полицијска одговорност и нове „посуде” за кадрове СНС-а
01:49:54 Анкете, изборна контрола и преостали гласачи СНС-а
01:55:35 Могуће Вучићево бекство: зашто се помиње пут у Конго?

Изборни пораз СНС-а није исто што и демонтажа система који је та странка изградила, поручују Дејан Петар Златановић и проф. др Душко Кузовић у емисији „Прелиставање”, заједничком пројекту медијских кућа „Србин.инфо” и „Центар”. Подржавајући Студентску листу, двојица аутора упозоравају на покушаје њеног преузимања, очување привилегија у службама и институцијама и стварање нових политичких организација за старе кадрове. У завршници разговора Златановић отвара и питање могућег Вучићевог бекства из Србије, износећи сумњу поводом најављеног одласка у Африку.

Изборни пораз није крај система: подршка студентима уз сталну контролу

Емисију отвара разговор о западној Србији и политичким променама које су, према оцени двојице аутора, показале дубину незадовољства Александром Вучићем и СНС-ом. Кузовић, који се јавља из Косјерића, као симбол промене расположења наводи уклањање великог паноа са Вучићевим ликом са хотела „Златибор” у Ужицу. Поручује да грађанима није досадио само један политичар него читав начин управљања државом и односа према њеним становницима.

Златановић и Кузовић разговор воде из позиције подршке Студентској листи, али ту подршку не изједначавају са одустајањем од критике. Њихова заједничка порука јесте да нови носиоци власти морају добити прилику да покажу шта знају, док грађани морају пратити шта раде, ко их окружује и какве договоре праве. Промена, сматрају, мора обухватити правила, институције и механизме одговорности, иначе ће стари систем преживети под новим именима.

Кузовић истиче и историјски дух отпора западне Србије, повезујући га са завичајем Милоша Обреновића. Ипак, његова порука није да ће историја сама заштитити грађане: опстанак људи на том простору, отпор расељавању и будућност земље зависе и од њиховог данашњег деловања.

Кузовић: Јавни новац није поклон вође, а Србији не треба нови култ личности

Кузовић један од темељних проблема види у култу личности. Исмева представљање Вучића као човека који лично гради путеве, исплаћује пензије, подиже школе, поправља кровове и дели тракторе. Саркастично пита да ли је све то плаћао сопственим новцем и, ако јесте, шта се онда догодило са буџетом. Смисао те критике јесте да грађани финансирају државу и њене послове, док политичка пропаганда њихов новац претвара у лични поклон председника.

Према његовој оцени, свођење државе на једног човека погодује спољним центрима моћи. Лакше је, каже, договорити експлоатацију литијума, злата или бакра са једним моћником него проћи кроз независне институције које штите интерес грађана. Рудна богатства посматра као заједничко добро, а подсећањем на рударску традицију и Ново Брдо оспорава представу да Србија без страног управљања не може користити сопствене ресурсе.

Ту критику не ограничава на Вучића. Упозорава и оне који би после њега градили новог неприкосновеног лидера, ослањајући његов политички ауторитет на породично порекло, претке, сабље и херојске биографије. Његова порука упућена је и домаћим актерима и страним силама, које поименично набраја: Британији, Немачкој, Русији и Кини. Србија, наглашава, треба да буде република равноправних грађана, у којој глас професора не вреди више од гласа чобанина, ратара или сточара.

Златановић: Странка као приватно предузеће води у зависност и пропаст

Златановић оцењује да су избори показали слабост организација које су сву политику подредиле једном човеку. Странку уређену као приватно предузеће види као модел који гуши тимски рад, производи послушност и на крају води политичком краху. Успех студената, насупрот томе, тумачи као доказ да план, програм, организација и истрајност могу бити важнији од препознатљивог вође.

Посебно критикује зависност запослених од странке и државних послова. По његовим речима, део људи је годинама држан на уговорима на одређено, у страху од губитка примања, док су им страначке обавезе и задуживање додатно сужавали слободу. Насупрот тој зависности ставља радно знање и способност човека да посао задржи зато што је потребан, а не зато што припада одређеној политичкој организацији. У том контексту критикује и привилегије људи блиских власти, помињући Вучићевог кума Николу Петровића и износећи на његов рачун оптужбу о употреби кокаина. Тај пример користи као оштру супротност положају обичног запосленог, који нема приступ моћи и заштити политичког врха.

