Три судска удара у три дана: „Ово више није случајност”

На почетку разговора, Дејан Петар Златановић је Наду Гладовић представио као председницу Удружења „Лекари и родитељи за науку и етику” и оценио да се она налази у „алармантној ситуацији”, јер постаје жртва систематског прогона који би, како је рекао, могао да се заврши и затвором. Гладовић је одговорила да је и сама у почетку први случај схватила као „малу опомену”, али да је већ после трећег писмена, које је стигло у само три дана, закључила да се не ради о случајности, већ о политички мотивисаном притиску.

Први случај односи се на прекршајну казну после протеста одржаног 6. јуна испред Председништва Србије и Института „Батут”, организованог против увођења обавезне ХПВ вакцинације и у одбрану права родитеља на избор. Гладовић је навела да је кажњена зато што је на огласној табли Батута залепила папир са нежељеним дејствима имунизационих средстава и мале транспаренте са порукама „ХПВ вакцина – хвала, не” и „ХПВ вакцина није за моју ћерку и сина”. Према њеним речима, државни органи су то третирали као недозвољено оглашавање, као да је рекламирала неку услугу.

Она је иронично приметила да у Србији „толики криминалци остају на слободи”, да се убиства дешавају усред дана, да крупне афере остају без одговорности, а да држава храбро реагује на једну налепницу на огласној табли. Управо у том односу види слику система: огромни криминал и корупција пролазе некажњено, док се активистима шаљу казне, позиви и оптужнице како би се уморили, обесхрабрили и одвратили од јавног рада.

Случај туристичке агенције: нападнута као новинар, а поступак покренут и против ње

Други случај који је Гладовић описала односи се на њен новинарски одлазак у једну туристичку агенцију у Београду, чији је власник, према њеним речима, Египћанин. Она је навела да је отишла да провери наводе људи који су тврдили да су оштећени, јер им је тражен додатни новац због грешке коју је, како су они тврдили, направила сама агенција. Гладовић каже да се представила као новинар, поставила питања и покушала да провери тврдње грађана.

Према њеном опису, власник агенције је стао иза ње, физички је притиснуо, покушао да је баци низ степениште и том приликом јој поломио телефон. Навела је да постоје фотографије и видео-снимци, као и сведоци догађаја, те да је она одмах пријавила случај полицији. Међутим, како тврди, полиција није поступила како је требало: човек није одведен, тужилаштву није одмах предложено покретање поступка, већ је касније дошло до тога да се и њему и њој суди због ремећења јавног реда и мира.

Гладовић је тај случај оценила као још један доказ да у Србији грађани, а посебно они који јавно критикују власт, нису равноправни пред законом. По њеним речима, људи који су повезани са структурама моћи, странци који овде зарађују и они који имају подршку власти често добијају већу заштиту него држављани Србије који пријављују насиље. За њу је посебно спорно то што нападач, по њеној оцени, није процесуиран као насилник, док се она нашла у судском поступку.

Оптужница због Ане Михаљице: „Кажу да сам полицајца ударила кроз решетке”

Трећи и најтежи случај односи се на протесте испред Центра за социјални рад у Новом Саду у време борбе за враћање деце Ани Михаљици. Гладовић је навела да је против ње подигнут оптужни предлог због наводног ометања службеног лица у вршењу службене дужности. Према њеним речима, полицајац Горан Њемчевић је пријавио да га је она на протесту ударила кроз решетке капије тако снажно да му је спала капа са главе.

Она је такву тврдњу назвала апсурдном. Нагласила је да није ударила ни тог полицајца, ни било ког другог полицајца, нити било коју другу особу. Подсетила је да би било нелогично да полицајац, ако је заиста тако снажно ударен, не реагује одмах и не ухапси је на лицу места, већ да кривичну пријаву поднесе тек после 15 дана. Гладовић је позвала све људе који су тог дана били испред Центра за социјални рад да јој се јаве као сведоци и потврде шта се заиста догодило.

Посебно је указала да, по мишљењу њеног адвоката и других правника са којима је разговарала, није уобичајено да се подигне оптужни предлог без претходног саслушања сведока одбране. Она тврди да је навела више од 24 сведока, али да они нису саслушани пре подизања оптужбе. Такође је навела да њен адвокат није позван да присуствује саслушању полицајца који је терети, што је, по њеној оцени, додатни знак да је поступак усмерен на застрашивање, а не на правду.

