Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије

Прилог анализи спољнополитичке оријентације Србије и Републике Српске

Увод: појам и аналитичка употреба метафоре

Стокхолмски синдром је психолошки феномен код којег жртва, изложена дуготрајном насиљу или зависности од свог отмичара, временом развија поверење, наклоност, па и осећај лојалности према ономе ко јој је нанео штету. Иако није формална психијатријска дијагноза, овај појам се у друштвеним и политичким наукама одавно користи као метафора за асиметричне односе моћи у којима слабија страна интернализује интересе јаче стране, укључујући и оне који су у супротности са њеним сопственим.

У контексту међународних односа, овом метафором могуће је описати ситуацију у којој политичка елита једне државе, након дуготрајног искуства притиска, санкција или војне принуде, не приступа критичком преиспитивању политике која јој је нанела штету, већ, напротив, настоји да обезбеди наклоност истог тог центра моћи. Тежиште спољне политике се тада помера са начела реципроцитета и заштите националног интереса ка стицању спољне легитимације.

Циљ овог текста јесте да се, полазећи од тог аналитичког оквира, размотри однос актуелног политичког руководства Србије и Републике Српске према Сједињеним Америчким Државама, у контексту историјског континуитета америчке политике према региону и промењене расподеле моћи у међународном систему.

Континуитет америчке политике према Балкану

Америчка политика према српском питању деведесетих година обликована је низом одлука које су за српски народ имале дугорочно неповољне последице: увођењем санкција, ваздушним ударима на положаје Војске Републике Српске 1994. и 1995. године, војном кампањом НАТО-а против Савезне Републике Југославије 1999. године, спроведеном без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, као и накнадном подршком једностраном проглашењу независности Косова.

Од тог периода до данас, у питањима која се сматрају суштинским за српски национални интерес, није дошло до значајније промене америчког става. Ниједна америчка администрација – ни демократска, ни, до сада, две узастопне Трампове администрације – није предложила решење које би подразумевало преиспитивање америчке позиције по питању статуса Косова и Метохије, спровођења Дејтонског споразума или уставноправног положаја Републике Српске.

Упркос томе, руководства Београда и Бањалуке у последњих неколико година спољнополитички приоритет усмеравају управо ка продубљивању односа са Вашингтоном. Као најизразитији примери те оријентације могу се навести Вашингтонски споразум о економској нормализацији потписан 2020. године, Стратешки дијалог Србије и Сједињених Држава покренут у јулу 2026. године, настављена војна сарадња (укључујући партнерство Националне гарде Охаја са Војском Србије), посета Доналда Трампа Млађег Бањалуци у априлу 2026. године, као и укидање америчких санкција Милораду Додику и његовим сарадницима.

Није спорно да сарадња са Сједињеним Државама, попут сарадње са било којим другим субјектом међународних односа, може бити легитиман и користан спољнополитички избор уколико почива на реципроцитету. Спорније је, међутим, питање зашто се тежи стратешком приближавању актеру чија се политика према кључним српским националним питањима у суштини није променила. Уколико то приближавање није резултирало ниједним конкретним уступком, оправдано је поставити питање да ли је његов примарни циљ заштита националног интереса или очување политичке позиције владајуће елите.

Промена расподеле моћи у међународном систему
Оцена рационалности овакве оријентације захтева и сагледавање ширег геополитичког контекста. Сједињене Државе и даље располажу великим војним капацитетима, укључујући најобимнији војни буџет и најразгранатију мрежу војних база. Међутим, способност да се та моћ преведе у поуздан политички исход опада. За разлику од раздобља с краја двадесетог и почетка двадесет првог века, данас регионалне силе у више случајева успевају да ограниче дејство америчког утицаја, што упућује на закључак да је међународни систем данас знатно ближи мултиполарном него униполарном моделу.

Овоме доприноси и економска димензија: висок ниво јавног дуга Сједињених Држава указује на то да се одржавање глобалне доминације све више ослања на задуживање, а не искључиво на производну и институционалну снагу америчке привреде. Модел преношења трошкова хегемоније на остатак међународне заједнице, који је почивао на статусу америчког долара као доминантне резервне валуте, у условима успостављања мултиполарног поретка постаје све мање одржив.

Уколико се прихвати теза да међународни систем улази у фазу мултиполарности – обележену јачањем Русије, Кине, Индије, групације БРИКС и других актера глобалног Југа – намеће се питање зашто спољна политика Србије и Републике Српске и даље почива на претпоставци да је Вашингтон једини релевантан центар моћи, уместо да се гради на паралелној и уравнотеженој сарадњи са више страна истовремено.

