Изјава Снежане Пауновић да би, да је била на месту Слободана Милошевића 1998. године, „етнички очистила Косово од Албанаца” представља неодговоран и штетан политички иступ, оценио је за Србин.инфо др Марко Јакшић, бивши народни посланик и један од оснивача Покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина”.
Др Марко Јакшић, који и даље живи на северу Косова и Метохије, рекао је у разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем да му нису јасни ни намера ни политички смисао изјаве високе функционерке Социјалистичке партије Србије. Према његовој оцени, реч је о „неспретној, неозбиљној и незрелој” поруци која може произвести озбиљне последице по Србију и српски народ.
– Оно што је важно да се каже јесте да Срби нису никакав геноцидан народ да би тако нешто урадили – нагласио је Јакшић.
„Таква изјава може много да штети Србији”
Јакшић је навео да је посебно неодговорно када оваква реторика долази од особе која је обављала високе државне и парламентарне функције. Он сматра да се национални интереси не могу бранити запаљивим реченицама, нарочито када су оне у директној супротности са конкретним политичким поступцима странке којој говорник припада.
– Мени није јасна ни намера, ни циљ, ни смисао те изјаве. Она, нажалост, може много да штети, пре свега Србима, српској држави и српском народу – рекао је Јакшић.
Према његовим речима, овакве изјаве могу бити искоришћене као аргумент против Србије, док се истовремено занемарује вишевековно страдање Срба на Косову и Метохији, као и чињеница да повратак више стотина хиљада прогнаних и расељених Срба готово да није тема званичне политике.
Јакшић: Албанци у јужној Србији живе од 1878. године
Говорећи о тврдњама којима се српски народ представља као народ склон прогону других, Јакшић је подсетио да Албанци дуже од једног века непрекидно живе у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи.
– Већ око 150 година Албанци живе у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи. Нико их никада није протеривао. Сама та чињеница показује да Срби нису геноцидан народ и да се не свете и не прогањају своје комшије – изјавио је Јакшић.
Он је затим указао на архивску грађу, извештаје српских конзула и записе путописаца из периода Османског царства, у којима су забележени напади, убиства, прогони и исељавање српског становништва са Косова и Метохије.
Према Јакшићевим речима, ти документи сведоче о дуготрајном процесу насиља над Србима, који није започео током сукоба крајем 20. века, већ има далеко дубље историјске корене.
Архивска грађа сведочи о прогону Срба
Јакшић је навео да се у архивама Српске академије наука и уметности чувају извештаји српских конзула из Приштине и других делова Косова и Метохије, у којима су описивани терор, злочини и егзодус српског становништва током османске власти.
Он је посебно указао на историјске процесе после великих сеоба Срба, када је дошло до значајног смањења српског становништва на подручју Косова и Метохије. Према његовој тврдњи, део албанског становништва досељавао се као католичко, а затим је прихватао ислам како би стекао повлашћени положај у Османском царству.
Ове тврдње Јакшић заснива на историјским записима о такозваном верском дуализму, односно појави да су поједине породице у јавности наступале као муслиманске, док су у приватном животу задржавале католичке обичаје.
„Живи су завидели мртвима”
Као једно од важних сведочанстава, Јакшић је поменуо записе Саве Бараћа, игумана манастира Високи Дечани и потоњег српског владике, који је средином 19. века описивао положај Срба у Дечанима, Пећи и Ђаковици.
– То је било време када су живи завидели мртвима – подсетио је Јакшић на речи којима је описивано страдање српског становништва.
Он је оценио да су прогони настављени и током Првог и Другог светског рата, као и у време комунистичке Југославије. Подсетио је да су различите југословенске владе доносиле програме за повратак прогнаних Срба, али да ти програми никада нису спроведени у обиму који би променио стање на терену.
Хронологија коју је Јакшић издвојио
| Период | Догађај или податак | Значај |
|---|---|---|
| Средина 19. века | Сведочанства игумана Саве Бараћа | Опис терора над Србима у Метохији |
| Од 1878. године | Албанци настављају да живе у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи | Аргумент против тврдњи о српској политици прогона |
| Први и Други светски рат | Наставак прогона и исељавања Срба | Континуитет насиља над српским становништвом |
| Период СФРЈ | Неуспели државни програми повратка | Повратак расељених остао неостварен |
| Данас | Више од 250.000 расељених Срба | Питање повратка готово одсутно из преговора |
Предлог да се у Београду оснује Музеј српског страдања
Јакшић је рекао да су представници Српског националног већа, током разговора са опозиционим странкама, предлагали оснивање Музеја српског страдања у јужној српској покрајини.
Та институција би, према његовој замисли, прикупила и представила извештаје конзула, путописе и историјску документацију о положају Срба на Косову и Метохији. Међу изворима које је поменуо налазе се записи Ивана Степановича Јастребова, Александра Гиљфердинга и других дипломата и путописаца.