Табела 1: Три поступка која је Гладовић описала

Случај	Шта Гладовић тврди	Шта види као циљ
Налепница на Батуту	Кажњена је због папира са порукама против ХПВ вакцине	Застрашивање активиста
Туристичка агенција	Нападнута је као новинар, али је поступак покренут и против ње	Обесхрабривање истраживачког рада
Протест за децу Ане Михаљице	Терете је за наводни напад на полицајца	Уклањање са протеста и јавних акција

Условна казна као политичка омча

Гладовић је навела да је главни претрес заказан за 7. октобар 2026. године у 13 часова, у судници број 110 Основног суда у Новом Саду. Према њеним речима, тужилаштво тражи условну казну затвора од шест месеци. Она је објаснила да условна казна, иако не значи одлазак у затвор одмах, за активисту може бити још опаснија од новчане казне, јер човека ставља у стални страх да ће му нови поступак бити намештен.

По њеном тумачењу, ако би добила условну казну, морала би да живи под претњом да сваки следећи протест, свака јавна акција или сваки контакт са полицијом може бити искоришћен као повод да се казна активира. Гладовић је то повезала са начином на који су, како тврди, режимске структуре поступале према студентима и другим грађанима који су се супротстављали власти. Условна казна би, у њеном случају, постала политичка омча, а не правна мера.

Она је поручила да се неће повући, али да јавност мора разумети механизам. Прво се активисту економски притисне, затим му се отворе прекршајни и кривични поступци, а онда се шаље порука свима осталима: ко се буде бунио, проћи ће исто. По њеним речима, то није само њен лични проблем, већ метод којим се у Србији малтретирају појединци да би већина остала у страху и пасивности.

Случај Ане Михаљице: ЛРНЕ, родитељи и борба против центара за социјални рад

Гладовић је велики део интервјуа посветила случају Ане Михаљице и деце која су јој, по њеним речима, незаконито била одузета и смештена у систем социјалне заштите. Она је навела да су се родитељи чија деца иду у школу са Анином децом обратили њеном удружењу, јер два месеца борбе адвоката и породице нису успела да тему подигну на ниво јавности. ЛРНЕ је, како каже, заједно са удружењем „Нова”, организовао конференцију за медије, окупио лекаре, психологе, професоре и друге стручњаке и помогао да се јавност први пут озбиљно суочи са случајем.

Према њеном опису, деца су била одвојена од мајке без одлуке суда којом би јој било забрањено да их виђа, а њен отац је, када их је видео, приметио да су ослабила и побледела. Управо тај бол мајке и немогућност да види своју децу довели су, како каже Гладовић, до „експлозије емоција” испред Центра за социјални рад. Капија је пукла, али, по њеним речима, нико није ударио полицајце нити је било насиља над службеним лицима.

Она је оштро критиковала и људе који су, после тог догађаја, почели да оптужују ЛРНЕ, њу лично и друге активисте да су „служба”, „црне тројке” или провокатори. Према њеној оцени, такви људи нису организовали ниједан протест, нису помогли ниједној породици, али су искористили случај да прикупљају прегледе и нападају оне који су се стварно ангажовали. Гладовић је нагласила да су после притиска јавности побољшани услови за децу и да су донатори са храном истеклог рока уклоњени из те приче, што показује да је притисак имао стварне последице.

„Доста је тапшања по рамену”: позив грађанима да престану да ћуте

Једна од најоштријих порука интервјуа била је усмерена ка пасивним грађанима. Гладовић је рекла да је доста тапшања по рамену, порука подршке, реченица „браво, само напред” и истовременог одсуства људи када треба нешто конкретно урадити. Према њеном мишљењу, огроман број грађана трпи неправду, али чека да неко други први иступи, ризикује посао, слободу, породицу и безбедност.

Она је оценила да такво ћутање постаје вид саучесништва. Ако човек зна да је режим корумпиран, да су институције неправедне, да су деца и породице угрожени, а ипак не учини ништа, онда он, како је рекла, учествује у уништавању сопствене државе и будућности своје деце. Не мора свако да буде на првој линији, али сваки слободан човек мора део свог времена да одвоји за општи интерес.

Гладовић је позвала грађане да издвоје макар два сата недељно за активност од које немају личну материјалну корист, али од које ће друштво и потомство имати корист. Људи који мисле да ће се спасити тако што ће још мало сачувати позицију, уграбити корист или се приклонити систему, по њој, не разумеју да тиме својој деци остављају земљу без правде, без слободе и без достојанства.

Табела 2: Главне поруке Гладовић о грађанској борби

Порука	Објашњење	Последица ћутања
Доста је тапшања по рамену	Подршка без деловања више није довољна	Активисти остају сами на удару
Свако може да одвоји време	Није неопходно да сви буду на првој линији	Друштво остаје разбијено
Ћутање је саучесништво	Пасивни прихватају неправду	Режим лакше ломи појединце
Општи интерес је обавеза	Слобода није приватна ствар	Потомци наслеђују последице

Споразум са СЗО: „Није обавезујући, али се по њему поступа”

Друга главна тема интервјуа био је двогодишњи споразум о сарадњи Србије са Светском здравственом организацијом за период 2026–2027. Златановић је подсетио да је споразум потписан уз присуство Александра Вучића и да је у јавним најавама истицано јачање припремљености за пандемије, природне катастрофе, вакцинацију и имунизацију становништва. Гладовић је одговорила да се такви споразуми обнављају на сваких неколико година и да се често представљају као да нису правно обавезујући, али да је искуство ковида показало да домаће институције у пракси поступају као да јесу.

