Александар Вучић поново је покушао да седи на две столице. У домаћој јавности годинама се представља као патриота који брани српске интересе. Пред изборе такав наступ доноси политичке поене. Истовремено је пред Западом желео да изгледа као лидер који се дистанцира од хашких осуђеника. Зато није отишао на сахрану Ратка Младића. Тактика је овог пута потпуно пропала.
Сахрана је одржана у понедељак, 7. септембра, на Топчидерском гробљу. Опело је било око поднева у Цркви Светог Луке на Видиковцу, а сахрана око 14 часова. Вучић је изостанак образложио званичном посетом председника Узбекистана Шавката Мирзијојева, заказаном „пре четири месеца“. Мирзијојев је, међутим, слетео у Београд тек око 16.30. Званични програм посете – свечани дочек пред Палатом Србија, састанци и потписивање докумената – почео је тек у уторак у 11 часова. Између сахране и дочека на аеродрому постојао је временски размак. Председник је изабрао да не буде на Топчидеру.
Домаћи део јавности који Вучића годинама слуша као „чувара националног достојанства“ осуђује га што није изјавио саучешће нити се појавио на испраћају. Са друге стране, Вучић је за домаћу јавност покушао да направи представу и организује државне почасти како би замаскирао свој изостанак. Сахрана је обављена уз војне почасти, почасну јединицу и плотуне. На испраћају су били српски званичници и син председника Данило Вучић. Патријарх Порфирије је служио опело. Слике из Београда обишле су свет.
У уторак је реаговала председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, иначе прокси управника колоније Вучића. „Слике са сахране Ратка Младића јуче у Београду биле су шокантне“, написала је. Младића је назвала осуђеним ратним злочинцем одговорним за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности. Посебно је истакла да су елементи званичне подршке и присуство неких високих српских званичника „за дубоко жаљење“. То, поручила је, показује неуспех да се Србија суочи са мрачним поглављем европске историје и противуречи вредностима на којима почива пут ка Европској унији. Исту поруку објавио је и председник Европског савета Антонио Коста.
Тиме је Вучићева рачуница пукла на оба краја. Код куће га део јавности види као човека који је издао оно што је годинама глумио да брани (појавиле су се и информације да је тужилаштву и Микију Ракићу управо он одао податке који су довели до хапшења Младића). У Бриселу га више не виде као партнера који се дистанцирао, већ као председника земље у којој је хашки осуђеник испраћен уз државне симболе и званичнике. Није помогло што лично није стајао поред гроба. За Брисел је било довољно што је држава организовала почасти и што су министри и чланови породице били тамо.
Покушај да се пред изборе купе патриотски поени без личног ризика пред Западом није успео јер је превара трајала предуго. Када се иста формула понавља годинама – један говор за унутрашњу сцену, други за Брисел – на крају те прочитају и једни и други. За једне Вучић није био на сахрани када је, по њиховом мерилу, морао да буде. За друге је држава коју води сахранила Младића као да се ништа није променило од деведесетих. Ниједна страна га више не брани. Сео је на две столице и пао са обе.
(Србин инфо)
