Др Мирослав Паровић поручује да студентски покрет и целокупна опозициона јавност током кампање морају да престану са међусобним обрачунима, изведу што више грађана на гласање, заштите сва бирачка места и већ у изборној ноћи одбију сваки резултат за који постоје докази да је настао изборном крађом. Крајњи циљ, према његовом предлогу, јесте краткотрајна техничка влада, нови избори у слободним условима и спречавање да после пада Александра Вучића његов систем преузму нови политички корисници.
YоуТубе поглавља:
00:00 Увод: избори и сахрана Ратка Младића
07:08 Данило Вучић, Дачићев син, Мики Ракић и лицемерство власти
12:57 Избори стижу: гори услови, подељена опозиција и 14 година власти
18:28 Јединство изборне ноћи, масован излазак и техничка влада
23:32 Наводне понуде листама, расути гласови и „санитарни отклон од мафије”
26:05 Скенери, контролори, лажна документа и фантомски бирачи
33:13 Не чекати резултат пред телевизором — изборна ноћ припада грађанима
35:47 Пегасус, Блацк Цубе и тврдње о политичком шпијунирању
40:47 Модел 7. јула, ризик сукоба и масовни отпор
46:39 СПС, Несторовић, полиција и слабости режимског апарата
52:58 Студентска листа, Ломпар, Ђокић и опасност од апатије
1:00:26 Вучићев пад, 1. новембар, Тачи, Гренел и завршни план
Председник Народног слободарског покрета др Мирослав Паровић оценио је у интервјуу за YоуТубе канал „Србин.инфо – канал Центар” да предстојећи парламентарни избори неће бити обична изборна утакмица, већ завршна фаза дуге политичке кризе у којој ће пресудни бити масован излазак бирача, контрола гласања и јединство противника власти у изборној ноћи. Иако је опозициона сцена подељена, а студентска листа изложена унутрашњим спорењима, он тврди да је смена власти могућа ако се друштвена енергија не потроши на међусобна оптуживања.
Интервју је снимљен пошто је Влада Србије 7. септембра предложила председнику Републике да распусти Народну скупштину и распише ванредне парламентарне изборе, што су потврдили Реутерс и Ассоциатед Пресс. У тренутку настанка овог текста указ о распуштању парламента и одлука о расписивању избора још нису били објављени, док је Александар Вучић најављивао да би гласање могло да буде одржано 25. октобра. Паровић зато о том датуму говори као о очекиваном, а не формално коначном изборном дану.
Паровић је у више наврата нагласио да не наступа као кандидат који тражи место на студентској листи. Тврди да не намерава да буде ни посланик ни министар после смене власти, већ да му је непосредни политички интерес да Вучићев режим падне, а да се потом створе услови у којима ће грађани слободно одлучити какву Србију желе.
Сахрана Ратка Младића као увод у разговор о држави и издаји
Разговор је започет освртом на сахрану генерала Ратка Младића, некадашњег команданта Војске Републике Српске, који је пред Хашким трибуналом, односно његовим правним наследником, правоснажно осуђен за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине. Паровић је рекао да је долазак великог броја људи радног дана показао да Младић за многе Србе остаје позитивна личност једног трагичног времена. Сам Паровић проценио је да је било око 150.000 људи и да би их током викенда било три или четири пута више; доступни међународни извештаји говорили су о „хиљадама”, па зато Паровићев број треба читати као његову процену.
Он је оценио да велике силе не дозвољавају да се процеси на Балкану коначно затворе и да су нетрпељивости на простору бивше Југославије, бар у медијима и на друштвеним мрежама, данас понекад веће него 1990, 1991. или 1995. године. Реутерс је оптужио да је својим извештавањем допринео атмосфери у којој је рат почео, а страним медијима и службама приписао значајан утицај на тадашње догађаје.
Говорећи о породичним коренима из Биограда код Невесиња, Паровић је рекао да без Војске Републике Српске тај крај вероватно не би остао српски. Подсетио је на Митровданску офанзиву, Невесињску пушку и улогу Петра Карађорђевића, односно Петра Мркоњића, тврдећи да се Срби не могу делити према авнојевским границама и местима у којима су им сахрањени преци. На сахрани је, према његовом утиску, било људи из Србије, Републике Српске, Црне Горе, Војводине и са Косова и Метохије — саставног дела Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста — без уобичајених регионалних подела.
