Пише: др инж. Мирослав Паровић

Прво и основно, када год да буду парламентарни избори, не постоји ни промил шансе да Александар Вучић призна да је изгубио. То је основна претпоставка од које треба кренути свако планирање смене овог и оваквог режима. Шта ово конкретно значи?

У најкраћем, значи да већ сада можемо са сигурношћу рећи да ћемо, како год да грађани буду гласали у изборној ноћи, негде око једанаест увече видети Вучића који ће саопштити да је листа коју он предводи освојила неких 48% и да он није задовољан тим резултатом, али да је ипак на крају Србија победила упркос ударима из иностранства. То даље значи да би он на бази тих и таквих резултата био у прилици да састави нову владу и да настави да ради ово што гледамо дуже од четрнаест година.

Овде ми је битно да још једном нагласим да тај пројектовани резултат Вучићеве листе од 48 одсто не значи да ће у гласачким кутијама бити толико стварно убачених листића, већ да ће он саопштити да је толико добио, а онда ће Републичка изборна комисија, судови и друге институције да легализују ту изборну махинацију. А махинације ће бити бројне, јер поред већ виђених механизама попут „бугарског воза“, осмишљена је још једна која ће бити доминантна овај пут.

Наиме, кампањама од врата до врата напредњаци су направили детаљан списак држављана Србије који су уписани у бирачки списак, а који се налазе на привременом раду у иностранству и сигурно неће бити у земљи на дан гласања. Примера ради, у селу Руски Крстур живи доста Русина, од којих су многи отишли у Канаду. Дакле, воде се као да су у Србији и имају право гласа, али физички неће бити ту да гласају. Ту у игру ускаче МУП који ће на име постојећих држављана издати дупликат личне карте онима који ће уместо њих гласати.

У нашем бирачком списку се налази око милион таквих грађана, па је резервоар за манипулацију огроман. То је један од разлога за Вучићеву „шаторску кампању“ којом обилази управо оне крајеве Србије у којима су миграције становништва изражене. Цела та представа, као и пратећа прича, служи да направи привид како иза Вучића стоје људи са села и мањих варошица, јер се наводно једини он брине за њих и посећује их, док ми сви други идемо на холидеј и пијемо еспресо у центру Београда.

Потом ће се та лажна перцепција пресликати у намештене гласове по моделу који сам описао, па ће онда, рецимо, у селу Тополовник, у којем спава 100 људи, за Вучића гласати 600, колико их има у бирачком списку.

Е сад, имајући у виду све ово, а поновићу то, уз претпоставку да ће Вучић у изборној ноћи сигурно прогласити победу, нама остају само две опције. Прва је да то прихватимо, што је отприлике ситуација која је била на изборима у децембру 2023. Друга опција је да се манипулација не прихвати и да се већ у изборној ноћи покрене нови талас протеста.

Ти протести би били искључиво политички, за разлику од досадашњих који су били махом друштвени и социјални. Ја сасвим логично већ сада јавно заговарам да се Вучић може сменити искључиво у постизборном периоду кроз политичку кризу. Тако је смењен Слободан Милошевић и то је опште познато.

Међутим, мање се причало о томе да су и напредњаци на власт 2012. године дошли уз помоћ постизборне кризе коју су успели да направе. Наиме, након избора 6.5.2012. ситуација је била да је коалиција око СНС-а имала 25%, Тома Николић је изгубио први круг председничких избора од Бориса Тадића, док је Вучић изгубио у Београду од Ђиласа.

У таквој ситуацији они су прогласили крађу, дошли пред Народну скупштину са џаком гласачких листића за које су тврдили да су лажно убацивани и да је таквих листића штампано 500.000 и то у Пољској. Цела та ситуација је довела до колебања Тадићевих гласача, кризе унутар тадашње владајуће коалиције, као и хомогенизације опозиционо настројених гласача.
Све то, уз честитку ЕУ још у 17 часова, довело је до доласка напредњака на власт и онога што сада гледамо.

Да закључим. По мом мишљењу, постизборна криза је једини пут за смену ове власти. Зато ћу сасвим сигурно у изборној ноћи, већ од 20 часова и један минут, ја бити на Славији уз наду да ће на том зборном месту бити и још стотине хиљада људи да заједно кажемо: „Неће моћи ове ноћи!“

Аутор је председник Народног слободарског покрета