YоуТубе поглавља:

00:00 Сахрана Ратка Младића: зашто је постала светска тема
02:16 Два правца притиска на Србе и судбина Републике Српске
05:10 Сребреница, Хашки суд и спор око појма геноцида
13:19 Народ на сахрани и одсуство политичких елита
15:33 Југославија, распад државе и права српског народа
18:50 Македонија, Мрњавчевићи, Скендербег и заборављено наслеђе
22:23 Јефимија, војвода Мицко и промена наставе историје
27:57 Његош, Дубровник и Молишки Словени
31:04 Илири, генетика, српски језик и теорија континуитета
42:00 Немањићи и три стуба националног идентитета
52:56 Европска унија, Исланд, миграције и српско држављанство
59:43 Косово и Метохија, Албанци и пут ка националној демократији

У разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем, Марсенић је изнео широк низ политичких, историјских, језичких, демографских и генетичких теза. Он је сахрану Младића поставио као полазиште за расправу о томе шта данас чини српски идентитет, зашто сматра да се српско наслеђе систематски сужава на границе данашње Србије и шта би држава, образовни систем и национално оријентисана политика морали да промене.

Марсенићеви ставови о Сребреници, Хашком трибуналу, пореклу балканских народа, језику, генетици и појединим историјским личностима предмет су оштрих спорова у стручној и политичкој јавности. Овај чланак веродостојно преноси шта је саговорник рекао, уз јасно приписивање тврдњи њиховом аутору; суд о његовим доказима, тумачењима и закључцима остаје читаоцима и стручној јавности.

Сахрана која је поново отворила ратна и идентитетска питања

Марсенић је оценио да интересовање светских медија за сахрану, више од три деценије после Сребренице и завршетка рата у Босни и Херцеговини, показује да Ратко Младић и даље има снажно политичко и симболичко значење. Према његовом тумачењу, разлог није то што Срби „нису признали” нешто што се од њих захтева, већ настојање западних центара моћи да српски народ трајно представљају као искључивог кривца за ратове деведесетих.

Он је издвојио два правца тог притиска. Први види у раду Хашког трибунала, који је описао као механизам којим се Србима оспорава право да се бране. Други је, по њему, настојање да се појам српства сведе искључиво на територију Србије, чиме би Република Српска, српско наслеђе у суседним земљама и везе Срба ван матичне државе временом биле потиснуте или избрисане.

Марсенић је рекао да је генерал Младић у једном од најтежих периода новије српске историје стао на чело одбране Срба у Босни и Херцеговини. Према његовој оцени, без Младића и тадашњег руководства Републике Српске, Срби западно од Дрине могли су да доживе погроме и прогон налик ономе кроз шта су прошли Срби из Републике Српске Крајине. Он је Младићу приписао заслугу за опстанак Републике Српске и за то што је велики број људи остао на својим огњиштима и засновао породице.

Марсенић је нагласио и да Младић, за разлику од бројних ратних профитера, из рата није изашао као милионер или милијардер. Управо због војне улоге, личног држања и симболике отпора, тврди Марсенић, Младић је за многе Србе постао светла тачка у времену у којем је било веома тешко остати частан официр.

Марсенић: У Сребреници је почињен злочин, али не и геноцид

Марсенић је рекао да убијање људи без суђења представља ратни злочин, али је одбацио квалификацију геноцида у Сребреници. Тврдио је да се Младић није налазио у Сребреници у време погубљења, да пресретнути разговори, према његовом тумачењу, показују да није знао да се злочин догађа и да је осуђен пре свега као симбол српске оружане одбране.

Као један од аргумената против квалификације геноцида, Марсенић је поставио питање зашто у Жепи, после уласка Војске Републике Српске, није дошло до истоветног масовног погубљења ако је, како каже, постојала намера да се уништи бошњачко становништво као такво. Своју тезу формулисао је категорично: по његовом мишљењу, злочин се догодио, али геноцид није доказан.