Младића је назвао „светлом тачком” рата, наводећи да су га војници поштовали као официра и да није изашао из рата као милионер или милијардер. У том контексту поменуо је хрватског генерала Анту Готовину и покушао да се сети имена команданта Петог корпуса у Бихаћу, притом најпре изговоривши име певача Хасана Дудића и одмах исправивши сопствену грешку, али без навођења тачног имена. Његова поента била је да је рат створио многе профитере међу свим народима, док Младића не сврстава међу њих.
Данило Вучић, Дачићев син и „лицемерство на куб”
Паровић је као најнегативнији призор са сахране издвојио долазак Данила Вучића, тврдећи да га је окруживало око 50 људи који су гурали грађане, па чак и полицајце, како би му обезбедили пролаз. Питао је по ком основу син председника Републике има такво обезбеђење и нагласио да је тај призор, како каже, видео сопственим очима, а да постоје и снимци.
Затим је навео да је Ивица Дачић послао сина, иако је као министар полиције био на функцији када је Младић ухапшен 2011. године. Поменуо је и сина Момчила Мандића, за кога је рекао да је довео велики број „лојалиста”, уз тврдњу да је између Младића и Мандића током рата постојао сукоб због односа према пословним људима. Све то је назвао „лицемерством на куб” и највећом мрљом догађаја који је, по њему, иначе окупио и ујединио многе Србе.
Посебно је напао Александра Вучића зато што није дошао на сахрану и није јавно изјавио саучешће. Тврдио је да је Вучић као оправдање употребио најављени долазак председника Узбекистана, иако та посета није била у време сахране. Насупрот томе, подсетио је да је Вучић 2014. говорио на сахрани Миодрага Микија Ракића, некадашњег координатора служби безбедности који је учествовао у операцији проналажења и хапшења Младића, називајући га великим човеком, заштитником Србије и оданим пријатељем.
Из тог поређења Паровић изводи закључак да је јасно „на чијој је страни” Вучић. По његовој оцени, слање синова високих функционера на сахрану било је политичка представа, док су Вучић и његови сарадници ради очувања власти били спремни да хапсе, потказују и „продају и препродају” не само Младића већ и државне интересе Србије.
„Не сме му се дозволити да Републици Српској уради што и Србима на Космету”
Паровић је повезао крај једне историјске епохе са предстојећим изборима и поручио да Вучићу не сме бити дозвољен још један мандат добијен, како тврди, преваром. Републику Српску назвао је најважнијом српском победом из ратова деведесетих и упозорио да би је Вучић, по његовој процени, жртвовао без размишљања ако би му то омогућило останак на власти.
„Не дозволити Александру Вучићу да на начин на који је продао и издао Србе на Косову и Србију као државу на Косову, уради то и Републици Српској и српском народу са друге стране Дрине”, гласи суштина Паровићеве поруке. Редакцијски прецизирано, реч је о Косову и Метохији, саставном делу државе Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста. Паровићев исказ је политичка оптужба саговорника и као такав се овде веродостојно преноси.
После 14 година власти — Србија и даље расправља о води и канализацији
На питање како се избори могу добити под условима које је аналитичар Ђорђе Вукадиновић оценио горим него раније, Паровић је одговорио да рушење режима који располаже милијардама у црним и сивим фондовима и контролише институције никада није једноставно. Ипак, одбацио је бојкот као решење: ако би сви противници власти остали код куће, наредни изборни услови били би још гори, а власт би добила простор да додатно учврсти систем.
Поделе на велики број опозиционих колона назвао је ненормалним и рекао да се иза нелогичних политичких одлука обично налази нечији лични интерес. Он претпоставља да је у фрагментацију умешан Вучићев режим, јер, како каже, једино власт може да финансира интересе који доводе до толиког раздробљавања политичке сцене. То је Паровићева политичка процена, а не у интервјуу документована финансијска веза.
Као меру пропуштеног времена понудио је поређење са Немачком и Совјетским Савезом: четрнаест година после Другог светског рата Немачка је већ обновила индустрију и привлачила гастарбајтере, док је СССР имао свемирски програм. Србија, после четрнаест година Вучићеве власти, и даље расправља о водоводу, канализацији, амбулантама, запошљавању и недостатку магнетне резонанце у градовима као што је Сомбор. Навео је пример Пригревице, где је Вучић најављивао канализацију, док су мештани, према Паровићевом опису, одговарали да немају ни воду.
