Историја нас је изнова и изнова учила да царства увек падају, без обзира на то колико су некада деловала чврсто и моћно, пише британски Телеграф.

Исто би се сада могло рећи и за Александра Вучића, некадашњег председника, који је Србијом владао чврстом руком.

Већи део, ако не и свих 14 година његове власти, био је посвећен манипулисању државним апаратом у циљу очувања сопствене политичке моћи.

Његове све ауторитарније владе више пута су биле оптуживане за намештање избора, урушавање демократских стандарда и толерисање корупције.

Појављивале су се и оптужбе да су припадници власти плаћали насилнике да туку демонстранте, док су нападачи избегавали правду.

У недељу је група кандидата које су предложили побуњени студенти, предводници ових антивладиних протеста, освојила 52 одсто гласова, односно 140 од укупно 250 места у Народној скупштини Србије.

Десетине хиљада људи прославиле су неочекивану победу на улицама Београда, док је Вучић признао пораз.

Пре његовог обраћања, у којем је признао пораз, постојала је бојазан да ће националистички лидер следити пример свог претходника Слободана Милошевића, који је одбио да прихвати резултате избора 2000. године, све док га масовни протести нису приморали да промени став.

Међутим, сада ће и остатак света реаговати на свргавање Вучића са власти.

Он је вешто балансирао између блиског пријатељства са руским председником Владимиром Путином и пословних односа са Европском унијом.

Честитке су на друштвеним мрежама упутили и Урсула фон дер Лајен и Антонио Кошта, председници Европске комисије, односно Европског савета.

Многи аналитичари повукли су паралеле између Вучићевог пораза и пораза Виктора Орбана, бившег мађарског премијера наклоњеног Москви. На крају крајева, Орбан је изгубио власт јер су се његови бирачи заситили све израженијег скретања земље ка диктатури.

У Москви би, међутим, ситуацију могли да виде нешто другачије.

На континенту на којем је Путин све више изолован међу својим колегама, увек је могао да рачуна на наклоност Вучића.

Руски председник био је, наравно, један од светских лидера који су отворено подржали реизбор свог савезника.

Иако је претходна српска влада била спремна да подржи независност Украјине, никада није испоручила Кијеву војну опрему и одбила је да се придружи западним санкцијама против Москве.

Међутим, Европа не би требало да се нада да ће се тај став ускоро променити.

Две стотине педесет академика и стручњака које је предложила Студентска листа, званична изборна листа настала из протеста, током предизборне кампање изјаснило се против увођења казнених економских мера против Москве.

Након њихове победе објављено је и да ће Србија наставити да купује гас из Русије.

Они такође нису показали готово никакво интересовање за поновно покретање преговора о приступању Србије Европској унији, који су већ дуже време у застоју.

Мало се зна о визији ове групе када је реч о спољној политици.

Већи део њихове предизборне кампање био је посвећен критиковању наводне корупције у власти Александра Вучића.

Србија ће вероватно поново постати предмет борбе за утицај између Москве и Брисела.

Путин ће рачунати на традиционалну блискост Срба са Русијом и њихово словенско порекло, надајући се да ће му то ићи у прилог.

С друге стране, Урсула фон дер Лајен и Антонио Кошта надаће се да ће обећање о приступању јединственом тржишту Европске уније, као и очигледно материјално благостање које оно доноси, бити довољни да привуку Србију на своју страну.

Међутим, ако овај блок повуче паралеле са изборима у Мађарској, схватиће да промена лидера понекад не значи и промену унутрашње политике.

Петер Мађар у Будимпешти наставља да спроводи многе од старих Орбанових политика усмерених против Брисела, само уз осмех и већу спремност на компромис.