Док под шатром, пијан и очајан, прети како ће се победницима на следећим изборима „пркосно смејати из притвора, затвора и гроба“, Александар Вучић цвили и кмечи кад види да је окружен нелојалним тајкунима. Револтиран због могућности да се они извуку, да не потону с њим, Вучић пребројава фирме, виле, аутомобиле и рачуне милијардера које је направио, а који му не узвраћају лојалношћу. Жељко Митровић, Милан Радоичић и Слободан Тешић се шире на Дедињу, а уносне послове на ЕXПО добијају активни и расходовани криминалци попут Чумета, Багзијевог сина Немање, Прелића, Костадина Терзића, сестре Аце Рошавог, саучесника у убиству Аркана и бившег пљачкаша из групе Пинк Пантер. Док је мислио да је свемоћан, Вучић је преузимао одговорност на себе за све заједничке злочине. Сад, кад се ближи крај владавине, та идеја му се не свиђа. Односе Вучића и његових тајкуна, који имају подједнако година робије и милијарди евра, анализира заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Пише: Предраг Поповић
На муци се познају јунаци. На предизборним мукама, Александар Вучић је показао колика је кукавица. Преплашен судбином која га чека кад падне са власти, свакодневно се брука пред камерама. И његовим домаћинима, који га дочекују под сеоским шатрама, мучно је гледати како се налива ракијом и вином, рукама гура ћевапе у уста, па масне прсте провлачи кроз проређену косу, како од музиканата наручује песме чије стихове не зна, да би на крају, обезнањен, подједнако брутално претио политичким противницима и сарадницима, који га не бране довољно снажно и искрено.
У једном од таквих алкохоличарских испада, Вучић је недавно описао своју блиску будућност: „Кад ме победе на изборима, смејаћу им се у лице све време. И из притвора. И из затвора. И из гроба! Пркосно и поносно!“ На свим својим телевизијама, до јуче је галамио: „Победићу их у целом свету“, а сада стрепи од затвора и гроба.
Вучићев страх је оправдан. Откад је доведен на власт, јавно је на себе преузимао одговорност за све злочине које је извршио његов картел. Представљајући се као алфа мужјак, цео страначки и државни апарат користио је за заштиту ординарних убица, нарко дилера, корумпираних скоројевића и гладних примитиваца од којих је направио милијардере. Какав је он алфа мужјак, такав је и његов чопор: јадан и бедан. Тога је и Вучић свестан, зато не може да спортски прихвати чињеницу да ће, чим дође крај владавине, многи његови саучесници проћи боље од њега.
Уверен да су сви згрнули огромно богатство искључиво њему (што није далеко од истине), Вучић пасионирано пребројава колико имају фирми, кућа, аутомобила, новца на рачунима, швалерки, свега… Иако је конкуренција велика, шеф картела се у последње време обрушио на Слободана Тешића, ортака у шверцу наоружања.
Шест највећих државних произвођача оружја и војне опреме (Крушик, Први партизан, Слобода Чачак, Застава, „Милан Благојевић“ – Наменска и Прва искра) прошле године је остварило укупне приходе од око 68,8 милијарди динара и нето добит од око 3,63 милијарде динара.
У односу на претходну пословну годину, приходи су порасли за око четири одсто, али расходи су расли двоструко брже, око 7,5%, што је збирни профит смањило за 32,5 одсто. Извештаје о пословању државних фабрика наоружања, Вучић је упоредио са подацима о пословању фирми које су у власништву или су повезане са Тешићем. Имао је шта да броји. Америчко Министарство финансија је два пута, 2017. и 2019. године, стављало Тешића и његова предузећа под санкције. На списку ОФАЦ-а, као фирме Тешићевом контролом, нашле су се Партизан Тецх, Тецхноглобал Сyстемс, Фалцон Стратегиц, Вецтура Транс, Аранекс, Велцом Траде, Мелвале Цорпоратион, као и кипарске офшор компаније Цхарсо Лимитед, Граwит, Моонсторм Ентерприсес и Финрост. Према образложењу ОФАЦ-а, након увођења санкција Тешић је наставио да послује преко блиских сарадника и фирми које формално нису биле регистроване на његово име. Не само што Тешић има дупло више предузећа која се баве продајом српског оружја, него и остварује дупло већу зараду од државних фабрика наоружања.
