Србија и Сједињене Америчке Државе потписале су неколико споразума у области енергетике, телекомуникација и одбране, што је званично представљено као корак ка јачању билатералне сарадње. Међутим, део јавности и аналитичара ове потезе тумачи као покушај Александра Вучића да купи политичку наклоност америчке администрације, често на штету економских интереса Србије.

Према анализи Мирослава Паровића, оснивача Народног слободарског покрета, иза дипломатског језика крију се обавезе које ће Србију скупо коштати. Једна од кључних тачака тиче се енергетске сарадње, где се наводи да ће Србија узимати америчке кредите за изградњу гасовода намењених увозу америчког течног природног гаса (ЛНГ). Тај гас је знатно скупљи од руског или гаса из других извора, што значи да ће грађани Србије на крају плаћати вишу цену енергената.

Друга значајна тачка односи се на телекомуникације. Сједињене Државе одобриле су кредитне гаранције у износу од 50 милиона долара за Телеком Србија, али под условом да компанија развија 5Г мрежу користећи „поуздане“ добављаче – што у пракси значи избацивање кинеске опреме Хуаwеи. Паровић истиче да је реч о јасном политичком притиску Вашингтона да Србија напусти сарадњу са кинеским компанијама, без обзира на то што је та опрема често јефтинија и технолошки конкурентна.

Осим тога, Србија је изразила интересовање за куповину америчке војне опреме, са циљем повећања интероперабилности са НАТО снагама. Иако се то представља као јачање одбрамбених капацитета, критичари упозоравају да такви потези могу да Србију додатно увуку у западне војне структуре, без јасне користи за националну безбедност.

Аналитичари сматрају да Вучић овим потезима покушава да се приближи америчкој администрацији у тренутку када му подршка у земљи опада. Међутим, цена те наклоности, према неким проценама, могла би бити висока – од скупљег гаса, преко принудне промене технологије у телекомуникацијама, па до додатног задуживања.

Иако званична изјава говори о „регионалној енергетској безбедности“ и „поузданим добављачима“, део јавности види у овим споразумима још један корак ка економској и политичкој зависности од великих сила. Питање које се поставља јесте колико ће Србија заиста добити од ових аранжмана, а колико ће платити у виду виших цена и изгубљене самосталности у доношењу одлука.

Такође, погоршање односа са Русијом је сада практично загарантовано, што ће Вучић пробати да објасни свом гласачком телу.

(Србин инфо)