Паровићев план: јединство није обавезно на листама, већ у изборној ноћи
Паровић признаје да је јединство опозиције пре изборног дана изгубљено и да се листе више не могу прекомпоновати без нове штете. Зато предлаже промену тежишта: „Суштина ће бити јединство изборне ноћи.” Та ноћ, према његовим речима, мора да постане прекретница у новијој историји Србије, тренутак у ком се истовремено одлучује о судбини режима и државе.
На дан гласања, каже, потребно је у кутије убацити што више гласова против Вучића, без обзира на то како ће изгледати више опозиционих листа. Током кампање студентски покрет, странке, покрети, јавне личности и независни медији треба да престану да највећи део снаге троше на међусобна препуцавања, а да пажњу усмере на излазност, контролу избора, разоткривање режимских сателита и објашњавање грађанима због чега је смена власти заједнички циљ.
| Фаза | Шта Паровић предлаже | Циљ који наводи |
|---|---|---|
| Предизборна кампања | Обуставити међусобне обрачуне, разобличавати режимске сателите, чувати емоцију и поверење у студентски покрет и мотивисати што више људи да гласају | Да се сва расположива енергија усмери против власти, а не против других противника власти |
| Припрема контроле | Обучити и распоредити поуздане контролоре, мапирати ризична бирачка места, пратити гласање ван бирачког места и злоупотребе бирачког списка | Смањити простор за убацивање листића, фантомске бираче, лажна документа и куповину контролора |
| Изборни дан | Масован излазак и што већи број гласова против листе власти | Да режим не може стварни пад подршке лако да покрије манипулацијом |
| Изборна ноћ | Не чекати Вучићево телевизијско проглашење, већ бити на улицама и одбити резултат ако постоје докази о крађи | Спречити да сам председник затвори изборни процес и наметне свршен чин |
| После гласања | Одржати мирну, масовну политичку кризу режима; ако буде потребно, масовно окупљање 1. новембра | Принудити власт да призна пораз или прихвати политички прелаз |
| Прелазно решење | Краткотрајна техничка влада и нови избори под фер условима | Направити дисконтинуитет са мафијашким утицајем и омогућити стварно слободно политичко такмичење |
Паровић сматра да би стотине хиљада људи на улицама могле да исправе грешке направљене приликом састављања листа и да омогуће техничку владу кратког мандата. Та влада, према његовој процени, не би била стабилна и вероватно не би трајала дуже од годину дана, али њен задатак не би био дугорочно управљање: требало би да направи „санитарни отклон од мафије”, уклони криминални утицај из изборног процеса и организује нове слободне изборе.
Расути гласови и сумња у плаћене опозиционе листе
У разговору је отворено питање високог изборног прага у апсолутном броју гласова ако на биралишта изађе око 4,5 милиона људи, као и опасност да више листа остане испод цензуса. Паровић је одговорио да се ситне калкулације често обију о главу онима који их праве и да грађани треба да бирају опцију која реално може да допринесе поразу власти.
Према важећем Закону о избору народних посланика, мандати се расподељују листама које освоје најмање три одсто гласова, осим мањинских листа које учествују у расподели и испод тог прага. Гласови листа испод цензуса не постају формално „неважећи” нити се директно предају победнику; оне се искључују из расподеле мандата, па Д’Онтов систем релативно повећава тежину листа које су прешле праг, нарочито најјачих. Ово је правна прецизност важна за разумевање Паровићевог упозорења о „расутим” гласовима.
Паровић је потом изнео тешку тврдњу: да су људи које сматра емисарима Александра Вучића у претходних месец и више дана обилазили политичку сцену и нудили огроман новац за излазак на изборе. Рекао је да су такви посредници долазили и до њега, да их је „са гнушањем” одбио и да сумња да су неки други прихватили понуде како би обезбедили финансирање, а режиму оставили један и по или два одсто гласова испод цензуса.
Он је додао да су, према његовим сазнањима, понуде одбиле и неке грађанске и неке националне опције, што га је, како каже, пријатно изненадило. Одлуку о томе коме треба веровати препустио је грађанима, називајући народ најбољим судијом политичких нелогичности.