Тешић је профитирао и у пословима са другим државним институцијама. Од Републичке дирекције за имовину по изузетно повољним ценама купио је две виле које су биле део државног фонда под управом ДИПОС-а. Слободан Тешић и његова супруга Живана прво су, 2019. купили вили у Маглајској улици на Дедињу за 4.480.000 евра. Две године касније, у комшилуку, у Улици Михаила Мике Јанковића, по цени од 2.500.000 евра, купили су још једну ДИПОС-ову вилу. Као дугогодишњи закупци, обе некретнине су добили са попустом.
Док државне фабрике наоружања грцају у дуговима, продавац њихових производа шири пословну империју и стамбену квадратуру на Дедињу. Тешића у томе нису спречиле санкције ОФАЦ-а, па не може ни Вучић.
Шеф картела не може да изађе на крај ни са осталим својим сарадницима, који су постали симболи бахатости, криминала и корупције. Жељко Митровић је на Дедињу, у Ужичкој улици, 2019. године, купио имање са три зграде и плацем од 51. ара. Према подацима Републичког геодетског завода, то је била рекордна куповина те године. Митровић је касније на тој локацији подигао своју „Белу кућу“, за коју тврди да је коштала нешто више од осам милиона евра.
У истом крају, у Улици Рајка Митића, налази се и комплекс са неколико вила и других објеката, на плацу од 1,1 хектара, чији је власник Милан Радоичић, један од шефова косовског клана. Резиденција „новог Обилића“ регистрована је на грађевинска предузећа, која се, попут Тешићевих, налазе под америчким санкцијама.
Радоичићеве и фирме његовог ортака Звонка Веселиновића остварују милионске зараде у инфраструктурним пословима са државом. Ангажоване су и на изградњи објеката који су намењени за међународну спортско-забавну изложбу ЕXПО. У тај пројекат су укључене све напредњачке фирме, које су специјализоване за високу корупцију и прање новца стеченог криминалом.
У документима државног предузећа „Београд ЕXПО 27“ и Министарства финансија наводи се више од 200 фирми које у Сурчину изводе радове на Вучићевом мегаломанском, непотребном и прескупом пројекту. За главном извођача је изабрана кинеска компанија Поwер Цхина, која гради већи део ЕXПО комплекса, Национални стадион и пратећу инфраструктуру. Према подацима који су објављени у Фискалној стратегији Србије, Поwер Цхина је добила послове вредне око 2,1 милијарде евра. Изградња одређеног броја објеката поверена је Вучићевој компанији Милленниум Теам, чији су званични власници Иван Бошњак и Стојан Вујко. За извођење грађевинских радова ангажоване су фирме Готер Цонструцтион и Бетоњерка Чачак.
Готер Цонстуцтион се налази у власништву Костадина Терзића, сина Звездана Терзића, директора ФК Црвена звезда. Терзићева фирма је радила и на многим другим инфраструктурним пословима, као што су Моравски коридор и изградња гасовода Александровац-Нови Пазар-Тутин. Ипак, није приказивала значајније пословне резултате. У финансијском извештају за прошло годину наводи се да је остварила приходе од 664 милиона динара и добит од само 1,8 милиона динара. Према тим подацима, Терзићева годишња зарада је скоро иста као цена фелне на левом предњем точку његовог аутомобила.
Костадин Терзић је успео да претекне оца по броју извршених кривичних дела. Био је оптуживан за крађу, фалсификовање исправе и угрожавање јавног саобраћаја, а због наношења тешких телесних повреда фудбалском менаџеру Урошу Јанковићу, заједно са братом Никшом осуђен је на условну казну. И Терзићев партнер у Готер-у, Слободан Говедарица, иначе власник РФК Графичар, одговарао је за насилничко понашање и ометање службеног лица.