Према њеној оцени, државно руководство, министарства и здравствене установе током пандемије слепо су се држали смерница Светске здравствене организације. Управо зато, како је рекла, није довољно умирити јавност тврдњом да је документ формално „сараднички” или „програмски”. Ако се у пракси свака препорука претвара у налог, онда грађани морају да знају ко је одговоран за последице и ко контролише спровођење таквих препорука у Србији.

Гладовић је Светску здравствену организацију назвала „светском злочиначком организацијом”, тврдећи да она више није изворни систем држава чланица, већ структура у којој велики утицај имају приватни донатори, фармацеутске куће и фондације. Ова формулација представља њен став и политичко-здравствену оцену, а не судски утврђену чињеницу. Њена суштинска теза је да Србија не сме да прихвата здравствене политике по аутоматизму, без јавне расправе, проверљивих података и права грађана да постављају питања.

Вакцинација, Кенеди и преиспитивање у свету

Гладовић је у разговору истакла да се у свету, нарочито после активности Роберта Кенедија Млађег у Сједињеним Државама, све више отвара питање вакцина, фармаколошких политика и утицаја фармацеутске индустрије. Она је навела да су многи лекари у свету почели гласније да говоре о темама које су током ковида биле потискиване, а да је у Америци у току преиспитивање појединих здравствених политика.

По њеним речима, посебно је спорно то што се у Србији свака критика обавезне вакцинације одмах представља као „антиваксерство” или „равноземљаштво”. Гладовић тврди да је урадила истраживање о обавезности вакцинације у земљама Европе и Евроазије и да је утврдила да обавезна вакцинација није већински модел. Према њеним речима, највећи број земаља западне Европе нема такав систем, док је обавезност карактеристичнија за источну Европу и Балкан.

Она је посебно говорила о ХПВ вакцини, тврдећи да је обавезна само у ретким земљама, а да се у Србији покушава представити као нешто што мора ући у обавезни календар. Гладовић је навела да на међународним базама постоје пријаве нежељених реакција и да су у појединим земљама вођене велике расправе о безбедности и последицама. Њен закључак је да се таква питања не смеју решавати етикетирањем родитеља, већ јавном расправом, подацима и поштовањем права на избор.

Аутизам, подаци и питање шта ради Батут

Један од најдужих делова интервјуа односио се на аутизам. Гладовић је нагласила да се овом темом бави и стручно и кроз рад удружења, те да је број деце са поремећајима из спектра аутизма у Србији, по њеним сазнањима, далеко већи него што званични систем признаје. Она је навела тврдње више удружења која се баве аутизмом да у Србији чак једно од осморо деце има неки облик поремећаја из спектра аутизма, док држава, по њеним речима, нема поуздану и потпуну евиденцију.

Она је оштро критиковала Институт „Батут”, питајући како је могуће да Србија нема прецизне податке о броју умрлих од ковида, о стварном броју деце са аутизмом и о стању јавног здравља. Навела је да лично познаје стотине породица са децом која имају аутизам, те да јој је невероватно да званични подаци приказују далеко мањи број. По њеном мишљењу, држава не жели да прикупи податке са терена, јер би они могли показати да нешто дубоко није у реду.

Гладовић је истовремено указала да породице деце са аутизмом трпе огроман терет. Многи родитељи не могу да раде, јер деци треба двадесетчетворочасовна нега; велики број породица нема новац да плати помоћ; а друштво често не разуме како изгледа свакодневица са дететом које има тежи облик развојног поремећаја. Похвалила је одређене кораке попут закона о родитељу-старатељу, али је нагласила да је потребно много више: дневни боравци, куће за предах, стварна подршка и озбиљна јавна расправа.

Батут, АЛИМС и питање богатства у здравственом систему

Гладовић је поново отворила питање институција које би требало да штите јавно здравље. Према њеној оцени, Батут би морао да прикупља и објављује податке о јавном здрављу, нежељеним реакцијама, последицама ковида и броју деце са развојним поремећајима. Уместо тога, како тврди, институције се баве ситним казнама и прогоном активиста, док највећа питања остају без одговора.

Посебно је говорила о Агенцији за лекове и медицинска средства Србије – АЛИМС. Гладовић је навела да је Србин.инфо већ објављивао податке о директору АЛИМС-а, тврдећи да је његова имовина вишеструко увећана у односу на званичне приходе. Она је поставила питање да ли подаци на сајту Агенције за спречавање корупције стоје само „да би се неко хвалио” или да би тужилаштво реаговало.