Стална запослења пред примопредају: припрема терета за нову власт?

Златановић износи тврдњу да се људима који су дуго радили на одређено сада масовно дају решења за стални радни однос у јавним предузећима. У томе види могућност да се новој власти оставе додатни кадровски и финансијски проблеми, а затим свака реорганизација представи као напад студената на раднике и њихове породице. Предвиђа пропагандну поруку према којој је Вучић људима „дао хлеб”, а студенти их избацили на улицу. Његово тумачење је супротно: претходна власт их је држала у зависности и користила као гласачко тело, уместо да им обезбеди сигурност, стручно оспособљавање и професионалну самосталност.

Запосленима поручује да одговорност за такву ситуацију не пребацују аутоматски на оне који је затичу. Истовремено прави разлику између људи који умеју и желе да раде и оних који су навикли да примања обезбеђују страначким услугама. Уверен је да ће способни радници наћи своје место, док ће модел плаћене политичке послушности слабити без приступа државном новцу.

Зашто је тимски рад победио: није довољно само бити у праву

Део критичке јавности, укључујући и људе који су трпели притиске режима, Златановић описује као заточенике „хајдучког менталитета” и наступа у којем је појединац сам себи довољан. Не оспорава им храброст, способност да препознају проблем или добре идеје, али сматра да без слушања других, поделе одговорности и организације те особине често остају без резултата. Као пример самодовољног јавног наступа помиње и Сергеја Трифуновића.

Према Златановићу, за заједнички рад потребно је прихватити да нико није увек у праву и да добар предлог може доћи и од човека чије способности иначе не ценимо високо. Није довољно препознати неправду: неко мора донети одлуку, неко истрајно спровести посао, а неко контролисати резултат. Посебну улогу у контроли намењује поштеним људима, док за спровођење наглашава рад, стрпљење и снагу воље.

Говори и о потреби да се разумеју различита животна искуства. Иста реч или исти призор не производе код свих људи исти доживљај, због чега сагласност о проблему још не значи да постоји стварно разумевање. Примећује да се и сам учи таквој комуникацији и одбацује очекивање да ће људи некога следити само зато што им је рекао истину.

Студентска организација на терену: разговор, приручници и провера резултата

Као илустрацију организације, Златановић препричава случај баке наклоњене СНС-у са којом су њена унука и другарица дуго разговарале, све док није одлучила да гласа за студенте. Не представља тај пример као доказ тајног управљања, већ као показатељ стрпљивог рада, личног поверења и повезивања генерација.

Наводи и разговоре са младима и студентима Факултета организационих наука, из којих је, каже, сазнао да су користили приручнике за теренски активизам, организацију и непосредну комуникацију. Испробавали су различите моделе, задржавали оно што даје резултат и одустајали од онога што не функционише. Такве поступке пореди са давно познатим методама продајних мрежа и организовања, сматрајући да за њихово усвајање није потребан скривени центар моћи.

Наглашава да је било и замора, повлачења и периода у којима је деловало да ће покрет ослабити. Људи који су истрајали, према његовом тумачењу, сачували су организацију до новог таласа укључивања после расписивања избора. Зато као пресудне издваја континуитет и способност да се дочека прилика.

Кузовићев предлог: бесплатни електронски потписи за кандидатуре

Кузовић представља осмо писмо подршке Покрета „Сабор” студентима, посвећено увођењу бесплатних електронских потписа за кандидатуре. Позива Студентску листу, нову Народну скупштину и Владу да пре расписивања председничких избора измене потребне прописе, како право на кандидатуру не би зависило од новца и приступа организационој инфраструктури.

Предлаже измене закона, подзаконских аката, упутстава и правилника, а као оквир за припрему тог посла наводи седам дана. Као предности решења набраја проверљивост потписа, спречавање потписивања у туђе име, смањење простора за фалсификовање и временске манипулације, растерећење нотара и локалних самоуправа и укидање трошкова овере за грађане.

