Председник „Друштва српских домаћина” позвао је младе да чувају сећање на жртву српског народа у Првом светском рату, да не дозволе потискивање историје и да Текериш остане место окупљања, части и државотворне свести.
Нићифор Аничић, председник удружења „Друштво српских домаћина”, поручио је у говору да се знање о Првом светском рату мора преносити с поколења на поколење, јер млади, како је оценио, све мање знају о страдању и победи својих предака. Говорећи о обнови споменика, значају Текериша и улози српског домаћина, Аничић је упутио оштру критику властима и позвао млађе генерације да стану „на браник наше части и нашега образа”.
Нићифор Аничић је говор започео упозорењем да је старијим генерацијама Први светски рат углавном познат, али да млађи немају довољно знања о њему. Зато је затражио да се историјско памћење преноси на потомке, тврдећи да је „из школских књига много штошта избачено” и да постоји опасност да значај Великог рата буде додатно потиснут. „Верујем у Бога да ће се то поново повратити у српској души и неће дозволити”, рекао је Аничић, стављајући одговорност за очување сећања и на породицу, удружења и сваког појединца.
„Велики рат однео је домаћине и омладину”
У средишту Аничићеве поруке налази се огромна цена коју је Србија платила у Првом светском рату. „Тај Први светски рат је однио много српских домаћина, много српске омладине”, казао је, додајући да је, по његовом уверењу, мало који народ претрпео толики процентуални губитак. Академска енциклопедија „1914–1918 Онлине” наводи процену да је Краљевина Србија изгубила око 28 одсто становништва и 53 одсто мушкараца старости од 18 до 55 година, што Србију сврстава међу најтеже погођене земље рата. Ти подаци дају историјску тежину његовом позиву да жртва не буде заборављена.
Зашто је изабран Текериш
Аничић је подсетио да су он и његови сарадници, када су решили да обнове споменик, тражили место око којег би могли да окупљају људе и обележавају српске успехе у Великом рату. Према његовим речима, Текериш је био место које им је било доступно и које су могли да уређују сопственим рукама, па су га изабрали као тачку сећања. У том делу говора поменуо је и Кајмакчалан, уз политичку оцену да је предат „некој нацији која не постоји”.
Историјски значај Текериша је неспоран: Церска битка вођена је од 16. до 20. августа 1914. године, а победа српске војске под командом војводе Степе Степановића сматра се првом савезничком победом у Првом светском рату. Спомен-костурница у Текеришу подигнута је 1928. године у част палих бораца, а око ње се и данас одржавају државне и народне комеморације. Те податке потврђују званичне објаве Министарства одбране Србије, које Церску битку одређују као прву значајну победу Антанте над Централним силама.
| Кључна тема | Аничићева порука | Проверљиви историјски контекст |
|---|---|---|
| Преношење памћења | Млади морају да уче о Великом рату и жртви предака | Церска битка је била прва савезничка победа 1914. године |
| Ратни губици Србије | Србија је процентуално изгубила изузетно велики део народа | Историјска процена: око 28% становништва Краљевине Србије |
| Текериш | Место окупљања и чувања српских победа | Спомен-костурница подигнута је 1928. године |
| Улога младих | Да не поклекну и да наставе рад старијих | Памћење се одржава образовањем, породичним предањем и комеморацијама |
„Српски домаћин је био и војска и култура”
Свесно да време пролази и да генерација која је обновила споменик стари, Аничић је најдиректнију молбу упутио младима: „Немојте поклекнути, поносни будите на српског домаћина.” По његовом тумачењу, српски домаћин није био само власник куће или земље, већ носилац породице, одбране, културе и државотворности.
„Српски домаћин је био и војска и култура и све је био — стуб српске државе и српске државности”, нагласио је. Управо зато очување успомене за њега није церемонијална дужност, већ начин да се обнове одговорност, самопоуздање и веза међу поколењима.
Оштра критика власти и позив да држава преузме „час историје”
Аничић је навео да су организатори покушали да држава и власт преузму бригу о „часу историје”, али да то, према његовим речима, није прихваћено. „Власт окреће леђа свему ономе што је српско и што нас чини срећним”, рекао је без ублажавања критике. Изразио је наду да ће, како је формулисао, „српски домаћин” једног дана доћи на чело Србије и прихватити ту обавезу.
Аманет: част, образ и рад са унуцима
Завршна порука говора била је усмерена на личну одговорност сваког присутног. Аничић је позвао људе да стану „на браник наше части, нашега образа”, да сарађују са млађима и да их доводе на места сећања. Посебно је пожелео да их деца и унучад поштују и саслушају оно што имају да им кажу. Тако је говор заокружио основном мишљу: историјско памћење не опстаје само кроз споменике и годишњице, него када старији знање, искуство и вредности пренесу младима, а млади прихвате обавезу да причу о прецима наставе.
Порука Нићифора Аничића зато превазилази једно окупљање у Текеришу. Она повезује три нивоа памћења: чињенице о Првом светском рату, породично сећање на страдале и јавну обавезу државе да историју учини доступном новим генерацијама. Цео говор погледајте у видео-прилогу, а у коментарима напишите како би школе, породице и институције требало да чувају сећање на српски народ у Великом рату.
Извор: Србин.инфо