У том поређењу види суштину режима: лепљење налепнице на огласној табли Батута постаје прекршај достојан кажњавања, док питања милионске имовине, фармацеутског утицаја, корупције, убистава и распада јавног здравља остају у сенци. Гладовић је фармацеутски лоби назвала најјачом мафијом у Србији, наглашавајући да тај израз користи да би описала систем моћи у коме новац, политика и здравство делују у истом смеру.

Табела 3: Институције које Гладовић критикује

Институција	Шта Гладовић замера	Шта тражи
Батут	Непотпуне податке о јавном здрављу	Јавну евиденцију и транспарентност
АЛИМС	Недовољну контролу и сумње у сукоб интереса	Тужилачку проверу и јавну одговорност
Тужилаштво	Брзо реаговање на активисте, споро на крупне афере	Једнаке аршине
Судови	Поступке који личе на притисак	Правично суђење и саслушање сведока

Србин.инфо, економски удар и метод гушења слободних медија

У завршном делу интервјуа, Гладовић је нагласила да себе не види као једину прогоњену особу. Сви који се искрено и часно боре против система, како је рекла, трпе неки облик притиска. У том контексту је поменула и Србин.инфо, на коме је и сама радила и на коме, како је поручила, планира поново да ради. Подсетила је да је канал демонетизован након пријава ботова, што је оценила као део истог механизма: најпре економски онеспособити независан рад, а затим правно и административно малтретирати оне који не пристају на ћутање.

Према њеним речима, циљ таквог притиска је да се човеку направи „пакао од живота”, како би одустао, приклонио се или бар престао да истражује и говори. То није само метод према активистима у здравству, већ и према новинарима, родитељима, студентима и свима који отварају теме које режим не жели у јавности. Зато је Гладовић нагласила да је опстанак слободних медија питање опстанка јавне расправе у Србији.

Она је захвалила Србин.инфо на подршци и подсетила гледаоце да прате њен YоуТубе канал и Вибер групу „Србија директно”, где, како каже, објављује информације које су важне за живот Србије. Посебно је захвалила др Јовани Стојковић, истичући да је управо од ње први пут чула другачије аргументе о вакцинама и да је после тога почела дубље да истражује ову тему.

Четири удружења у заједничком фронту

Гладовић је на крају истакла да је тема вакцинације поново актуелна због уписа деце у школу, па је позвала родитеље да посете сајт лрне.рс и преузму документацију за одлагање вакцинације, коју су, како је рекла, писали адвокати удружења. Ако неко не уме да се снађе, поручила је да се може јавити преко мејла или телефона наведених на сајту.

Посебно је нагласила да су се четири удружења – „Живим за Србију”, „Нова”, „Право на избор” и „Лекари и родитељи за науку и етику” – удружила у заједнички фронт. Заједно су били на протесту и заједно настављају борбу. Њена порука другим удружењима, без обзира на област којом се баве, била је да престану да се уситњавају и да се укрупњавају.

Према њеној оцени, систем ради управо на томе да људе раздроби, завади, посвађа и претвори у мале групе које лако могу бити нападнуте. Насупрот томе, грађани треба да раде супротно – да се повезују, не наседају на провокације и не троше снагу на међусобне обрачуне. Само тако, закључила је, могуће је изборити се за бољу и праведнију Србију.

Закључак: прогон једне жене као слика система који се плаши питања

Интервју Наде Гладовић показује како један режим поступа када се суочи са људима који постављају непријатна питања: не одговара доказима, јавном расправом и транспарентним подацима, већ казнама, оптужницама, притиском и покушајем да човека исцрпи. Од налепнице на Батуту, преко новинарског одласка у туристичку агенцију, до оптужбе за наводни напад на полицајца током борбе за децу Ане Михаљице, Гладовић у свему види исти образац – прогон активиста који су се усудили да наруше тишину.

Истовремено, нови споразум Србије са Светском здравственом организацијом, по њеној оцени, показује да се здравствена политика у Србији све више везује за спољне програме, док домаћа јавност нема довољно увида у последице, обавезе и механизме примене. Иако се такви документи представљају као сарадња, искуство пандемије, тврди Гладовић, показало је да препоруке могу постати фактичка наређења ако их власт, министарства и здравствене установе спроводе без расправе.

Зато је њена завршна порука била двострука: она се неће повући, али ни други не смеју више да ћуте. Ако се активисти, родитељи, лекари, новинари, студенти и удружења не повежу, режим ће наставити да ломи једног по једног човека. Ако се, међутим, људи укрупне, организују и почну да бране општи интерес, онда прогон појединаца може постати почетак ширег буђења Србије.

Извор: Србин.инфо