– Потребно је да се у Београду направи Музеј српског страдања у јужној српској покрајини, где би били обухваћени сви конзулски извештаји и путописи о невољама које су Срби доживљавали – рекао је Јакшић.
Политички парадокс Социјалистичке партије Србије
Посебно место у Јакшићевој критици заузима несагласност између националне реторике функционера СПС-а и политике коју та странка спроводи као део власти са Српском напредном странком.
Он је подсетио да СПС подржава француско-немачки план за Косово и Метохију, као и споразуме којима су полиција, правосуђе и друге институције Републике Србије на северу покрајине интегрисане у систем привремених институција у Приштини.
– Чуди таква изјава припаднице странке која подржава такозвани француско-немачки план и чији је председник потписао споразум којим су институције српске државе предате Албанцима у Приштини – изјавио је Јакшић.
Према његовој оцени, не може се истовремено прихватати политика слабљења државног суверенитета Србије на Косову и Метохији, а затим радикалним изјавама покушавати представљање пред јавношћу као заштитник националних интереса.
Јакшић: СПС нестаје због сарадње са СНС-ом
Јакшић верује да иза изјаве Снежане Пауновић стоји покушај СПС-а да поврати део национално опредељеног бирачког тела, које је током претходних година преузела Српска напредна странка.
– СПС је почео да тоне. Преклопила га је Српска напредна странка. Та партија се гаси и нестаје управо због колаборације са СНС-ом – оценио је Јакшић.
Он сматра да се СПС сада, у покушају да заустави политички пад, окреће крајње неодмереној националној реторици, иако је годинама учествовао у власти која је прихватала договоре из Брисела и Охрида.
– Не можете са једне стране да прихватите француско-немачки план, а са друге да народу бацате прашину у очи и покушавате да повратите некадашње позиције позивајући се на Слободана Милошевића – нагласио је Јакшић.
„Због фотеља су продали народ на Косову и Метохији”
Најоштрију критику Јакшић је упутио руководству СПС-а и његовом председнику Ивици Дачићу, тврдећи да током година проведених на највишим државним функцијама нису покренули озбиљно питање повратка прогнаних Срба.
– Они су јужну српску покрајину и народ који живи на овом простору продали због фотеља и функција – рекао је Јакшић.
Он је подсетио да се процењује да је са Косова и Метохије прогнано и расељено више од 250.000 Срба и других неалбанаца, али да се њихов повратак не поставља као једно од централних питања у разговорима Београда са представницима Приштине.
– За све време док је Ивица Дачић био председник Владе, а касније министар у владама Александра Вучића, није говорио о повратку више од 250.000 Срба у јужну српску покрајину – навео је Јакшић.
Запаљива реторика као замена за државну политику
Из разговора са др Марком Јакшићем произлази оцена да се радикалним и неодговорним изјавама покушава прикрити недостатак државне стратегије за Косово и Метохију.
Док се у јавности користе крупне националне речи, питања повратка расељених, очувања српских институција, заштите имовине и безбедности преосталих Срба остају потиснута.
Јакшић је закључио да је изјава Снежане Пауновић највероватније била намењена придобијању национално опредељених гласача, али да је произвела супротан ефекат и нанела штету српским националним и државним интересима.
– Изјава је дата са намером да привуче националне гласаче, али је добила сасвим другу конотацију – закључио је др Марко Јакшић у изјави за Србин.инфо.
Хронологија и сведочанства страдања
1854.
Запис игумана Саве Бараћа о терору у Дечанима
1878.
Почетак живота Албанаца у јужној Србији
Данас
250.000+ расељених без плана за повратак
Кључни подаци
250.000: Број расељених Срба чији се повратак не спомиње у званичним преговорима 09:22.
1878: Година од када Албанци у континуитету живе у Бујановцу и Прешеву под српском влашћу 02:12.
САНУ: Институција која чува архивску грађу о злочинима над Србима током турске окупације 02:12.
То-До / Следећи кораци
Формирање Музеја српског страдања: Потребно је у Београду подићи институцију која би објединила путописе и документацију о невољама Срба у јужној покрајини 06:05.
Документовање историјске грађе: Систематизација записа конзула попут Јастребова и Гиљфердинга ради очувања историјске истине 06:05.
Промена фокуса у преговорима: Инсистирати на питању повратка расељених лица као кључном елементу било каквог споразума 09:22.
Закључак
Интервју указује на то да су запаљиве изјаве политичара често маска за недостатак конкретне националне стратегије. Док се у јавности користи радикална реторика, на терену се наставља процес слабљења српских институција, док историјска истина о српском страдању остаје недовољно артикулисана у међународним оквирима.
