Пише: Јелена Тасић

Први пут на простору некадашње велике Југославије, од кад је створена као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918. и у њој обновљена јурисдикција СПЦ 1920, једном њеном поглавару световни суд једне од бивших југословенских репубика изрекао је првостепену условну затворску и новчану казну.

Окружни суд у Љубљани у судском процесу по скраћеној процедури осудио је актуелног патријарха Порфирија (Перића) за кршење радних и људских права сада рашчињеног свештеника СПЦ Жељка Лубарде. Реч је о патријарховим „гресима“ које је наводно починио као митрополит загребачко-љубљански, јер је, док се са „Загребом волео јавно“, у Љубљани тајно и не баш братским методама, прикривао корупцију у СПЦ.

Љубљански медији тврде да је и главни кривац свештеник Перан Бошковић правоснажно осуђен пред Вишим судом у Љубљани на шест месеци затвора, условно две године, због проневере црквене имовине у вредности од 33.689 евра, док је Жељко Лубарда, бивши српски свештеник у Словенији као „колатерална жртва“ целе те приче поднео кривичну пријаву на основу које је словеначко Тужилаштво 12. јануара пред надлежним судом оптужило Првослава Порфирија Перића.

Првостепену пресуду – условне казне затворску од четири месеца и новчану од 10 хиљада евра на годину дана Синод СПЦ је оценио као „скандалозну и кафкијанску“, наводећи да су Тужилаштво и суд у Љубљани начинили низ законских прекршаја, укључујући и гажење „основних начела цивилизованог друштва, правне државе и владавине права“. Ипак „црквена влада“, којом иначе поглавар СПЦ председава, умолила је патријарха да не подноси приговор на првостепену пресуду, чиме ће она постати извршна, уколико се са њом сагласи и Тужилаштво.

Иако пресуда у Љубљани отвара нека ултраосетјива питања устројства Православне цркве – унутрашње послушности, дисциплине и поретка, границе епископске власти и диктата поштовања људских права, која ни у свету не важе увек за све, Патријаршија је изабрала „тешке речи“, квазиполитичка реаговања, игнорисање суда, чије је одлуке јавно одбацио и председник Србије и, наводно, патријархов блиски рођак Александар Вучић, за ког се верује да није без „политичких леђа“ и у Словенији.

Како год, реч је о невиђеном политичком, црквеном и дипломатском преседану чак и случају патријарха Порфирија, коме би можда најпоштеније било да сам, макар мимо Устава СПЦ, врати „белу пану“ Сабору због учинка током првих пет година свог патријашког стажа – од спорног јавног исповедања вере до цепања јурисдикције СПЦ давањем аутокефалности Македонској православној цркви, безусловне подршке Вучићевом режиму, завођења завета ћутања у СПЦ о плодовима напредњачке политике на КиМ, које многи отворено називају издајом, избегавања Газиместана на Видовдан, да би само после два дана био на КиМ пратња америчком квазидуховнику из екипе Доналда Трампа.

(Данас)