У том смислу упадљив је и одређени образац понашања: независно од тога која политичка опција управља Белом кућом, тежиште сарадње досадашњих руководстава Србије и Републике Српске редовно се премешта ка актуелној администрацији. Такав приступ може се тумачити као израз прагматичне адаптације променљивим спољнополитичким околностима, али се, из аналитичке перспективе, може разумети и као показатељ одсуства дугорочно доследне и самосталне спољнополитичке стратегије.

Израелски фактор и уоквиравање „сукоба цивилизацијаˮ у Босни и Херцеговини

Посебну димензију овог приближавања представља интензивирање сарадње Београда и Бањалуке са државом Израел, које у последње две године добија обрисе стратешког партнерства. Србија је склопила вишегодишњи уговор са компанијом Елбит системс вредан 1,6 милијарди долара за производњу извиђачких и борбених дронова, лутајуће муниције и система за електронско ратовање, најавила је изградњу заједничке фабрике наоружања у Војводини и потписала споразум о размени обавештајних података са Израелом. Упоредо с тим, руководство Републике Српске отворено гради сопствену линију сарадње са Тел Авивом: српска чланица Председништва БиХ посетила је Израел и састала се са премијером Бенјамином Нетанјахуом, док је председник СНСД-а Милорад Додик јавно поручио да Република Српска и Израел деле, како је формулисао, заједничку егзистенцијалну претњу од радикалног ислама.

Тај тренд посебно је упечатљив када се сагледа динамика извоза муниције и наоружања. Истраживање Балканске истраживачке мреже (БИРН) и израелског листа Хаарец показало је да је вредност српског извоза наоружања Израелу скочила са 1,4 милиона евра у 2023. на 42,3 милиона евра у 2024. години – раст од тридесет пута – да би у првих шест месеци 2025. премашила 55 милиона евра, надмашивши тако укупан извоз из претходне, рекордне године. Александар Вучић се јавно похвалио, у интервјуу за лист Јерусалем Пост, да је Србија једина европска држава која Израелу испоручује муницију усред рата у Гази; исти извори наводе да су испоруке пратиле и израелске војне операције против Хезболаха у Либану, као и деловања у Сирији након пада режима Башара ал Асада. Део извезене робе, према тим истраживањима, завршио је код израелских компанија повезаних са Елбит Сyстемс-ом, које је специјална известитељка Уједињених нација за Западну обалу и Појас Газе Франческа Албанезе у свом извештају означила као „профитере“ текућег сукоба у Гази, окарактерисаног у том извештају као геноцид. Влада Србије притом одбија да јавно обелодани детаље о издатим извозним дозволама и врсти испоручене робе, позивајући се на поверљивост тих података – образац у којем се јавно истицање сарадње комбинује са одсуством демократске контроле над једном од најосетљивијих области спољне и одбрамбене политике.

Оваква реторика није изолован детаљ. У истом периоду високи израелски званичник изнео је оцене о доминацији бошњачких странака над Србима и Хрватима у Босни и Херцеговини, што је изазвало оштре реакције и отворило јавну расправу о (не)постојању исламофобије у званичном дискурсу руководства Републике Српске. На тај начин питање односа са Израелом престаје да буде искључиво билатерално и безбедносно питање, те постаје део ширег обрасца у којем се унутрашњи, међуетнички односи у Босни и Херцеговини посматрају и тумаче кроз призму глобалног сукоба са политичким исламом.

Управо ту настаје додатна теза која заслужује пажњу: интензивирање сарадње Вучићеве и Додикове администрације са Израелом – укључујући и наставак извоза наоружања и муниције усред израелских војних операција у Гази, Либану и Сирији – може се посматрати и као елемент који, намерно или не, иде у прилог ширем америчком геополитичком обрасцу заснованом на логици „сукоба цивилизацијаˮ, односно на тумачењу регионалних криза кроз верске и цивилизацијске, а не искључиво националне и територијалне категорије. У специфичном контексту Босне и Херцеговине, где православци и муслимани деценијама деле исти простор након рата обележеног тешким злочинима, овакво уоквиравање носи посебну тежину: уместо да се послератни односи граде на начелима међусобне сарадње и постдејтонске стабилности, додатно се учвршћују линије поделе које се лако могу тумачити као верско-цивилизацијски сукоб, а не као питање уставноправног уређења или расподеле надлежности.