Критикује и праксу у којој се, како описује, људи шаљу да потписују подршку различитим кандидатима да би се изазвали спорови и хаос. Као илустрацију финансијске препреке користи рачуницу од 10.000 потписа по пола евра и пита зашто би се износ од неколико хиљада евра сматрао небитним за обичног грађанина. За њега је то део ширег захтева за стварном равноправношћу: демократија, бесплатно образовање, здравство и једнак положај предузећа морају постојати у животу, а не само на папиру. Отварање кандидатура људима без новца и медијске подршке сматра конкретним кораком ка промени система.

Програм који Златановић представља као програм Студентске листе

У једном од средишњих делова разговора Златановић чита програмске одредбе о Косову и Метохији, најпре их представљајући као програм СНС-а. Потом открива да чита текст који представља као програм Студентске листе и наводи да су се њени посланици потписом обавезали да га спроводе. Тим поступком жели да укаже на раскорак између оптужби против студената и садржаја документа који чита.

Наводи да је програм објављен пред изборе и потврђен 6. новембра, најављује објављивање целог документа (ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ – СТУДЕНТСКИ ПРОГРАМ) и позива гледаоце да га деле. Његов закључак је да се у прочитаним одредбама види јасно државотворно опредељење, због чега од критичара тражи конкретно поређење програма и преузетих обавеза.

Косово и Метохија: очување у Србији и преиспитивање неуставних споразума

Према одредбама које Златановић чита, програм предвиђа очување Косова и Метохије у саставу Србије, у складу са Уставом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, противљење једностраном проглашењу независности и чланству сепаратистичких институција у међународним организацијама. У излагањима аутора Косово и Метохија посматрају се као саставни део Србије, тренутно под окупацијом албанских сепаратиста, на којем држава мора обновити заштиту својих права и права српског народа.

Чита и одредбе о процесуирању одговорних представника власти за потенцијална кривична дела у вези са склапањем и спровођењем неуставних споразума. Нагласак је на оцени уставности, одбијању примене неуставних одредби и унапређењу положаја Срба и северно и јужно од Ибра, укључујући средине ван општина са српском већином. Златановић ту политику супротставља порукама медија који тврде да ће студенти предати Косово и Метохију албанским сепаратистима. Пита да ли су представници СНС-а јавно преузимали упоредиве писане обавезе и инсистира да се политички актери мере оним што обећавају и раде.

Република Српска, Црна Гора и Срби у Хрватској

За Републику Српску чита одредбе о заштити њеног уставног положаја, надлежности, права вета и покретне и непокретне имовине. Представљени текст предвиђа преиспитивање праксе бонских овлашћења, инсистирање на легалном и легитимном избору високог представника уз потребну сагласност Савета безбедности УН и реаговање на прекорачења мандата утврђеног Дејтонским споразумом. Истовремено се предвиђа јачање специјалних паралелних односа Србије и Републике Српске: привредне размене, индустријализације, саобраћајне и енергетске инфраструктуре, пољопривреде, туризма, јавне безбедности и универзитетске и културне сарадње.

У делу о Црној Гори наглашени су положај српског народа, заштита идентитета, спречавање асимилације и питање двојног држављанства. За Србе у Хрватској истакнути су национална, културна и језичка права. Златановић све те одредбе повезује са начелом суверености: грађани Србије, каже, не могу бити потпуно слободни ако држава нема контролу над целином своје територије.

Област	Одредбе које су прочитане у емисији	Златановићев нагласак
Косово и Метохија	Очување у Србији, Устав и Резолуција 1244; оцена споразума и одговорност за могућа кривична дела	Заштита државе и Срба северно и јужно од Ибра
Република Српска	Заштита надлежности, вета и имовине; преиспитивање бонских овлашћења	Правна заштита Дејтонског оквира и јачање сарадње
Црна Гора	Права српског народа, заштита идентитета и питање двојног држављанства	Спречавање асимилације
Срби у Хрватској	Национална, културна и језичка права	Очување идентитета и равноправност
Сувереност	Контрола грађана над целином сопствене територије	Предуслов слободе и рада институција