Он је затим упоредио Сребреницу са масовним убиствима усташа и домобрана код Блајбурга, страдањем Срба у Независној Држави Хрватској и систему логора Јасеновац, протеривањем Срба из Хрватске 1995. године и послератним прогоном Италијана из Истре, Далмације, Ријеке и Задра. Питао је зашто се појам „суочавања са прошлошћу” најчешће захтева од Срба, док злочини над Србима и другим народима не добијају исту пажњу или исту правну и политичку квалификацију.

Марсенић је навео сопствену процену да је током Другог светског рата страдало најмање 1,2 милиона Срба и оценио да се употребом речи геноцид за Сребреницу, како је рекао, релативизују жртве онога што сматра стварним геноцидом над српским народом у 20. веку. Он је као пример селективне правде навео и ослобађајућу пресуду Насеру Орићу, уз подсећање на српске жртве у Кравици на Божић 1993. године.

Саговорник је изнео и тврдњу да Сребреница није била случајан низ догађаја, већ комбинација освете дела људи и операције у којој су, према његовом уверењу, учествовале стране службе како би се створило оправдање за војну интервенцију против Републике Српске. Са истом логиком повезао је Маркале и Рачак, називајући их операцијама под лажном заставом. За те веома озбиљне тврдње у интервјуу није понудио документацију, већ се позвао на муслиманске изворе и на своје тумачење ратних догађаја.

Политички одјек: јаз између народа и елита

Према Марсенићу, сахрана је показала да је народ у Србији и Републици Српској „зрелији од политичких елита”. Он је присуство великог броја грађана протумачио као одбијање наметнуте колективне кривице, док је одсуство највиших државних функционера видео као доказ њихове зависности од Европске уније и страха од замерања Бриселу.

Марсенић је рекао да су делегације Новог ДСС-а и монархиста, односно коалиције НАДА, присуствовале и комеморацији и сахрани јер су то сматрале политичком, људском и националном обавезом. Себе и своје политичке партнере означио је као „аутентичну десницу” која одбија, како каже, наратив по којем су Срби једини кривци и једини народ којем се оспорава право на сопствено виђење историје.

Међународни одјек сахране био је непосредан. Ројтерс је известио да су се у Београду окупиле хиљаде људи и да је догађај изазвао оштре реакције у региону и Европској унији. Дан касније Босна и Херцеговина протерала је двојицу дипломата Амбасаде Србије, повукла део особља из Београда и суспендовала планирани меморандум о регионалној сарадњи. То потврђује Марсенићеву полазну оцену да сахрана има последице које превазилазе сам чин погреба, мада су тумачења њеног значења дијаметрално супротна. Ројтерс о сахрани, Ројтерс о дипломатским последицама

Тема	Марсенићев став	Политичка последица коју види
Сахрана Ратка Младића	Народ је показао више самопоштовања од политичких елита	Продубљен јаз између националног расположења дела јавности и спољнополитичког курса власти
Хашки трибунал	Суд је, по њему, имао изражен анти-српски карактер	Неповерење у међународну правду и трајни спор око ратног наслеђа
Република Српска	Представља резултат одбране и главну мету политике свођења српства на Србију	Страх од постепеног развлашћивања Републике Српске у миру
Европска унија	Тражи од Србије прихватање једностране слике ратова деведесетих	Даље удаљавање национално оријентисаног дела јавности од ЕУ
Власт у Београду	Сахрану је организовала из изборног рачуна, без искреног односа према Младићу	Коришћење националних тема за очување власти
Нови ДСС и НАДА	Присуство комеморацији и сахрани било је њихова дужност	Позиционирање као „аутентична десница” и бранилац националне политике

О Вучићу: Лажни национализам и политичка корист од сахране

Марсенић је најоштрије критике упутио Александру Вучићу. Према његовој оцени, председник Србије није дошао ни на комеморацију ни на сахрану зато што није желео да се замери Европској унији, иако је политички израстао на националистичкој реторици и некада лепио табле са Младићевим именом.

Он је рекао да је Вучић опаснији по српске националне интересе од отворено проевропских странака, јер се представља као патриота, а спроводи све што се од њега тражи из европских центара моћи. Као контраст навео је Чедомира Јовановића, за кога је рекао да је барем отворен у погледу политике коју заступа.

