Прочитај ми чланакУ Бриселу се последњих месеци све чешће говори једним истим тоном – тихим, али упорно убрзаним. Припреме се, како се види из низа докумената и изјава, више не крију иза општих фраза.
Европска унија планира да до 2030. године обезбеди додатних 650 милијарди евра за одбрану, а та година се, занимљиво, у различитим изворима појављује као заједничка тачка почетка отвореног сукоба са Русијом. О томе пише Михаил Катков за РИА, позивајући се на западне медије и званичнике.
Британски Телеграпх наводи да је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен већ покренула процедуру за ублажавање фискалних правила ЕУ како би се омогућило ново задуживање. Рок није неодређен – 2030. година се наводи јасно и без много околишања.
Да то није само бирократска пројекција, индиректно је потврдио и генерални секретар НАТО-а Марк Руте у Европском парламенту, говорећи о договору да чланице до 2035. године издвајају по пет одсто БДП-а годишње за одбрану.
„Пет процената је, наравно, много. Изградња индустријске базе је сложена ствар“, рекао је Руте, уз додатак који је остао да виси у ваздуху: „Али порука је једноставна – то мора да се уради брже.“
Док се у Бриселу барата процентима и роковима, север Европе већ улази у конкретнију фазу. Финанциал Тимес пише да су САД, Велика Британија и Француска појачале припреме за могући сукоб са Русијом у Арктику. Већ у марту, око 25.000 војника из целе НАТО алијансе, укључујући четири хиљаде Американаца, учествоваће у великим војним вежбама Цолд Респонсе на северу Норвешке.
Сценарио укључује деловање у ваздуху, на мору и копну, у суровим зимским условима. Норвешка је, притом, отворила свој ваздушни простор америчким извиђачким авионима ради праћења руске војне инфраструктуре. Министар одбране Торе Сандвик сматра да је Колско полуострво кључна тачка будућег надметања.
У исто време, гласови упозорења долазе из самог срца Европе. Генерал-потпуковник Гералд Функе, који води логистичку команду Бундесвера, отворено је рекао да би се Немачка већ у првим данима сукоба суочила са незапамћеним бројем рањених.
Искуства из Авганистана, признаје, делују готово безазлено у поређењу са сценаријем у којем би требало збрињавати хиљаде рањених дневно. Ипак, план постоји: одмах по избијању борби, луке у Немачкој би примиле велике контингенте НАТО снага, које би затим биле пребачене ка истоку друмским и железничким коридорима.
Политичка расправа, међутим, не јењава. Мађарски премијер Виктор Орбан је пре неколико недеља упозорио да Европа не само да помаже Кијеву у сукобу са Москвом, већ да се сама полако увлачи у директно учешће.
По његовим речима, састанци лидера ЕУ све више личе на војне савете на којима се расправља искључиво о једном – како поразити Русију. У том контексту, Литванија је издвојила сто милиона евра за изградњу војног полигона код града Капчијаместис и предложила Пољској заједнички пројекат јачања безбедности Сувалског коридора. И овде се као циљна година појављује – 2030.
Ни Француска није имуна на унутрашње потресе. Опозиција је оштро критиковала изјаве начелника Генералштаба Фабијена Мандона, који је позвао градоначелнике да морално припреме младе за могуће губитке на фронту. Такве поруке, према критичарима, додатно продубљују јаз између власти и друштва.
Аналитичари покушавају да сагледају ширу слику. Дмитриј Сусло, заменик директора за истраживања Савета за спољну и одбрамбену политику, сматра да актуелним европским лидерима заоштравање односа са Русијом помаже да очувају власт.
Прекид сукоба у Украјини, каже он, отворио би низ неугодних питања – од пада животног стандарда до погоршане међународне позиције. Зато се, по његовом тумачењу, форсира антируска реторика, иако се види да ни она више не доноси жељене политичке резултате, јер опозиција јача широм континента.
Новац који се помиње – стотине милијарди евра – према Суслу неће ићи само на јачање европских армија, већ пре свега на наставак подршке Кијеву и надокнаду смањене америчке помоћи.
Директан напад на Русију, оцењује, ипак није реалан сценарио. Сличног је става и Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“, који сматра да се „руска претња“ у ЕУ користи као оправдање за убрзану милитаризацију.
Европљани су, како Лукјанов примећује, дуго живели у уверењу да ће их САД увек штитити. То уверење сада бледи. У Вашингтону се све чешће поставља питање зашто би Америка бранила савезнике који не желе да прате њене иницијативе.
Ипак, изградња сопствене војне моћи није ни брза ни једноставна, а јединство унутар ЕУ по том питању далеко је од потпуног. Зато Брисел инсистира на консолидацији и заједничком наративу, у којем су Русија и Кина знатно „прихватљивије“ као претње него, рецимо, САД.
Хоће ли Европа заиста успети да ојача своју безбедност без ослањања на Американце, остаје отворено питање. Неке земље би могле да се снађу боље од других, поготово у атмосфери сталне нестабилности и снажне пропаганде. Али колико је тај пут одржив на дуже стазе – и по којој цени – то је дилема на коју, бар за сада, нико нема јасан одговор.