Скенери, камере и механизми могуће изборне крађе
Паровић жали што је претходних годину дана мање енергије уложено у конкретне захтеве као што су скенери листића и камере на бирачким местима. Позвао се на примену нових технологија у Босни и Херцеговини, за коју је рекао да има нижи ниво државности и демократије од Србије, тврдећи да скенирање листића одмах евидентира гласање, убрзава објављивање резултата и смањује могућност „бугарског воза”, гласања у туђе име и накнадног мењања записника. Његово објашњење представља предлог и политички став; конкретан модел, заштита тајности гласања и законитост сваког техничког решења морали би да буду уређени прописима и независном контролом.
Као могуће механизме злоупотребе навео је поткупљивање или истеривање опозиционих контролора, убацивање гласова уз више лажних личних карата, коришћење података грађана који су на раду у иностранству, лако уклањање флуоресцентног спреја и организовање група лојалиста које би гласале на више места. Изнео је процену да би десет хиљада људи са по десет докумената могло да произведе најмање 100.000 лажних гласова.
Тврдио је и да власт преко пријава за исплату 6.000 динара може да прати одакле се грађани пријављују и да тако мапира људе који су у бирачком списку, али живе у иностранству. Према његовом сценарију, лојалисти би добили документа са сопственом фотографијом и туђим подацима, а бирачки одбор без додатних биометријских провера то не би могао да открије.
Додатни ризик види у гласању ван бирачког места: ако уместо уобичајених неколико процената одједном буде пријављено 20 одсто таквих гласова, а контролу обављају представници власти и фиктивних листа, могуће је, тврди он, донети велики број унапред припремљених листића са адреса на којима су пријављене десетине или стотине фантомских бирача. Као ризичне је навео пограничне крајеве према Северној Македонији, административној линији према Косову и Метохији — саставном делу Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста — Црној Гори и Републици Српској.
„Највећа опасност није крађа, него да крађу прихватимо”
Паровић тврди да власт унапред припрема јавност за резултат од око 48 одсто гласова. По њему, већи проблем од саме изборне крађе био би да опозиција и грађани прихвате Вучићево проглашење као коначну истину. Подсетио је да Вучић годинама у изборној ноћи лично саопштава резултате, чак и када је сам кандидат, и да је јавност навикавана да се после његовог обраћања камере угасе, каблови смотају и сви оду кући.
Зато позива грађане да изборну ноћ не проведу испред телевизора — ни испред Пинка, Хепија и РТС-а, које је оштро критиковао, али ни испред Н1 — већ на улици, уз праћење независних медија као што су Србин.инфо и КТВ. По његовој замисли, стварни „пулс народа” и демократска одлука морају бити видљиви на јавним местима, а не сведени на телевизијске пројекције и саопштења изборних штабова.
„Ко вам каже да идете кући и да ће се сутра решити, да ће институције система да реше — тај је његов”, рекао је Паровић. Под „брзом елиминацијом” он је у наставку објаснио политичко одбацивање и губитак јавног кредибилитета актера који би покушали да угасе протест, а не физички обрачун. Његова порука је да такве позиве не треба послушати и да се особама које су једном обмануле јавност не сме дозволити да се после неколико месеци врате као да се ништа није догодило.
Пегасус и Блацк Цубе: потврђено шпијунирање, непотврђен налогодавац
Као доказ да институцијама не треба слепо поверити окончање изборног процеса, Паровић је навео објаве студената да су били мета најсофистициранијег шпијунског софтвера. Форензичка анализа Цитизен Лаба заиста је потврдила да је најмање један припадник студентског покрета био инфициран Пегасус софтвером, док је СХАРЕ фондација документовала шири талас напада на активисте и јавне личности, о чему је известио и Тхе Гуардиан.
Паровић је, ипак, отишао корак даље и оптужио Вучића да је ангажовао израелску фирму Блацк Цубе, коју је описао као компанију бивших припадника Мосада, за шпијунажу, саботаже и политичку дискредитацију противника. Поменуо је и Мађарску, Словенију, Румунију и Пољску, као и бивше званичнике пољског правосуђа, тврдећи да је један од њих преко Србије побегао у Сједињене Државе. У интервјуу није понудио материјални доказ који би Блацк Цубе или државни врх Србије непосредно повезао са конкретним нападом на студенте, па се тај део мора третирати као његова тврдња.