Кузовић: Потписана обећања морају остати под надзором грађана

Кузовић подржава јавно и писано преузимање обавеза. Сматра да друштво прво мора отворити суштинска питања, уместо да прихвата дневне оптужбе о наводним будућим издајама студената од људи које он сматра одговорним за дотадашњу политику према Косову и Метохији. Ипак, упозорава да потпис сам по себи неће бити довољан ако грађани не буду подсећали представнике на преузете обавезе. Због неповерења у независност тужилаштва и судова, посебно наглашава јавни надзор. Као оквиран политички прозор помиње годину дана за рашчишћавање криминалних проблема и припрему избора у битно другачијој демократској атмосфери.

Та атмосфера, по њему, мора отворити врата свима који желе да учествују у јавном животу, укључујући људе без новца и подршке домаћих или страних центара моћи. Студентска листа, каже, има прилику да ствара историју, али и могућност да изневери очекивања. Грађанима зато поручује да плаћање пореза и повремено гласање више нису довољни.

Може ли Србија постати пример Европи?

Кузовић студентски покрет посматра и у ширем европском оквиру. Уочава сличности између омладинских протеста и полицијских реакција у Европи и онога што се догађало у Србији, посебно помињући Валјево. Износи процену да српско искуство може постати образац за политичке промене у Италији, Француској, Белгији и Немачкој.

Тај став повезује са страхом од ширег сукоба Европе и Русије. Сматра да би европски народи поново поднели људске и економске губитке, док би корист извлачили финансијери и продавци оружја изван непосредно зараћеног простора. Залаже се за Европу народа који се међусобно уважавају и чувају своје разлике, а промене види као могући допринос миру.

Златановић, са своје стране, успех студената тумачи и као последицу међународних околности. Према његовој процени, САД су заокупљене сопственим проблемима, Европу оптерећује рат у Украјини, а сукоби повезани са Ираном и Израелом одвлаче пажњу других центара моћи. У том простору студенти су, сматра, развили покрет који није био унапред предвиђен и до краја контролисан.

Да би објаснио како локални политички преокрет може постати шири пример, користи историјску аналогију са холандском борбом против Хабзбурговаца и развојем нових политичких односа у Европи. Његова поента је да није неопходно извозити револуцију: довољно је показати да другачији модел организовања може успети.

Покрет без једног вође теже је преузети — зато следе притисци

Златановић сматра да ће се притисци на Студентску листу наставити зато што њен пример може угрозити уобичајен начин политичке контроле. Велики број укључених људи и одсуство једног центра одлучивања, по њему, отежавају поткупљивање, уцењивање и договор са само једном особом. Зато очекује покушаје да се покрет кадровски усмери, идеолошки преобликује или сведе на прихватљиве оквире за постојеће центре моћи. О томе говори кроз медијску политику, избор људи за функције и очување старих интереса. Алта банку помиње приликом најаве те шире теме, али у наставку разговора не износи посебну разрађену анализу њеног пословања.

Спор око Александра Маршавелског: саветовање није доказ управљања

Велики део разговора посвећен је Александру Маршавелском и његовом јавном представљању контаката са студентима. Златановић га описује као загребачког професора повезаног са телом за цивилни надзор служби и оспорава тумачење по којем пружање савета доказује пресудан утицај на покрет. Сматра да такво представљање обезбеђује материјал за режимску поруку да студентима управљају структуре из Хрватске.

Према Златановићевој анализи, на тај начин настаје пропагандни круг: једна страна говори да је утицала на студенте, друга тиме доказује њихову наводну зависност, а затим се отпор таквој оптужби користи за наметање нових политичких захтева. Посебно оспорава покушај да се подршка студентима изједначи са обавезом прихватања чланства у ЕУ или НАТО-у, за шта каже да није садржај програма који је прочитао.

Као противпример наводи сопствене разговоре са младима, утицај јавних наступа Јова Бакића и Мила Ломпара, као и ставове Дејана Мировића које препознаје у националном делу представљеног програма. Помиње и Биљану Стојковић као особу чији су ставови о Ломпару могли бити познати студентима без икаквог скривеног посредовања. Из тога изводи закључак да студенти могу усвајати идеје различитих људи, а да ниједан од њих због тога није власник покрета.