Логику овог приближавања могуће је сагледати и из другог угла – преко питања ка коме се, у крајњој инстанци, тражи политичка наклоност. За Вучића и Додика, интензивирање односа са Тел Авивом могло би представљати и посредан пут ка самом Доналду Трампу. Трампов политички круг и његова конзервативна база деценијама су снажно повезани са про-израелским лобијем, пре свега организацијом АИПАЦ, чији утицај на америчку спољну политику постаје предмет све отвореније расправе унутар самог републиканског покрета. Током 2025. и 2026. године низ истакнутих личности блиских Трампу – међу којима конгресменка Марџори Тејлор Грин, новинар Такер Карлсон и коментаторка Кендис Овенс – јавно је оптужило администрацију да у пракси води политику која више одговара израелским него америчким интересима; Грин је том приликом изричито поручила да Трампова спољна политика није „Америка на првом местуˮ, већ, како ју је она формулисала, „Израел на првом местуˮ. Овакав раскол унутар покрета показује да и сами амерички конзервативни кругови перципирају АИПАЦ и про-израелски лоби као фактор који обликује Трампову политику знатно изван онога што би налагали, по њиховој оцени, ужи национални интереси Сједињених Држава. У том контексту, зближавање Београда и Бањалуке са Израелом може се тумачити и као рачуница да се управо преко Тел Авива, односно преко израелских канала утицаја на Белу кућу, отвори директан пут ка личним и политичким наклоностима самог Доналда Трампа.

Ако се овакав образац сагледа заједно са већ описаним настојањем руководстава Србије и Републике Српске да обезбеде наклоност Вашингтона, добија се шира слика: приближавање Израелу је саставни део исте стратегије тражења легитимитета код истог круга савезника, при чему се, у босанскохерцеговачком контексту, ризикује додатна поларизација већ крхких међуетничких односа.

Раскорак између јавног мњења и званичне политике
Посебно је упечатљив несклад између преовлађујућег расположења јавног мњења и смера актуелне спољне политике. Истраживања јавног мњења у Србији и Републици Српској годинама показују да значајан део становништва Руску Федерацију доживљава као најважнијег политичког савезника – првенствено из историјских, верских и културних разлога, али и због руске подршке очувању територијалног интегритета Србије у оквиру Савета безбедности Уједињених нација, те због инсистирања Русије на поштовању права Републике Српске на основу Дејтонског споразума. Упркос томе, практична политика све интензивније се усмерава ка продубљивању сарадње са Сједињеним Државама и Израелом који раде на дезинтеграцији српског простора и стварању конфликата.

Овакав раскорак могуће је објаснити тиме да политичка елита не мора нужно да заступа доминантно расположење бирачког тела уколико процени да њен политички опстанак у већој мери зависи од односа са спољним центрима моћи него од доследног спровођења воље већине грађана. У таквим околностима, тежиште спољне политике помера се са заступања националног интереса ка обезбеђивању међународне подршке и легитимитета сопственој власти.

Управо у том контексту метафора „стокхолмског синдрома“ добија аналитичку тежину. Она се не односи на став српског народа према Сједињеним Државама или Израелу, будући да истраживања јавног мњења указују на супротну тенденцију, већ на понашање политичке елите која, упркос историјском искуству и одсуству суштинских уступака са америчке стране, политичку сигурност настоји да обезбеди управо приближавањем оном центру моћи чија је политика деценијама била у супротности са већином српских националних интереса.

Закључак

Спољна политика која се темељи на настојању да се обезбеди наклоност силе која ниједан свој став по кључним питањима српског националног интереса није суштински променила не може се сматрати политиком заштите државног суверенитета нити националних интереса. У аналитичком смислу, реч је пре свега о стратегији очувања политичке и партијске позиције владајуће елите. Спољна политика која почива на самосталности и суверенитету не тражи легитимитет код актера који га деценијама ускраћује, већ га гради на основу подршке сопствених грађана и равноправних односа са свим релевантним центрима моћи, а не искључиво са једним. Све док се степен остварења националног интереса мери првенствено близином односа са Вашингтоном и Тел Авивом, а не конкретним резултатима по питањима Косова и Метохије, положаја Републике Српске или укупног положаја српског народа у региону, тешко је говорити о спољној политици која на суштински начин штити државне и националне интересе – пре би се могло рећи да је реч о политици која, пре свега, штити оне који је пропагирају.

Посебну забринутост, у том смислу, изазива чињеница да се тражење наклоности истог круга савезника преноси и на терен Босне и Херцеговине, где уоквиравање унутрашњих, међуетничких односа кроз призму цивилизацијског сукоба не доноси корист ни српском, ни муслиманском становништву, већ додатно отежава изградњу трајно стабилног и функционалног постдејтонског поретка. Утолико пре што, судећи по расколу који по питању Израела постоји и унутар самог Трамповог политичког покрета, ни приближавање Тел Авиву не гарантује трајну и безусловну наклоност Вашингтона, већ представља додатан ризик без јасне и сигурне користи по српски национални интерес.

Ако Вучић и Додик заиста рачунају да преко Трампа могу да издејствују припајање Републике Српске Србији, док истовремено препуштају Косово, реч је о опклади чији су изгледи на успех неизвесни, а последице потенцијално далекосежне: непринципијелна политика вођена краткорочним рачуницама лако може довести до исхода у којем се, на крају, изгуби и Република Српска и Косово, без трајне компензације ни на једном од та два питања.

Извор: Центар за геостратешке студије