Према Марсенићевом тумачењу, власт је ипак омогућила велику сахрану зато што се уплашила реакције сопствених бирача уочи избора. Он је оценио да Вучић нема искрен однос ни према Младићу, ни према српској држави, ни према нацији, већ искључиво према очувању сопствене власти, те да је одбио да дође на сахрану генералу Младићу јер је договорио подршку Европске уније да му признају победу када покраде у октобру парламентарне изборе.

Марсенић је Вучићев систем описао као до сада незапамћену шему крађе, корупције, манипулације и партијске селекције, у којој су стручност, наука и институције потиснуте у корист личне лојалности. Навео је да је јавни дуг Србије, према бројкама које је изговорио у емисији, порастао са 8,7 милијарди евра у време одласка владе Војислава Коштунице на приближно 41 милијарду евра, оценивши да земља иде ка финансијској и државној провалији.

Златановић је током разговора подсетио на раније медијске наводе да је Бруно Векарић говорио о Вучићевом достављању информација у вези са скривањем Младића. Марсенић је одговорио да га таква могућност не би изненадила и позвао јавност да пронађе старе агенцијске извештаје.

„Суочавање са прошлошћу мора да важи за све”

Марсенић није одбацио потребу да се народи суоче са злочинима из сопствене прошлости, већ је захтевао да то начело важи једнако за све. Питао је од којег тренутка почиње прошлост са којом Срби треба да се суоче: од Првог светског рата, Другог светског рата или тек од 1995. године.

Он је оценио да је једнострано тумачење прошлости опасно зато што лаж, када дође на наплату, производи нове сукобе. Према њему, комунистички наратив о потпуној једнакости четничког и усташког покрета, као и идеологија братства и јединства, прикривали су противречности које су експлодирале деведесетих. Марсенић је тврдио да је и Младић дуго веровао у југословенски систем, али да је током рата схватио да тај модел не обезбеђује заштиту Србима.

Говорећи о распаду Југославије, Марсенић је подсетио да је Србија 1918. у заједничку државу ушла са територијама које су обухватале Косово и Метохију, Црну Гору, Вардарску Македонију и делове данашње Босне и Херцеговине и Војводине. Он сматра да су право на отцепљење признали Словенцима, Хрватима и Бошњацима, док су Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини остали без истоветног права. Почетак рата повезао је са избацивањем Срба из уставног положаја конститутивног народа у Хрватској, прегласавањем у Босни и Херцеговини и убиством српског свата у Сарајеву.

Марсенић је нагласио да кривица постоји код свих страна које су учествовале у рату, али да се не може прихватити тврдња да су Срби једини изазвали сукобе. Према њему, управо равноправно признавање свих жртава и одговорности представља услов да Балкан не буде поново гурнут у рат.

Српство као простор културе, а не само данашњих граница

Други велики део интервјуа Марсенић је посветио српском идентитету. Његова основна теза гласи да српско културно-историјско наслеђе не сме бити сведено на садашње административне границе Србије. Он сматра да се тим сужавањем постепено присвајају српски манастири, владари, књижевност и народне традиције у Северној Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Албанији, Грчкој и Италији.

Марсенић је рекао да поштује право данашњих Македонаца, Црногораца и Бошњака да се национално одреде како желе, али је одбацио могућност да се Србима забрани да говоре о заједничкој историји и српским коренима дела становништва. За Северну Македонију је навео да је у српској традицији дуго називана Јужном Србијом и да су у Прилепу и Серу владали Вукашин и Угљеша Мрњавчевић, док је Краљевић Марко био господар Прилепа.

Питао је зашто Вукашин, Угљеша и Краљевић Марко немају достојне споменике у Србији и зашто је Јефимија, прва српска песникиња и удовица Угљеше Мрњавчевића, у јавном памћењу сведена готово искључиво на гроб у Љубостињи. Подсетио је и на војводу Мицка Крстића и његово одбијање да прихвати бугарски идентитет како би био пуштен из затвора, оцењујући да ни такав пример саможртвовања нема заслужено место у српским уџбеницима и јавном простору.