Златановић износи и сумњу да иза покушаја присвајања стоје обавештајни интереси, укључујући деловање немачких преко хрватских структура. Помиње и неуспеле покушаје утицаја преко Бојана Пајтића. То су његова тумачења политичке позадине, којима образлаже позив гледаоцима да испитују биографије, мотиве и интересе јавних тумача студентског покрета.

Шире говорећи о односима Србије и Хрватске, Златановић одбацује обнављање заједничке државе и интеграције које би, по његовој оцени, занемаривале различите историјске и културне обрасце. Истовремено се залаже за добре суседске односе и каже да жели уређену и успешну Хрватску, јер би то значило и бољи живот Срба у њој. Критикује губитак економске и безбедносне самосталности који препознаје у зависности од страних интереса и сматра да наметање заједничких идентитетских пројеката може поново производити сукобе.

Кузовић: Размена идеја не даје право на присвајање студентске борбе

Кузовић такође оспорава причу о саветовању као доказу пресудне улоге. Наводи да и сам размењује мишљења са људима из САД, Француске, Немачке и Британије, али да због тога не тврди да руководи њиховим протестима. Указује и на медије који су преносили Маршавелскове изјаве, сматрајући важним да се прати како се једна прича шири и коме користи.

Подсећа да је много пре пада надстрешнице јавно говорио о окупљању око вредности, отпору без једног вође, локалном организовању и повезивању малих група. Понавља идеју да је довољно да се три до пет пријатеља боре за праву ствар и да ће се такве иницијативе временом спојити. Златановић потврђује да је такве ставове слушао на ранијим трибинама и у јавним наступима Кузовића, укључујући период деловања у МОБИ.

Кузовић наводи да су му поједини студенти и сами рекли да су гледали те наступе. Ипак, истиче да би било професионално, педагошки и људски непримерено да због тога прогласи студентски покрет сопственим производом. Обавезу професора види у томе да студенте уче критичком мишљењу, грађанским правима и отпору злоупотребама, чак и када би њихова сопствена организација дошла на власт.

Златановић практичност студената повезује и са њиховим генерацијским искуством. Сматра да су одрастали са мање искуства војне и других традиционалних хијерархија, а са више свакодневних контаката са старијим члановима породице, па су спремнији да траже употребљива решења и боље разумеју различите генерације. Критикује и положај аматерског спорта: некадашњу приступачност супротставља данашњем притиску да се дечје бављење спортом од почетка третира као припрема за професију. За Маршавелсков наступ износи сумњу да представља покушај дискредитације Студентске листе и позива њене представнике да затраже судску заштиту. Од грађана тражи да одбаце присвајање њихове борбе, а од студената да не превиде штету која им се тиме може нанети.

Златановићева критика Мише Ђурковића и патриотизма без личног ризика

Златановић оштро критикује Мишу Ђурковића, али наглашава да не процењује његов научни рад и да прихвата део његових ставова о породичним вредностима и културној политици. Предмет критике, каже, јесу политичко понашање, однос према одлазећој СНС-СПС власти и критике Студентске листе пре него што је преузела управљање државом.

Помиње Ђурковићево рецензирање књиге Марка Парезановића и износи тврдњу да је у напредовању имао подршку људи повезаних са службама. При томе раздваја стручну сарадњу научника и државних служби, коју саму по себи не сматра спорном, од коришћења тих односа за привилегије и политичко деловање. Каже да не зна да ли је у конкретним пословима било противзаконитости.

Суштину примедбе види у томе што се, према његовој оцени, део јавних личности није довољно супротстављао Вучићевој политици када је то носило ризик, а сада оштро напада студенте од којих не очекује одмазду. Критикује образац „Вучић није добар, али други би били гори”, којим се, сматра, годинама оправдавало очување власти.