Он је упозорио да шпијунирање не служи да би се мете „помиловале”, већ да би биле политички елиминисане или дискредитоване, а можда изложене и радикалнијим мерама. Као пример нормализације незаконитог надзора навео је емитовање пресретнутих разговора на Информеру и иронично питао да ли ће следећи корак бити телевизијски пренос из приватних домова и спаваћих соба политичких противника.
Грађанин као носилац суверенитета и модел 7. јула 2020.
Паровић своју идеју изласка на улице темељи на уставном начелу да суверенитет потиче од грађана. Ако су институције узурпиране и употребљене против људи, тврди он, грађани морају да преузму сопствену уставну одговорност и кажу да не прихватају наметнут резултат. То не назива кризом државе, већ „политичком кризом режима”, јер сматра да је држава већ дубоко угрожена начином на који власт поступа.
Као модел наводи 7. јул 2020. године, када је Вучић после избора најавио ново затварање због пандемије, а масовни протести су исте вечери довели до повлачења те одлуке. По Паровићевом тумачењу, грађани су тада без централизованог страначког руководства показали да могу да натерају власт да одустане од већ објављеног потеза.
Он тврди да би позиција власти после предстојећег гласања била још слабија јер би парламент био распуштен, а Влада у техничком мандату. Изборна ноћ, каже, мора припадати свима који су претходних година показали спремност да се супротставе режиму — студентима, грађанима, странкама, покретима, Шаровићу, Србин.инфо и другим актерима — без обзира на идеолошке разлике.
„Народ мора бити спреман да ризикује” — али без одустајања пред претњом силом
На упозорење Дејана Петра Златановића да би власт могла да изазове хаос, пошаље батинаше и употреби оружје, Паровић је одговорио да грађани морају бити спремни да ризикују и да се једном суоче са системом силе. Употребио је грубу формулацију да народ мора бити спреман да „попије метак”, али је образложио да верује како многи режимски извршиоци неће употребити насиље када схвате да власт губи, јер би већ после неколико дана могли кривично да одговарају.
Овај део интервјуа преносимо веродостојно, али га не тумачимо као позив на насиље. Суштина Паровићевог ширег предлога јесте масовно присуство, неприхватање изборне крађе и пасивни политички отпор. Одговорност за безбедност окупљених и законито поступање полиције остаје на државним органима, док свако јавно окупљање мора да буде организовано тако да се смањи ризик по животе и спрече провокације.
Паровић не очекује да ће режимски апарат до краја бранити Вучића. Полиција и војска, подсетио је, нису одбраниле ни Слободана Милошевића, иако су му биле лојалније. За Вучића каже да у животу „никада никога није бранио”, већ да је сваког сарадника на крају продао или издао, па зато не очекује да људи изабрани по истом обрасцу остану уз њега када систем почне да се урушава.
Кричак, Милић и Вучевић — сарадници без сопственог ауторитета
У полемици о томе да ли су људи из режима принуђени да бране власт зато што би у нормалном систему могли да заврше у затвору, поменути су Марко Кричак и Веселин Милић. Паровић је одговорио да Кричак нема стварни ауторитет у полицији и да режимски кадрови нису аутентични лидери. Исто је рекао за Милоша Вучевића, тврдећи да ни он, ни Кричак не могу самостално да пређу политичку „улицу” без Вучићеве заштите.
Њихову бахатост према подређенима објашњава копирањем понашања „господара”. Управо зато, верује, дубљи слојеви полиције, служби и администрације чекају тренутак у ком ће видети да се врх заглавио, па да изнутра почну да отказују послушност. Опозиција би, према његовом плану, одлучношћу и бројношћу у изборној ноћи требало да охрабри тај „бели бојкот” унутар система.
Инжењери који неће да потписују и Национални стадион
Као пример пасивног отпора Паровић је навео инжењере који после пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду одбијају да потпишу документацију без потпуних уговора, пројеката и доказа. Тврди да је две године јавно позивао стручњаке да не стављају потпис на лажне или непотпуне папире, истовремено им уливајући самопоуздање и упозоравајући их да би могли да одговарају ако то учине.
Према његовим речима, широм Србије постоје хиљаде завршених или започетих пројеката који не могу да добију употребну дозволу јер инжењери одбијају потпис. Поновио је и ранију тврдњу да Национални стадион тоне и да неће моћи да добије употребну дозволу, додајући да је власт одустала од дела планиране градње.