Марсенић је најавио да би Нови ДСС, монархисти и коалиција НАДА, ако добију прилику да утичу на власт, мењали образовне програме и основали институт који би систематски проучавао српску историју, језик, порекло и културно наслеђе. Његов став је да народ без знања о сопственој прошлости губи самопоуздање и постаје подложан туђим политичким наративима.

Стуб идентитета у Марсенићевом излагању	Примери које је навео	Шта предлаже
Државотворна традиција	Немањићи, Мрњавчевићи, Карађорђевићи, Република Српска	Обнова историјске свести и поштовање државног континуитета
Језик и култура	Српски језик, слава, дубровачка књижевност, Јефимија, косовски еп	Измена наставних програма и систематско проучавање наслеђа
Простор наслеђа	Северна Македонија, Црна Гора, Далмација, Дубровник, Грчка, Албанија и Италија	Заштита српских споменика и истраживање културних трагова ван Србије
Порекло и истраживање	Археогенетика, хаплогрупе, топоними, старобалкански језици	Оснивање стручног института и ДНК истраживања историјских остатака
Грађанска припадност	Лојалност Србији уз очување мањинског идентитета	Једнака права и једнаке обавезе свих грађана
Национално и демократско	Традиција српске грађанске интелигенције	Спајање националне политике, демократије и меритократије

Његош, Дубровник, Молишки Словени и спор око наслеђа

Марсенић је Његоша означио као несумњиво српског писца и владику који је сам себе називао Србином. Оценио је да се црногорски идентитет не сме градити на порицању Његошевог српства нити на мржњи према Србији. Слично је говорио и о дубровачкој књижевности 15, 16. и 17. века, тврдећи да је велики део њених аутора припадао ширем српском културном простору, иако су данас готово у потпуности укључени у хрватски национални канон.

Као пример заборављених заједница навео је Молишке Словене у Италији, које данас италијанске и хрватске институције најчешће представљају као Молишке Хрвате. Марсенић тврди да су многи од њих пореклом из данашње Црне Горе и Албаније, да су припадали племенима Куча и Васојевића и да су свој говор називали „наш језик”. Поменуо је места Монтемитро, Аквавива Колекроче и Сан Феличе дел Молизе, питајући шта је Србија учинила да истражи њихово порекло и сачува везу са том заједницом.

Говорећи о Скендербегу, Марсенић је тврдио да је Ђурађ Кастриот био Србин и позвао се на дело Ђованија Музаке, док је за друге албанске великаше, попут Ђорђа Аријанита и породице Музака, рекао да им не приписује српски идентитет без основа. Тврдио је да се српска историографија недовољно бори за сопствене личности и да ће, ако се такав однос настави, будуће генерације све теже моћи да докажу припадност средњовековног наслеђа.

Генетика, Илири, језик и теза о дубљем континуитету

Велики део интервјуа био је посвећен Марсенићевим археогенетичким и лингвистичким тезама. Он је оспорио школску представу да су Срби и остали Словени у целини стигли на Балкан у седмом веку и оценио да постоји много дубљи језички, културни и генетички континуитет становништва.

Марсенић је тврдио да само Срби у живој традицији баштине важне елементе илирске културе. Као пример је навео крсну славу, коју је повезао са култом кућних божанстава – лара. Истакао је старобалканска лична имена и речи које, према његовом тумачењу, личе на српске: Бато, Главус, Анђа, Анта и реч „сика”, коју је повезао са српском речју „секира”.

Он је говорио и о албанским племенима Бериша и Клименти, тврдећи да део њих има српске или словенске корене, као и о топонимима словенског порекла на територији данашње Албаније. За Карађорђа је рекао да је несумњиво српског порекла и да његово кретање преко области данашње Албаније, Климената и Васојевића не доказује албански идентитет.

Марсенић се позвао на италијанског палеолингвисту Марија Алинеија и његову теорију палеолитског континуитета, на Милана Будимира и повезивање пелашког са словенским језицима, као и на генетичка истраживања Јосифа Лазаридиса. Говорио је о стели са Лемноса, старом сардинском језику, микенским остацима и хаплогрупама Ј2б2-Л283, И2 и Р1, покушавајући да покаже да уобичајена теорија о доласку индоевропских језика из степа не објашњава све археогенетичке и језичке податке.

