Питање постављено уз фотографију Андреја Вучића гласи кратко: ковница новца или Андрејева лабораторија? Аутор објаве Лука тврди да Топчидер одавно није само место на којем се штампају динари. Званична зграда Завода за израду новчаница и кованог новца, по том тумачењу, само је скромна фасада. Иза ње се, како се наводи, одлучује ко ће прескочити цензус, ко ће добити посланичку фотељу, ко тендер, а ко посао. Валута на Топчидеру више није динар. Валута је Андреј Вучић.

Та теза није нова у српској јавности, али је сада сажета у једну слику и један речник. Председников брат нема јавну функцију, а годинама се у опозиционим и истраживачким текстовима описује као човек који стоји изнад министара и институција. Мариника Тепић га је раније назвала оперативним центром политичко-криминалне мреже која преко намештених тендера, изборне логистике и параполицијских послова држи систем. Објава о Топчидеру ту слику само сели на конкретну адресу: тамо где држава штампа новац, ту се, како се тврди, дели и стварна моћ.

Посебно тежак део текста односи се на имена која наводно иду на рапорт. Помињу се Звонко Веселиновић и Милан Радоичић, а уз њих и „плејада криминалних и политичких просјака“ који чекају у реду за милост у господаревом тефтеру. Веселиновић и Радоичић годинама су под америчким санкцијама због оптужби за организовани криминал и корупцију. Радоичић је и на црвеној потерници Интерпола после напада у Бањској. У Србији њихове фирме су, према истраживањима медија, добијале велике државне послове у грађевини и инфраструктури. Председник Александар Вучић јавно је говорио да Радоичића не сматра криминалцем. У објави о Топчидеру тај однос се чита другачије: не као политичка заштита са дистанце, него као долазак на рапорт.

Аутор иде и корак даље. Каже да Андреј Вучић на Топчидеру влада као господар сећања, брише старе афере и одлучује ко ће бити заборављен, а ко награђен. У том кључу ковница није технички погон Народне банке, него архива моћи. Ко уђе у ту архиву, добија посао. Ко остане испред капије, испада из игре. Зато реченица да треба заборавити новчанице није метафора о инфлацији. То је тврдња да се на Топчидеру не мери вредност динара, него вредност послушности

.На крају стоји и упозорење које објави даје међународни тон. „Док они мисле да су невидљиви, стране службе већ годинама држе целу операцију под пуним скенером.“ Та реченица сугерише да оно што домаћа јавност још зове гласином, стране службе већ третирају као систем. Не нуде се документи у самој објави. Нуди се мапа: ковница као фасада, брат председника као господар реда, Веселиновић и Радоичић као посетиоци, тендери и мандати као плата.

Званично, на Топчидеру се и даље штампа новац. Неофицијелно, како тврди ова објава, ту се штампају судбине, али и (додатни) гласачки листићи, које неко у изборној ноћи уз промењене записнике може да подметне на путу од бирачког места до РИК-а.

(Србин инфо)