Као супротан пример истиче Дејана Мировића и људе који су покретали питање одговорности за политику према Косову и Метохији. Пита и где су били гласови појединих критичара у случајевима угрожавања грађана, помињући Ану Михаљицу и смрт човека у полицијском притвору у Бору. Своју анализу шири и на медијске моћнике: за Драгана Ј. Вучићевића сматра да страхује од питања о пореклу новца, док за Жељка Митровића износи процену да тражи начин да се склони и сачека нове политичке договоре. Гледаоце позива да провере биографије свих, укључујући његову и Кузовићеву, а у том поређењу помиње и ректора Владана Ђокића. Ђурковића позива на јавну размену аргумената и каже да ће се јавно извинити ако се покаже да је неки његов суд погрешан.

Отворити архиве и прекинути искључивање људи због мишљења

Кузовић се осврће на саопштење Марка Парезановића за које каже да је објављено у „Печату” 6. новембра. Позива грађане да га прочитају и сами процене шта оно говори о начину функционисања система. У том контексту помиње и Бруна Ђурана и износи критике односа безбедносних структура према политичком животу.

Говорећи о сопственом искуству, наводи да је годинама био изложен медијском прећуткивању. Ипак, поручује да не жели да се та пракса настави над другима: чак и они које критикује треба да имају прилику да јавно изнесу своје ставове. Раздваја одсуство личне освете од захтева да се евентуална одговорност испита пред независним судом.

Тражи реконструкцију и реформу служби, као и отварање архива УДБЕ и КОС-а, помињући и документацију НКВД-а. Тврди да би то било посебно важно за разумевање страдања Срба и улоге кадрова из различитих делова бивше Југославије. Његова порука је да се прошлост не може рашчистити ако документа и механизми утицаја остану недоступни.

Златановић о БИА: Служба мора да служи држави и грађанима

Златановић преноси да је Срђан Миливојевић, говорећи о увидима у документацију БИА, навео да су у извештајима помињани и контакти са њим. Каже да су њихови сусрети били уобичајени контакти политичара и новинара: интервјуи, изјаве, јавни догађаји и повремени сусрети на улици. Из тога закључује да је посредно добио информацију и о сопственом праћењу.

Иако са Демократском странком има дубока идеолошка неслагања, посебно о европским и евроатлантским интеграцијама, истиче да то не оправдава третирање политичких противника као терориста или криминалаца. Право на политичко деловање, наглашава, припада и људима чију политику не подржава.

Подржава захтев за расформирање садашње БИА и изградњу професионалне службе, уз назив који сматра примеренијим српском језику и идентитету. У суштини, инсистира да служба спроводи законом утврђене послове заштите земље од спољног угрожавања, корупције и унутрашњих претњи, уместо да одлучује изнад државних институција и штити приватне интересе.

Критикује и историјски модел у којем су се људи из безбедносног апарата, према његовом тумачењу, после 1966. године усмеравали у уносне послове, а њихове породице постајале привилегован слој. Студентску листу види као могућност да такав кадровски континуитет престане да буде доминантан. Основу заштите државе налази у етици, закону, Уставу и служби под демократском контролом.

Правосуђе, кадровске мреже и одговорност Стефана Ненадића

Златановић говори о кривичној пријави против Стефана Ненадића, коју повезује са наводима о непоступању по закону и тражењу непримерено благих казни. Помиње и предмете у вези са звучним топом и сматра да је потребно испитати одговорност носилаца правосудних функција, уместо да се њихов положај подразумева као недодирљив.

У оквиру шире кадровске критике говори и против онога што назива „ЛГБТ агендом” и затвореним интересним умрежавањем. Своје верско неслагање раздваја од питања рада државе: као политички проблем означава прикривене циљеве, међусобно обезбеђивање функција и преузимање институционалних полуга. Тај критеријум повезује са захтевом да функције зависе од јавне одговорности, а не од припадности групи.

Осврће се и на бившу ректорку Београдског универзитета, чије име у том делу не изговара, и признаје јој храброст у случају спорног доктората Синише Малог. Његова шира порука је да признање појединачног доброг поступка не укида потребу да се расправља о кадровској политици и утицају различитих интересних кругова.

Контакти са Дачићем: примопредаја државе или трговина привилегијама?