Он је навео и тезу да су протоалбанске групе повезане са Мардаитима досељеним у Епир у седмом веку и да модерни албански идентитет није непосредни наставак Илира. То је спорно тумачење које није општеприхваћено у лингвистици, историографији и популационој генетици, али га је Марсенић представио као основу за захтев да Србија оснује институт који би такве хипотезе систематски испитивао.

Он се заложио и за ДНК анализу посмртних остатака српских владара и светаца, уз напомену да генетика сама по себи не одређује нацију, али може да помогне у истраживању порекла и миграција. Као пример разлике између порекла и националног идентитета навео је Јанка Хуњадија, односно Сибињанин Јанка, као личност могућег српског порекла која је припадала угарској државној традицији, као и Шандора Петефија, рођеног као Александар Петровић, који је постао један од симбола мађарске културе.

Три круга националног идентитета

Као могући модел савременог српског идентитета, Марсенић је навео начин на који Мађари разликују порекло, државотворну традицију и културно-језичку припадност. Према њему, та три слоја не морају увек да се потпуно поклапају, али заједно граде политичку нацију.

Први круг је порекло, које може бити словенско, старобалканско или мешовито. Други је припадност српској државотворној традицији, од средњовековне државе и Немањића до модерне Србије. Трећи је српски језик и културно наслеђе. Марсенић је додао и грађански слој: свако ко Србију прихвата као своју државу и поштује њен правни поредак мора имати иста права, без обзира на етничко порекло.

Према том схватању, Мађар, Бошњак, Албанац или припадник било које друге мањине може да задржи сопствени етнички идентитет и истовремено буде равноправан и лојалан грађанин Србије. Држава је, по Марсенићу, обавезна да штити језик, културу и посебност мањина, али мањинске заједнице имају исту обавезу лојалности држави као и сви други грађани.

Косово и Метохија: смена власти, ревизија споразума и повратак утицаја

Говорећи о Косову и Метохији, саставном делу Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста, Марсенић је као први услов за промену политике навео смену власти Александра Вучића. Он сматра да тек нова, искрено патриотска власт може да покрене ревизију Бриселских споразума и одбаци француско-немачки план.

Његова теза је да Србија има право да захтева ревизију договора ако Приштина није испунила сопствене обавезе, пре свега формирање Заједнице српских општина, односно заједнице општина са српском већином. Марсенић је оценио да је Вучић повлачењем српских институција додатно ослабио положај Срба и државно присуство Србије на Косову и Метохији.

Истовремено је признао да Срби који живе под сепаратистичком влашћу у Приштини понекад морају да учествују у локалним институцијама како би преживели и задржали управљање срединама у којима чине већину. То, нагласио је, не сме да значи да Србија признаје независност своје окупиране покрајине. Он је раздвојио право локалних Срба да се прагматично заштите од државног права Србије, које не сме бити напуштено.

Марсенић је предложио да Србија преко пословних, сестринских и офшор компанија купује имовину, улаже и запошљава људе на Косову и Метохији, како би постепено обнављала економски и друштвени утицај. Таква политика би, по њему, материјално помогла Србима и створила трајнију основу за повратак државног присуства.

На Златановићево питање шта Србија може да понуди Албанцима, Марсенић је одговорио: економски развој, правну сигурност и једнака права. Рекао је да би део Албанаца прихватио живот у уређеној и просперитетној Србији јер, по његовој оцени, сепаратистички систем у Приштини представља корумпирану и мафијашку творевину из које се становништво масовно исељава.

Он је подсетио и на периоде историјске сарадње Срба и Арбанаса, помињући Ђорђа Аријанита, Карла Топију и Есад-пашу Топтанија. Према Марсенићу, држава Србија треба Албанцима да гарантује културну посебност и сва мањинска права, али не и повластице изнад међународних стандарда: иста права морају да прате исте обавезе и лојалност држави.

