Исланд је рекао не. На референдуму одржаном у суботу, 29. августа, 52,8 одсто гласача одбило је да се обнове преговори о чланству у Европској унији. За је било 47,2 одсто. Јавни сервис РУВ објавио је коначан однос: 118.040 гласова против и 105.399 за. Излазност је била 82,5 одсто – виша него на последњим парламентарним изборима. Питање на листићу било је уско: треба ли Исланд поново да почне преговоре о приступању? Народ је одговорио да не треба.
То није било гласање о уласку сутра ујутру. Чак и победа „за“ значила би само наставак разговора, па други референдум после евентуалног споразума. Ипак је то било довољно да се острво од око 400.000 људи подели по шаву престонице и унутрашњости. Рејкјавик север и југ гласали су за, 57,5 и 54,5 одсто. Северозапад, североисток и југ прешли су 60 одсто против. Рибарство је пресудио. Око 90 одсто фирми у тој грани било је против чланства. Суверенитет над водама није био детаљ у фусноти. Био је срж кампање.
Влада премијерке Криструн Фростадотир померила је референдум са 2027. на ову годину, између осталог због тензија око Гренланда и порука Доналда Трампа. Кампања „за“ нудила је евро, ниже камате и сигурносни кишобран. Кампања „против“ одговорила је да проблеме Исланда неће решити Брисел. Фростадотир је рекла да „не“ за време њеног мандата скида тему са стола. Земља остаје у ЕЕП-у и Шенгену. Ништа од већ постојећих веза се не кида. Кида се само илузија да је пуноправно чланство једини правац.
За Брисел је ово хладан ударац, не катастрофа која руши Унију, али ударац који боли баш тамо где је ЕУ хтела да покаже замах. Исланд је богат, већ унутар јединственог тржишта, НАТО савезник, „лак“ кандидат. Комисија је била спремна да попушта око рибарства само да би могла да каже: ево позитивног проширења, ево примера због којег ће чланице лакше прогутати и сиромашније кандидате попут Црне Горе. Уместо тога добила је ноћ у којој се предност „за“ из првих хиљада гласова истопила чим су стигли резултати из рибарских округа. Порука је груба: чак и кад нудите компромис, народ може да изабере да остане на прагу, а не да уђе у кућу.
Шта Србија може да научи? Прво: референдум није техника. Референдум је моћ. Исланд није питао Брисел да ли сме да пита народ. Питао је народ да ли сме Брисел да настави да преговара о његовој будућности. У Србији се годинама понавља флоскула да ЕУ нема алтернативу, док се поглавља отварају и затварају као награда за послушност, не као уговор две стране. Исланд је показао да алтернатива постоји: остати близу тржишта, задржати кључни ресурс, не предати одлуку.
Друго: ресурси се не предају унапред. Исланђани нису хтели да рибу оставе за касније „кластере“. Србија исто ради са литијумом, водом, земљом и Косовом – најпре уступак, па обећање да ће чланство доћи. Исландски „не“ каже да се прво брани оно без чега држава није држава.
Треће: излазност од преко 80 одсто поништава причу да је народ уморан од великих питања. Кад питање вреди, народ дође. Кад елита одлучује у име народа, народ ћути или бојкотује. Србија може да учи и ово: влада која каже да ће поштовати резултат, па то и уради, није слаба. Слаба је влада која се плаши да пита.
Исланд није окренуо леђа Европи. Окренуо је леђа тези да се суверенитет мери бројем отворених поглавља. Брисел то осећа као пораз проширења. Београд би то требало да осети као лекцију. Не зато што је Исланд Србија, него зато што је и једна и друга земља годинама слушала исту реченицу – да другог пута нема. Исланд је гласао да други пут постоји. Остаје да се види хоће ли Србија икад добити прилику да гласа исто тако гласно, или ће и даље само слушати колико још кластера фали.
(Србин инфо)