Студентска листа: „народна листа”, прихваћена правила и опасност од апатије
Паровић студентску листу не види као класичну страначку листу већ као „народну листу” и симбол отпора. Студенте је раније назвао „наших 1.300 каплара”, наглашавајући њихову младост, честитост и снагу емоције коју су створили. Та емоционална веза, сматра, тренутно је најјаче оружје опозиционе јавности и не сме се рушити у часу када организована структура способна да сама понесе целу борбу не постоји.
Истовремено подсећа да су сви који су желели место на листи унапред прихватили студентска правила и право на вето. Сам је, каже, раније предлагао да се људи вреднују по доприносу борби, а не првенствено кроз негативну селекцију, због чега је био оптуживан да жели кандидатуру. Сада понавља да то место никада није тражио и да они који су прихватили правила не могу пред почетак битке целу конструкцију да руше зато што су лично одбијени.
Ипак, сматра да листа мора да задржи националну ширину и да на њој треба да буду представници Срба са Косова и Метохије — саставног дела Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста — као и ратни ветерани и национално оријентисани интелектуалци. У разговору су поменути професор Мило Ломпар, ректор Владан Ђокић и социолог Јово Бакић, за кога је констатовано да од почетка подржава протесте, али да припада левици.
Златановић је упозорио да би претерано идеолошко померање листе ка грађанској левици могло да одврати три, четири или пет одсто национално оријентисаних бирача, који би затим гласали за листе испод цензуса или уопште не би изашли. Подсетио је и на искуство 5. октобра, када су највећу корист после промене власти, по његовој оцени, извукли људи попут Млађана Динкића, Синише Малог и Влаховића, иако многи учесници тадашњег отпора нису гласали за такав исход.
Зашто се Ломпар и Ђокић нису јавно састали
Паровић је питао зашто се Мило Ломпар и Владан Ђокић током претходних месеци нису јавно састали и послали поруку да су, као професори, научници и интелектуалци, спремни да се договоре без поделе на левицу и десницу. Сматра да су сви преговори морали бити отворенији: кандидати су се, према његовој оцени, у јавности понашали као да ништа не знају, док су се испод стола водиле оштре борбе, па су се жалили тек када се процес окренуо против њих.
Иако каже да о ректору Ђокићу нема нарочито високо мишљење, признаје му једну важну заслугу: Београдски универзитет, за разлику од других универзитета и факултета, није директно кренуо против студената нити је на њих позвао полицију. Зато Београдски универзитет види као једну од ретких институција које режим није потпуно присвојио и као симбол државе за који грађани могу да се ухвате.
Не треба, каже, олако рушити ни Ђокића, ни Универзитет, ни друге заједничке симболе само зато што нису савршени. Када противници власти одбаце неку институцију или национални догађај као „туђ”, Вучић га присваја и ставља у сопствену политичку корпу — као што је, по Паровићу, покушао да присвоји сахрану Ратка Младића преко доласка Данила Вучића и синова других функционера.
„Вучић ће пасти, али га неће заменити они који злоупотребе студенте”
Паровић тврди да је „хиљаду одсто” уверен да ће Вучић пасти, али и да власт неће преузети они који се надају да ће без личног ризика, преко леђа студената, убрати плодове туђе жртве. После избора очекује нову политичку констелацију, насталу из односа снага у изборној ноћи и на улицама, а не из унапред подељених функција.
„Ниједан појединац није изнад колектива”, поручио је, додајући да ни национално питање, ни демократија, ни државна политика према Косову и Метохији — саставном делу Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста — не смеју зависити од једног кандидата. Ако све зависи од једне личности, онда је и сама конструкција, по њему, дубоко погрешна.
Позвао је Ломпара и друге национално оријентисане јавне личности да, чак и ако нису кандидати, јавно подрже циљ студентске побуне и смену власти. То би, сматра, спречило политичке преваранте да националне бираче убеђују како је студентска листа искључиво „грађанска”, а они једини прави патриоти. Сам Паровић каже да ће подржати борбу без личне функције и верује да десетине угледних људи могу да учине исто.