Држављанство, миграције и пример Олге Килић

Марсенић је однос државе према сопственом становништву и мигрантима илустровао случајем жене коју је назвао Олга Килић. Према његовим речима, она је Белорускиња, од 2017. удата за Србина, мајка шесторо деце и трудна са седмим, али више од две и по године чека држављанство Србије и због тога не може непосредно да користи поједина социјална и родитељска права.

Он је тај случај упоредио са бржим добијањем статуса за поједине мигранте и закључио да неко намерно води политику која занемарује породице непосредно везане за Србију. Косово и Метохију је у историјском смислу такође назвао миграционим питањем, тврдећи да су османске власти после српских устанака плански насељавале муслиманско и албанско становништво између Србије и Црне Горе и на правцима ка Јужној Србији.

Марсенић је говорио и о демографским губицима Срба у светским ратовима. Поредећи број становника Србије и Турске двадесетих година прошлог века са данашњим бројевима, изнео је процену да би Срба, без ратних губитака и њихових демографских последица, данас могло бити око 30 милиона. У ту рачуницу укључио је и генерације које се нису родиле због погибије више милиона људи.

Европска култура да, али не и политичко туторство

Марсенић је направио разлику између европске културе, коју цени, и западноевропских политичких елита, које сматра историјски лицемерним. Рекао је да поштује европску књижевност, музику и цивилизацијске домете, али је подсетио на колонијализам, уништавање домородачких народа и злочине у Конгу за време Леополда Другог.

Његова оцена је да политички центри који су вековима водили освајачку политику данас не могу Србији да намећу селективне лекције о геноциду и моралу. Реакције Европске уније и Босне и Херцеговине на Младићеву сахрану протумачио је као наставак притиска којим се Срби и Бошњаци одржавају у непријатељству.

Марсенић је навео Исланд као пример државе која не прихвата да се процес приближавања Европској унији подразумева без претходне демократске одлуке. Питао је како Исланђани могу да заштиту рибарства и бакалара поставе изнад европских интеграција, док српске елите Косово и Метохију и националне интересе третирају као питање о којем ће се преговарати тек после испуњавања туђих услова.

Меритократија, образовање и спој националног и демократског

Као излаз из садашњег стања Марсенић је предложио систем меритократије, у којем ће знање, рад, поштење и способност имати предност над партијском лојалношћу. Он је као позитиван пример уређености навео Белорусију, посебно чистоћу Минска и одсуство видљиве корупције, уз напомену да њен политички систем не сматра потпуно демократским.

Марсенић је нагласио да је лично за демократију, али да најбољим сматра спој националног и демократског. Нови ДСС, монархисте и коалицију НАДА представио је као наследнике српске грађанске интелигенције, која је истовремено била образована, модерна, демократска и национално свесна.

Он је одбацио данашњу поделу по којој су „грађанско” и „национално” нужно супротстављени, а сваки грађански оријентисан човек аутоматски „другосрбијанац”. Према њему, држава се брани свакодневним поштеним радом, бригом о јавном простору, поштовањем институција и знањем о томе ко су били преци и зашто је слобода плаћена високом ценом.

„Нема краја историје — за своје интересе морамо да се боримо сваког дана”

У завршници интервјуа Марсенић је оценио да је једна од великих српских грешака 1918. била уверење да је стварањем Југославије историја завршена и да је национално питање трајно решено. Подсетио је на сведочења да велики савезници нису прихватали јасно заокруживање српског државног простора, после чега је краљ Александар покушао да кроз бановине очува равнотежу у заједничкој држави.

Према Марсенићу, српска интелектуална и политичка елита није довољно критички промишљала југословенски пројекат. Изузетке је видео у Михајлу Пупину и војводи Живојину Мишићу, док је већина прихватила уверење да ће заједничка држава сама по себи трајно решити националне сукобе.

Његова завршна порука била је да краја историје нема и да борба за националне и државне интересе мора да буде свакодневна, али не само политичка. Она подразумева поштен рад, образовање, одговорност, заштиту културе, поштовање других народа и истовремено одбијање да се Срби одрекну сопственог идентитета и историјског наслеђа.

Цео интервју са Предрагом Марсенићем погледајте у видео-прилогу на YоуТубе каналу „Србин.инфо – канал Центар”.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић