Приватним споразумима, без уставних овлашћења, Александар Вучић је допринео заокруживању независности лажне албанске републике Косово. Страним компанијама је продао државне ресурсе. Кршећи законе, штитио је, па и награђивао починиоце најтежих кривичних дела. Зарад политичке и личне финансијске користи правио је сплетке у којима је и свог политичког оца Шешеља оптуживао за наручивање убистава. Хашком тужилаштву је предао списак добровољаца Српске радикалне странке, а помагао је и у лову на генерала Ратка Младића. Вучићева приватна биографија до детаља је описана у Кривичном законику Републике Србије. Ускоро, чим дође до промене власти, Вучић ће морати да одговара за сва кривична дела која је извршио или наручио.
Пише: Предраг Поповић
У Кривичном законику готово да нема дела за које није одговоран Александар Вучић, као наручилац или директни извршилац. Чак и да се не помињу злочини, које је починио током првог боравка на власти, од 1998. до 2001, Вучић је у последњих 14 година извршио толико кривичних дела да би и доживотна казна затвора била сувише блага.
Способан да схвати значај дела и да управља својим поступцима, свестан да је његово дело забрањено и са намером да га изврши, Вучић је организовао криминалну групу, која је угрозила уставни поредак Србије и територијалну целовитост продајом и предајом Косова и Метохије. Државне интересе је угрозио и омогућавањем кинеским компанијама да реализују своје пословне интересе у источним деловима Србије. Интереси приватне компаније Зи Ђин проглашени су „јавним интересом“ како би могла да се спроведе експропријација земљишта које се налазило у власништву грађана Србије. Незаконитим одлукама, Вучић је покушао да обезбеди услове за отварање рудника литијума у Јадарској долини, у интересу приватне компаније Рио Тинто, а на штету грађана Србије.
Неколико појединаца, група и грађанских удружења подносило је кривичне пријаве против Вучића због таквих поступака, али ниједна није процесуирана. Кривични законик, у Глави XXВИИИ – „Кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије“ – у четири члана (305, 306, 307 и 308) дефинише кривична дела „Угрожавање независности: противуставан покушај да се Србија доведе у положај потчињености или зависности према другој држави“; „Признавање капитуалције“; „Угрожавање територијалне целине“; „Напад на уставно уређење“. Колоквијално, та дела се називају велеиздајом. Од 1952. године, у Србији никада ниједном политичару на државној функцији није суђено за та кривична дела, за која су запрећене казне и до 15 година затвора. Напротив, напредњачка власт је, позивајући се на друге чланове Кривичног законика, покретала на десетине судских поступака против новинара и осталих грађана, које је оптуживала за „позивање на насилно рушење уставног уређења“.
Вучић је у одлучујућој мери допринео учвршићавању државности албанске републике Косово. Без уставних овлашћења, зарад политичке и финансијске користи, правио је споразуме који нису ратификовани у Народној скупштини, али су примењени на терену.
Са истим мотивима, како би остварио политичку и новчану корист, Вучић је продавао и издавао и конкретне људе. Пет година је хушкао Томислава Николића против Војислава Шешеља. У јесен 2008, кад је коначно дошло до њиховог разлаза и распада Српске радикалне странке, Вучић се понудио Шешељу да посредује у преговорима са Николићем. Шешељ му је одговорио: „Тома ме издао, а од издајника је гори само онај ко нуди помирење„. Разоткривен и одбачен, Вучић је повео монструозну кампању против Шешеља. Двоструког кума и политичког оца да је из хашког притвора, преко супруге Јадранке, наручивао убиства. По Вучићевим речима, Шешељ је прво наручио ликвидацију новинара Дејана Анастасијевића, а онда и Томислава Николић.
Чак је тврдио да је Шешељ ангажовао Луку Бојовића да убије Николића. Нити су Војислав и Јадранка Шешељ, укључујући и Бојовића, одговарали за наручивање убиства, нити Вучић за лажно пријављивање. Данас сви лепо сарађују, само је Николић мало скрајнут од валова.
Злоупотребом утицаја, Вучић је штитио извршиоце најтежих кривичних дела. Јавно, на конференцији за медије, рекао је да „не да Гашића и Лончара“, који су осумњичени за незаконите поступке, који су довели до пада хеликоптера и смрти седморо људи.
Вучић је на исти начин заштитио Зорана Бабића од одговорности за убиство Станике Глигоријевић, као и Александра Митровића за смрт малолетне Андрее Бојанић. Вучић штити Милана Радоичића од оптужби за убиство Оливера Ивановића и терористичку акцију код Бањске, у којој су убијени један Албанац и тројица Срба.
У последњих годину и по дана, Вучић је директно стимулисао своје „лојалисте“ да аутомобилима ударају и наносе тешке телесне повреде студентима и грађанима, који су блокирали саобраћај на 16 минута, у знак саучешћа са породицама 16 жртава масовног убиства под надстрешницом новосадске Железничке станице. Овлашћења председника државе је искористио да аболира од кривичне одговорности неколико злочинаца, који су извршавали његова наређења. Аболирао је и четворицу криминалаца, који су у Новом Саду брутално претукли једну студенткињу. Полицајцима, који су се истицали бруталношћу, Вучић је доделио ордење, више чинове и командна места у служби.
Награда чека и криминалце из Безбедносно информативне агенције, који су шпијунирали студенте, опозиционе политичаре и побуњене грађане преко незаконито употребљеног система Пегасус.
Подлост, лицемерје, цинкарење и лагање нису кривична дела, али јесу основни супстрати Вучићевог карактера. У време крвавог распада СФРЈ, Вучић је био међу најистакнутијим ратним хушкачима. Позивао је Србе да иду на ратиште, да убијају и гину. Касније, кад су се ратни резултати сводили у хашким оптужницама и судским процесима, Вучић је учествовао у лову на Србе, који су били осумњичени за ратне злочине.
Један од истражитеља Хашког тужилаштва, који је 2003. године радио у њиховој Канцеларији у Београду (В.В, држављанин Словачке), новинаре је обавестио о истрази злочина у Сребреници. Према његовим наводима, Вучић му је омогућио контакте са неколико бивших припадника Десетог диверзантског одреда Војске Републике Српске, који су били осумњичени да су учествовали у два масовна стрељања Муслимана у Сребреници. Међу осморицом припадника Десетог одреда, за које се тврдило да су 16. јула 1995, у селу Пилице, стрељали око 1.200 заробљених Муслимана, налазио се и Дражен Ердемовић, који је изручен Хашком трибуналу у време док је Вучић био члан владе Мирка Марјановића. Хашки истражитељ В.В. је тврдио да му је Вучић рекао да су за тај злочин одговорни командири Драгомир Пећанац и Милорад Пелемиш. За друго стрељање, које је над 39 заробљеника извршено 23. јула 1995, били су осумњичени Пелемиш и Петар Салапура. Вучић је, наводно, рекао да „зна за Салапуру“, али нема сазнања о томе ко су били непосредни извршиоци стрељања.
Као доказ Вучићеве сарадње са Хагом, истражитељ В.В. је новинарима дао фотокопију списка добровољаца Српске радикалне странке, за који је тврдио да је добио од Вучића. На првом листу папира, насловљеног као „Упис добровољаца за одлазак у Книн“, налази се 16 имена. Уз потпис сваког добровољца налази се и број телефона, а код неких и кућна адреса. На списку се налазе Ненад В, Љубиша В, Жељко М, Драган В. и остали, већином из Београда. Хашком тужилаштву су ти подаци били потребни у припреми оптужнице против Шешеља. Није познато да ли су тужиоци саслушали те људе и њихове исказе употребили у доказном поступку против Шешеља.
Бруно Векарић, портпосарол српског Тужилаштва за ратне злочине, још пре десет година је рекао да су Вучић и Николић сарађивали у лову на Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром да је Векарић познат као патолошки лажов, можда је измислио и ову оптужбу на рачун Вучића и Николића. Међутим, таква сазнања је имао много кредебилнији сведок, мајор Јово Ђого, који је био првоокривљени у судском поступку против тзв. Младићевих јатака. Ђого се током једногодишњег притвора тешко разболео. Када је пуштен да се брани са слободе, аутор овог текста му је понудио да пише колумну у дневном листу Правда, чији је незванични власник био Вучић. У једном од честих разговора, када је поменуто тешко материјално стање старије жене, која је такође била окривљена као „Младићев јатак“, предложио сам Ђогу да се обрати за помоћ Вучићу. Ђого је то одлучно одбио. На конкретно питање „да ли то значи да нема поверења у Вучића“, мајор је одговорио: „Не, немам!“ Није хтео да каже зашто нема поверења, али сигурно су разлози били крајње озбиљни.
У то време, док је „главни јатак“ отворено сумњао у њега, Вучић је лепио плакате са написом „Булевар Ратка Младића“, кога је називао херојем, који је спасио српски народ са оне стране Дрине.
Вучић је све сумње око свог односа према Младићу отклонио пре неколико дана, после генералове смрти. Забранио је да се Ратко Младић сахрани уз државне и војне почасти, а рекао је да не може лично да присуствује сахрани јер му тог дана у госте долази „драги пријатељ, председник Узбекистана“. Наравно, баш брига Вучића за Узбекистанца. На сахрану није смео да дође како се не би замерио менторима из Европске уније. Као и све остале, и ову одлуку је донео искључиво зарад властите политичке и лукративне користи.
Због новца, да би згрнуо што више, Вучић је продао Косово, Шешеља, Младића, све и свакога. На тај начин је личну биографију прилагодио Кривичном законику. Ускоро, чим дође до промене власти, Вучић ће добити прилику да, у складу са одредбама Закона о кривичном поступку, одговара за ова и многе друга кривична дела.
(Магазин Таблоид)