Од надстрешнице до изборне кампање: време за расправу је истекло
Паровић и Златановић подсетили су на свој први заједнички програм после пада надстрешнице у Новом Саду 1. новембра 2024. године, када су тврдили да зграда Железничке станице није имала употребну дозволу и да није смела бити отворена. Златановић је додао да су тада били оптуживани да шире панику и раде у Вучићеву корист, али да су кључне информације из тог првог укључења касније потврђене.
Паровић сматра да су принципи, паритети и правила заједничког наступа морали бити утврђени још у мају претходне године. Док је процес био отворен, било је места за расправе, преговоре и гласања. Сада, када је „дат звиждук” и кампања практично почиње, његов једини противник је Александар Вучић, а задатак је да се режимским субверзијама не дозволи да једне противнике власти окрећу против других.
Као конкретну линију кампање предлаже разобличавање пароле „Уједињена Србија побеђује”: ако је власт сама на једној страни, а „сви други” на другој, пита Паровић, шта је у тој поруци заиста уједињено? Поред тога, тражи политичку кампању усмерену на обарање СПС-а и листе Бранимира Несторовића испод цензуса, јер их сматра режимским ослонцима који могу донети шест или седам одсто гласова потребних Вучићу.
Изборна ноћ, 1. новембар и техничка влада
Паровићев сценарио има три узастопна политичка удара. Први је масован излазак на гласање 25. октобра, ако тај датум буде званично одређен. Други је одбијање да Вучић исте вечери једнострано прогласи победу и затвори изборни процес. Трећи је масовно окупљање 1. новембра, на годишњицу пада надстрешнице, ако до тада власт не прихвати пораз или прелазно решење.
Када говори о „милион људи у Београду”, Паровић то поставља као циљ масовности, тврдећи да такву снагу ниједан апарат не би могао да заустави. Исход би, по његовом предлогу, била техничка влада кратког мандата, нови избори под фер и демократским условима и тек онда стварно политичко надметање националних, грађанских, левих, десних и мешовитих програма.
Будућа Србија, каже, мора да има не само власт већ и снажну опозицију која у сваком тренутку може да контролише или обори владу ако она скрене. Четрнаест година без стварне институционалне противтеже омогућило је, по његовој оцени, Вучићу да изда државне интересе на више страна.
Списак „издаја” које Паровић ставља на терет Вучићу
| Област | Шта Паровић тврди да је Вучић урадио | Статус навода у интервјуу |
|---|---|---|
| Људи и сарадници | Напустио је или „продао” свакога ко му је служио када му више није био потребан; због тога ни његови кадрови неће ризиковати да га бране када почне пад | Политичка оцена саговорника |
| Ратко Младић и Мики Ракић | Није дошао на Младићеву сахрану нити изјавио саучешће, док је на Ракићевој сахрани говорио хвалоспеве човеку који је координисао службе у време Младићевог хапшења | Поређење јавних поступака и Паровићев закључак |
| Косово и Метохија | Издао је Србе и државне интересе на Косову и Метохији, саставном делу Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста, и прихватио политику поделе | Политичка оптужба саговорника која има упориште у стварним чињеницама |
| Република Српска | Био би спреман да жртвује Републику Српску и српски народ западно од Дрине ради останка на власти | Паровићева процена будућег ризика |
| Источна Србија | „Продао” је источну Србију и њене ресурсе | Политичка оцена која има упориште у стварности |
| Црна Гора | Прихватио је међународну игру која Црну Гору извлачи из српског геополитичког простора, уместо да гради најближе економске, саобраћајне, енергетске, безбедносне и војне везе | Геополитичко тумачење саговорника |
| Хашим Тачи и Ричард Гренел | Из Србије су, како тврди, потрошене десетине милиона евра за лобирање да Тачи буде ослобођен, а важну улогу приписује Гренелу, носиоцу српског одликовања | Тешка тврдња која има упориште у стварним чињеницама |
| Вашингтонски споразум и Драч | Србију усмерава ка албанском геополитичком простору, прузи и енергетској инфраструктури према Драчу, уместо ка традиционалним правцима Дунавом и исток–запад | Паровићево тумачење споразума и инфраструктурне политике |
Црна Гора, коридор Албанија–Хрватска и потискивање Србије
Паровић тврди да Србија и Црна Гора морају да имају најближе могуће економске, саобраћајне, енергетске, безбедносне и војне односе. Уместо тога, по његовој анализи, администрација Доналда Трампа, коју Вучић представља као пријатељску Србији, подржава путни и енергетски коридор који би преко Црне Горе повезао Албанију и Хрватску.