Послове на изградњи ЕXПО добиле су фирме чији власници имају много богатије криминалне каријере. Међу њима је најзвучније име Љубише Бухе Чумета, који је повезан са Предузећем за путеве Ваљево. Александар Поповић, директор ПЗП Ваљево, за медије је рекао да та фирма „на ЕXПО асфалтира нешто ситно, за подизвођаче“. Где је Чуме, ту је и Багзи. Немања Миленковић, син Дејана Миленковића Багзија, власник је фирме НМ Коп, која се бави ископавањем и продајом песка. Центар за истраживачко новинарство Србије објавио је податак да је Треће основно тужилаштво у Београду поднело кривичну пријаву против НМ Копа због илегалног вађења песка. Пријава је прошле године одбачена.
За разлику од Чумета и Багзија, који су део прошлости београдског подземља, Александар Видојевић, звани Аца Рошави, изузетно је активан у напредњачком картелу. Док он обавља послове бејбиситерке Данила Вучића, његова сестра Маријана Ђерић Мандраш је већинска власница фирме Макиш бетон, која ради у „Београду на води“ и ЕXПО. Од свог оснивања, пре две године, Макиш бетон одлично послује. Прве године је остварио приход од 331,7 милиона динара, а следеће нешто преко две милијарде динара. Вујадин Крстић, други сувласник Макиш бетона, са 40% власничког удела, такође има криминалну прошлост.
Због помагања Добросаву Гаврићу, убици Жељка Ражнатовића Аркана, Крстић је био осуђен на четири и по године затвора.
На ЕXПО ради и фирма Ц%ЦЛ Камени Агрегати, чији је власник, Предраг Ловић, био оптужен за пљачку у Лихтенштајну. У подацима са Интерполове потернице наводило се да је Ловрић учестовао у акцији групе Пинк Пантер, која је из јувелирнице у Вадузу однела накит вредан 600.000 евра. Ловрић је 2022. осуђен на годину дана затвора и две године условно.
Мале послове на ЕXПО добија и фирма ЦАП 1 АЛЦЗ, чији власник је Ђорђе Прелић, који је био осуђен на вишегодишњу робију због убиства Бриса Татона. Прелић је из затвора пуштен пре времена, јер је Вучићу био потребан за контролу навијача Партизана након што је Вељко Беливук завршио иза решетака.
Осим набројаних, на сурчинском градилишту раде и фирме Драгољуба Збиљића, Жељка Дрчелића, Миленка Костића, Марка Босанца и осталих Вучићевих тајкуна.
С обзиром да је идејни творац коруптивног пројекта ЕXПО Алекандар Вучић, а извођачи углавном активни и расходовани криминалци, не чуди што им је посао пропао. Кинеска компанија Поwер Цхина не успева да испоштује рокове за изградњу Националног стадиона.
Уз проблеме, који су изазвани недостатком новца, непремостиву препреку представља погрешан избор локације. Уз речну обалу, на подводном терену, напросто није могуће подићи објекат тих размера. Не помажу шипови и анкери, темељи сваког дана тону све дубље.
Пропао је и покушај Милленниум Теам-а да до отварања изложбе ЕXПО направи нови хотел на месту где се налазио хотел Југославија. На том фијаску профитираће Мирослав Мишковић, власник Делта Холдинга. Мишковићева компанија Делта Риал Естејт инвестирала је 250 милиона евра у изградњу новог хотела ИнтерКонтинентал у оквиру пројекта Делта Дистрикт.
Како сада стоје ствари, хотел би требало да буде завршен до почетка ЕXПО, када ће бити један од највећих смештајних капацитета за стране посетиоце изложбе. Без обзира шта ће бити са ЕXПО, Мишковић је већ зарадио на тој Вучићевој корупционашкој авантури.
Делта Риал Естејт је продала десет парцела са укупно три хектара земљишта у подручју Добановаца према Сурчину. Експропријација је спроведена ради изградње саобраћајнице која би требало да повеже комплекс ЕXПО и аеродром „Никола Тесла“. Није објављена цена по којој је откупљено то земљиште, али сигурно није мања од оне по којој је Република Србија купила од Ал Дахре земљиште у Сурчину, а она је износила 500.000 евра по хектару.
Кад погледа с ким се окружио, чији криминал је легализовао и од кога је направио милијардере, Вучићу не преостаје друго но да тугу утапа у вину и ракији. Ускоро, кад се Србија ослободи његовог картела, Вучић ће, ако буде имао среће, добити прилику да се, пркосно и поносно, смеје у затвору, а не у гробу.