Златановић каже да су до њега дошле информације о могућим контактима појединих људи из студентског круга са Ивицом Дачићем поводом преузимања министарстава. Изричито наглашава да нема потпуне доказе и да ће их објавити ако их прибави. Зато ту тему отвара као питање које треба испитати. Прави разлику између договора којима се обезбеђује безбедна примопредаја институција и трговине којом неко себи обезбеђује положај, а старим кадровима опстанак. Упозорава да људи из државног апарата који су сарађивали са криминалом могу, ако се транзиција спроведе нестручно, формирати паралелне структуре и „државу у држави”. Као поређење помиње искуства Мексика и Италије.

Због тога не осуђује унапред сваки контакт са људима из дотадашње СНС-СПС власти. Сматра да у појединим случајевима могу бити потребни сарадници, сведоци и договори којима би се спречило деловање опаснијих структура. Истовремено, као црвену линију поставља задржавање старих центара моћи и постављање блиских сарадника досадашњих министара на врх полиције и служби. Као негативан политички пример помиње улогу Ненада Чанка у легитимисању Пинка после 2000. године. Његов захтев је да јавност на крају сазна садржај и разлоге договора, како би могла да разликује државни интерес од личног посла.

Питање промене система	Златановићев став	Кузовићев став
Вођа и организација	План, тим, подела одговорности и контрола резултата	Укинути култ личности и чувати равноправност грађана
Студентска листа	Подршка уз проверу програма, кадрова и договора	Подршка уз надзор над потписаним обавезама
Безбедносни апарат	Расформирати садашњи модел БИА и изградити професионалну службу	Реформисати службе, отворити архиве и испитати одговорност
Примопредаја	Разликовати заштиту институција од куповине функција	Искористити период промене за прекид системског континуитета
Политичка конкуренција	Оспорити странке као приватна предузећа и манипулацију анкетама	Бесплатни електронски потписи и отварање простора новим људима
Стари страначки кадрови	Не остављати полуге моћи људима који чувају старе интересе	Спречити преливање истих механизама у нове покрете

Смрт Далибора Драгијевића и питање полицијске одговорности

Кузовић преноси вест коју приписује „Данасу” о хапшењу осморице полицајаца поводом смрти Далибора Драгијевића, брата оптуженог у случају Данке Илић. Подсећа на првобитно објашњење МУП-а о природној смрти и супротставља му описе тешких повреда које, позивајући се на тај медиј, наводи као налазе после обдукције.

За Кузовића је то пример зашто питање одговорности не сме стати на службеној верзији догађаја. Очекује да се испита цео ланац одговорности. Преноси и алузиван коментар који је, каже, чуо од људи из Бора о могућем главном кривцу, али не именује ту особу.

Помиње и спор око снимака бацања исечених папира у покрајинским институцијама. Преноси објашњење органа да су снимане спремачице које износе папирни отпад, док сам ту тему ставља у контекст осетљивости транзиционог периода и питања шта се дешава са документацијом.

Нове „посуде” за старо чланство: Кузовићево упозорење о опстанку СНС мреже

Кузовић упозорава да се политички простор после пораза СНС-а већ попуњава људима и организацијама који могу преузети његову инфраструктуру. Према његовој процени, медијски простор добијају појединци повезани са дотадашњим режимом, док се по регионима стварају нове организационе „посуде” за политички нераспоређено чланство.

Износи став да би СНС требало забранити, а исти захтев проширује на СПС, СРС, ПУПС и друге странке које види као делове истог система. Упозорава и на могућност да стара мрежа задржи локалну власт и тиме отежава рад нове републичке власти. То представља као питање стратегије које се не сме одлагати. Истовремено прави разлику између забране организација коју заговара и грађанских права појединаца. За људе који се нису огрешили о друге каже да могу наставити политички активизам. Проблем види у томе да преко нових организација опстану исти скривени налогодавци, новац и механизми утицаја.