Као „пробну вежбу” тог правца навео је кретање великог броја албанских аутомобила преко Црне Горе и Хрватске. Тврди да се планирају ауто-пут и гасовод који би Албанију повезали са Црном Гором и Хрватском, чиме би Црна Гора била потпуно извучена из српског геополитичког простора. Вучићеви напади на Црну Гору и њено проглашавање „усташком”, по Паровићу, нису заштита српских интереса већ део истог процеса удаљавања две земље.
Тачи, Гренел и тврдња о десетинама милиона евра за лобирање
Најтежу оптужбу у завршници интервјуа Паровић је изнео тврдећи да су „десетине и десетине милиона евра” из Србије употребљене за лобирање да Хашим Тачи буде ослобођен из хашког притвора. По његовој верзији, циљ је да Тачи и Вучић наставе политику поделе Косова и Метохије — саставног дела Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста — о којој су, како каже, преговарали до 2020. године.
Паровић је рекао да је договор требало да буде потписан на Видовдан 2020. у Вашингтону, али да су Немци спречили Тачијев долазак тако што је ухапшен, после чега је Вучић потписао Вашингтонски споразум с тадашњим приштинским премијером који је заменио Тачија. Као главног америчког покровитеља и лобисту за Тачијево ослобађање именовао је Ричарда Гренела, коме је Вучић доделио Орден српске заставе.
Он предвиђа да би Вучић, после пресуде која је у разговору најављена за 16. септембар, могао јавно да говори о неправди према Србима, док је истовремено, према Паровићевој оптужби, улагао новац у Тачијево ослобађање. Ни за висину наводних уплата, ни за њихов извор, примаоце и ток новца у интервјуу нису приказани уговори, фактуре или други докази. Због тога ова тврдња остаје јасно приписана Паровићу и захтева независну документарну проверу.
Драч, Бин Зајед и „геополитичко опкољавање Србије”
Према Паровићу, крајњи циљ политике поделе јесте геополитичко затварање Србије и преусмеравање њених север–југ веза искључиво према албанском простору. Вашингтонски споразум тумачи као обавезу Србије да гради железничку и енергетску инфраструктуру према Драчу, где, како је рекао, Мухамед бин Зајед гради луку, док се у близини развија велики НАТО објекат.
Он се противи том правцу ако потискује коришћење Дунава и традиционалних источно–западних коридора Србије. Све то сврстава у Вучићеве „издаје”, заједно са политиком према Косову и Метохији, саставном делу Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста, Републици Српској, источној Србији и Црној Гори.

Завршна порука: сви гласови против власти, па сви заједно у изборној ноћи
Паровић је на крају одбацио даље препирке о томе ко је „ветиран”, ко није на листи и ко је идеолошки довољно чист. И они који су кандидати, и они који су одбијени, и они који никада нису ни били предвиђени за листу, по њему морају бити заједно у изборној ноћи. До тада треба напунити кутије гласовима против Вучића, а после затварања биралишта заједнички спречити да спорни резултат буде наметнут као готова ствар.
„Ко не буде, тај истог момента треба да буде стављен у контекст да је за Вучића — и крај”, рекао је Паровић. Подсетио је да у првим данима протеста готово нико није смео јавно да изда заједнички циљ због притиска грађана, комшија и сопствене деце. Такву атмосферу одговорности жели и током предстојећа два месеца.
Уместо љутње, дурења, ламентирања и улоге „Калимера”, позвао је све актере да прихвате сопствену улогу, пронађу најбоље у себи и дају највећи могући допринос смени режима. После тога, каже, биће времена да се на слободним изборима такмиче ко је бољи, паметнији, убедљивији и ближи националној, грађанској, левој или десној политици.
Редакцијска напомена: Овај чланак веродостојно и опширно преноси ставове, процене и оптужбе које је др Мирослав Паровић изнео у интервјуу. Објављивање његовог исказа не значи да редакција сваку тврдњу потврђује као утврђену чињеницу: ми смо пренели шта је саговорник рекао, а читаоцима, надлежним институцијама и стручној јавности остављамо да о наведеним чињеницама, доказима и политичким закључцима донесу сопствени суд.
Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић

