Посебно одбацује политичку школу Војислава Шешеља, коју сматра штетном за српско друштво и усмереном ка дискредитацији националне политике. Залаже се за различитост мишљења, условно и левицу и десницу, мада сматра да се српско политичко искуство не уклапа потпуно у те поделе. Тврди да се национално опредељен део јавности разбија на мале сукобљене групе и компромитује екстремним наступима, док се други блокови лакше окупљају за изборе. Његово упозорење је да би, без стварне промене, за пет или шест година могао настати још тежи облик истог проблема. Од грађана тражи да сами препознају и одбаце организације које функционишу као приватна предузећа.

Златановић о анкетама: Ко плаћа агенције и зашто су прогнозе промашиле?

Златановић говори о, по његовој оцени, великим промашајима предизборних истраживања и помиње Ипсос. Одбацује потребу да се свака разлика тумачи спектакуларним пребацивањем стотина хиљада гласова и пажњу усмерава на пословне интересе агенција. Сматра да их зависност од великих компанија, државних фирми и послова са државом може усмерити ка очекивањима наручилаца.

Залаже се за забрану објављивања предизборних истраживања две до три недеље пре гласања. Тврди да анкете могу служити обликовању очекиваног резултата, а не само мерењу расположења, и доводи у питање ранију репутацију прецизности агенција у условима изборних манипулација. Ђорђа Вукадиновића помиње као некога кога је раније сматрао независнијим, уз касније резерве и према његовим резултатима.

Један од разлога због којег је, по њему, било мање простора за изборну крађу јесте боља студентска контрола. Као пример наводи око 1.700 посматрача на Палилули. Процене о могућем броју украдених гласова износи као илустрације, а не као утврђен коначан обрачун. Поводом седнице Главног одбора СНС-а у Сремској Митровици, Вучићево преостало политичко упориште види у тврдом радикалском језгру. Процењује га на приближно десет до дванаест одсто бирачког тела, уз могуће ширење на око петнаест одсто, и очекује борбу различитих актера за те гласаче. Не искључује ни покушај повратка Шешеља на том простору.

Могуће Вучићево бекство из Србије: зашто Златановић пита за пут у Конго

У завршници емисије Златановић отвара питање могућег Вучићевог бекства из Србије. Повод је најава пута у Киншасу, у Конгу, коју помиње у осврту на Вучићево обраћање у Сремској Митровици. Пита која је сврха тог одласка и износи сумњу да би пут у Африку могао бити припрема за склањање из земље.

У том контексту помиње раније контакте Србије и Конга и боравак Тамаре Вучић у тој земљи. Поставља питање да ли најава пута има везе са захтевима за испитивање шифрованих преписки и могућих контаката са криминалним структурама, укључујући кругове око Дарка Шарића и кавачког клана. Те везе у разговору отвара као питања за истрагу, без представљања најављеног пута као доказа бекства.

Златановићев политички став је да Вучићу у том тренутку не треба дозволити напуштање Србије, док питање хапшења препушта правосудним органима. Сматра да би одговорност требало испитати и код оних који би му помогли да избегне евентуалне поступке. Изражава сумњу и у то да би се, у случају одласка, вратио у земљу.

Поставља и питања где је Андреј Вучић, да ли Андреј и Данило Вучић и даље имају државно обезбеђење и ко плаћа заштиту породице. Помиње приче о великом броју возила у пратњи, уз сопствену ограду да је реч о ономе што се говори по граду. Истовремено каже да не жели да политички напада Вучићеву ћерку Милицу, коју описује као особу која се није бавила политиком.

Порука емисије: закон, Устав и етика морају важити и после промене власти

Кроз све теме двојица аутора враћају се истом питању: хоће ли изборна промена донети другачију државу или само нов распоред у старом систему? Кузовић одговор тражи у равноправности, отвореној политичкој конкуренцији, архивама и уклањању култа вође. Златановић наглашава тимски рад, професионалне институције, проверу кадровских договора и одговорност људи који су располагали државном моћи.

У лакшем тону Златановић подсећа и на опкладу са Богољубом о изборном резултату и позива га да плати обећану вечеру. Емисија се завршава поруком подршке људима који се боре против корупције и издаје и за Србију као правну државу, у којој се поштују закон, Устав и етика, уз поздрав српском народу и људима добре воље, укључујући Србе на Косову и Метохији.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић