YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉЕ:

0:00 Увод и представљање госта
0:30 Пожар у просторијама СНО у Чикагу
3:02 Удба, БИА и тајни досијеи
6:10 Дијаспора на изборима
9:36 Вучић признаје пораз – план Б?
14:23 Дератизација и деконтаминација
15:32 Саборност и избор епископа
21:15 Зашто подршка Аутентичној десници
30:16 Обрачун с мафијом: 100 дана
34:00 Десница, Црква и војска
42:18 Надстрешница и пад темеља државе
50:19 Председнички избори и кадрови

Пет дана након пожара у просторијама Српске народне одбране у Чикагу и само неколико дана пошто је Александар Вучић признао пораз Српске напредне странке на ванредним парламентарним изборима одржаним 25. октобра 2026. године, гост главног и одговорног уредника Србин.инфо Дејана Петра Златановића био је отац Саша Петровић, свештеник Српске православне цркве који службује у Небраски и један од најгласнијих гласова антикомунистичке и родољубиве дијаспоре у Америци. Разговор, вођен путем интернета, обухватио је готово све кључне теме српског тренутка: од пожара у најстаријој српској организацији у Сједињеним Државама и мрачне сенке Удбе, преко изборне голготе дијаспоре и Вучићевог могућег „плана Б”, до тога како нова власт мора да почне обрачун с мафијом и на којим темељима треба да се окупе суверенистичке снаге у Србији.

Отац Саша Петровић није бирао речи. Јасно је именовао одговорне, понудио конкретне мере и упутио позив свим српским интелектуалцима и родољубивим организацијама да, без сујете и без култа личности, као темељ будућег националног окупљања прихвате „Српску националну платформу за свеобухватну обнову Србије”, коју је Српска народна одбрана у Америци сачинила у осам тачака. Пун текст платформе објављујемо на крају овог чланка.

Пожар у Чикагу: „Ватра не може тек тако сама од себе да се појави”

Први део разговора био је посвећен пожару који је 30. октобра 2026. године у раним јутарњим часовима захватио просторије Српске народне одбране на Елстон авенији у Чикагу – организације коју је, како је подсетио Златановић, основао и Михајло Пупин. Отац Саша је објаснио да је истрага још у току, да је у њу укључено неколико државних агенција, као и осигуравајуће друштво, те да за сада нема коначних налаза. Ипак, указао је на чињеницу коју је тешко занемарити: у згради у том тренутку није било никога, па нико није ни могао да рукује неким електронским или техничким уређајем који би изазвао ватру.

„Оно што је сигурно – ватра не може тек тако сама од себе да се појави у згради”, рекао је Петровић. Пожар су, још по мраку, приметили пролазници који су ишли на посао и позвали ватрогасце, чија је јединица у непосредној близини. Ватра је, према његовим речима, горела између петнаестак минута и пола сата. Све је зачађено, део имовине је неповратно уништен, а штета се још процењује. Највећа брига је, међутим, драгоцена библиотека и архива стара више од 120 година, са старим фотографијама, у којој је сачувана читава историја српске, а нарочито антикомунистичке емиграције. Отац Саша се нада да је управо оно најдрагоценије – архива и библиотека – остало сачувано.

На питање шта је могло бити на мети, Петровић је навео да СНО поседује богату архиву која до данас није изашла на светлост дана, јер „нико није хтео ни да је објави”. Део грађе је дигитализован, па ни у најгорем случају не би све било изгубљено, али физичка архива је, како каже, „материјално благо непроцењиве вредности”. Он сматра да противници СНО имају и мотив освете, нарочито због последње две године, јер је организација „својим деловањем те како допринела да се овај режим уруши и да дође до ове победе, односно његовог пораза”.

Осамдесет година на удару Удбе и БИА: тајни досијеи као кључ

Петровић је подсетио да је Српска народна одбрана „већ 80 година на удару” – најпре Титове Удбе, а данас БИА, коју види као настављача исте те Удбе. Нагласио је да је СНО покренула иницијативу „коју ретко ко уопште помиње у јавности” – отварање тајних досијеа и тајних архива. Управо то, по његовом уверењу, највише „распламсава” дубоку државу која влада Србијом.

„Ми се налазимо још увек у канџама титоистичког режима, јер то је та дубока држава која одређује ко може бити у јавном простору, ко може бити позиција, а ко опозиција”, поручио је отац Саша. Док се тајне архиве не отворе, додао је, нећемо знати ко су убице и налогодавци убистава истакнутих Срба у свету, међу њима и бившег председника Српске народне одбране Драгише Кашиковића. Он је истакао да је организација и даље мета – ове године већ је имала још један напад и покушај преузимања – па га не би нимало изненадило да иза пожара стоје „они исти непријатељи који нас прогањају већ 80 година”. Коначну реч, ипак, препушта истрази.

Дијаспора на изборима: „Неопростиво малтретирање људи”

Говорећи о изборима, Петровић је признао да је дијаспора изашла масовно, али је нагласио да би, уз нормалне изборне услове, одзив био вишеструко већи – „вероватно сто пута масовнији”. У Чикагу, где живи више од сто хиљада Срба, гласало је, према његовим речима, тек око две хиљаде људи; слично је било у Лос Анђелесу и другим градовима.

Описао је призоре који сведоче о намерном опструисању: позиви да се гласа у глуво доба ноћи, у поноћ; колона дуга више од километра у један сат после поноћи; људи који су чекали и по осам сати; бирачи који су се уредно пријавили онако како је конзулат прописао, а на бирачком месту им је речено да нису уписани у бирачки списак и није им дозвољено да гласају. „То је било такво малтретирање, неопростиво малтретирање људи”, рекао је. Похвалио је суздржаност сународника, који нису наседали на провокације, свесни да је власти био у интересу инцидент како би се бирачко место затворило, а гласање поновило.

Петровић је понудио и конкретно решење: гласање поштом. Свако ко се у дијаспори региструје добио би свој гласачки листић, оверио код нотара да је управо он гласао и послао га; бирачка места у иностранству могла би да буду отворена дан пре избора у Србији, а гласови би се бројали на сам изборни дан. „Наравно да би то могло да се уради”, нагласио је, „али сваком режиму у Србији циљ је био да опструише дијаспору, јер знају да ниједан режим у Србији не би имао подршку дијаспоре.” Студентска листа је, како је истакао, управо у дијаспори освојила највећи број гласова.

Вучићево признање пораза: захвалност Богу, али и опрезна резерва

Вест да је Александар Вучић признао изборни пораз дочекана је, каже Петровић, „буквално с неверицом”, јер нико није очекивао да ће он мирно признати пораз – сви су знали да ће посегнути за свим могућим и немогућим средствима, пре свега изборном крађом. „Прво мислим да треба да се захвалимо Господу Богу да није дошло ни до каквог крвопролића, јер један изгубљени живот не би се могао повратити”, рекао је отац Саша. Друга поука, по њему, јесте да је огромна излазност оно што је срушило Вучића.

Ипак, вест је примио и с „одређеном дозом резерве”. Потпуно му је очигледно да Вучић пораз није признао својом вољом. Време ће показати, каже, да ли се умешала нека трећа страна, наредила му да призна пораз и заузврат пружила гаранције да неће бити гоњени ни он ни његови главни доглавници и чланови „СНС картела” – као што је, по његовој оцени, било у Црној Гори. „То све зависи од нас, од народа, од студената, од свих нас”, поручио је, позивајући грађане да на будућу власт, коју треба да чини Студентска листа, врше довољан притисак како не би подлегла притисцима са стране. Будућа власт ће, упозорио је, бити под невероватним притисцима, али нема разлога да се боји, јер иза себе има снажну подршку народа: „Власт увек треба прво да се плаши свог народа, а не страних притисака.”

„План Б”: празна каса, уништени документи и повратак „на белом коњу”

Петровић је изнео и бојазан да Вучић има „план Б” и да је управо зато признао пораз. По тој претпоставци, Вучић је схватио да би, ако крене силом на народ у толико узаврелој ситуацији, наступила класична револуција, пала би крв, а он би вероватно завршио као Николаје Чаушеску. Зато би могао да максимално одуговлачи са предајом власти, а да за то време уништи сву документацију која сведочи о малверзацијама, крађама и пљачкама, испразни државну касу, изазове инфлацију и пад динара, а тиме и нестабилност и незадовољство народа – „па да се онда на белом коњу врати” с поруком: „Ето видите, док смо ми били на власти, све је било у реду; дошли су такозвани блокадери и све уништили – немате више плата, немате више пензија.”

Део тог сценарија, према Петровићу, могло би да буде и изазивање немира и сукоба, проглашење ванредног стања и поништавање изборних резултата. „Ко зна шта је све у његовој глави”, рекао је, оценивши да је реч о „психички неурачунљивом човеку” и позвавши се на дијагнозе које му је, како је навео, поставила др Мила Алечковић са тимом психијатара. За протеклих четрнаест година Вучић је, по Петровићевим речима, Србију претворио у „проклету авлију”, у праву лудницу, а народ је претрпео огромне трауме.

Дератизација, деконтаминација и обнова културе дијалога

Те трауме, сматра отац Саша, најбоље су се виделе у предизборној кампањи: и најжешћи противници режима нису свесни колико су сами попримили манире напредњака – брутално нападају неистомишљенике због и најмање нијансе неслагања, спремни су да човека одмах отпишу и прогласе га удбашем и издајником. Због тога лек мора бити двостепен.

„Потребно је прво извршити дератизацију, а то значи кривично гоњење свих оних који су се огрешили о Устав и законе Србије – немилосрдну дератизацију”, рекао је Петровић. Када се штеточине уклоне из зграде у којој су се намножиле, следи деконтаминација, јер су напредњаци „загадили наш јавни простор”, а јавни дискурс и говор срозали до самог дна. Скупштину, која треба да буде храм демократије и пристојности, претворили су, каже, у свињац. Отуд и захтев упућен свима: „Морамо сами себе да променимо као народ”, свако да почне од себе и да повратимо способност да с другим човеком разговарамо с уважавањем, чак и кад се не слажемо – способност која је, страхује он, у нашем народу „потпуно ишчезла”.

Саборност као лек: црквено-народни сабори и избор епископа

Златановић је указао на необичну појаву: на изборима је победила листа без вође, коју су њени творци састављали колективно, попут средњовековних српских сабора – од Светог Симеона Немање, преко смене краља Драгутина Милутином, до цара Душана, који је на сабору проглашен за цара и где је проглашен Законик. Питао је да ли је саборно одлучивање православно и да ли би мирјани и у Цркви, као некада, требало да учествују у избору владика.

Отац Саша је одговорио речима Символа вере: „Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.” Саборност значи да Црква сабира све људе, свих сталежа и свих раса, а у раној Цркви све одлуке доношене су саборно – народ је бирао и своје епископе. Док је тако било, власт се није могла лако умешати и поставити своје експоненте. „Свака власт, па макар била и православна и царска, увек би волела да у Цркви има своју послугу”, упозорио је, подсетивши на Светог Амвросија Миланског, који је цару Теодосију Великом после крваве одмазде препречио улаз у храм речима: „Теби су руке крваве; док се не покајеш, не можеш да уђеш у храм.” „То су били прави епископи, који су служили Христу, а не овоземаљским властима.”

Исцељење за нашу Цркву Петровић види у повратку древној пракси црквено-народних сабора. Када остане упражњена епархија, на пример по упокојењу епископа, треба да се сабере сво свештенство, мирског и монашког реда, и по један најугледнији парохијанин из сваке парохије, па да тај сабор предложи неког од најдостојнијих игумана манастира из те епархије за њеног предстојатеља. „То би био народни избор, па ако народ погреши, нека му тако и буде.” Народ, сматра он, боље зна ко је најчеститија душа од Сабора епископа, у којем такође постоје подвајања, струје и лобирања – „ако изгласамо овога, можда ће он подржати моју кандидатуру за патријарха”. Повратак црквено-народним саборима је, закључује, „пут за исцељење и оздрављење наше Цркве”.

Проблем, одговорни и мера коју предлаже отац Саша Петровић

Проблем	Ко је одговоран (по Петровићу)	Предложена мера
Мафија која је „отела државу”	Александар и Андреј Вучић, Синиша Мали, Зорана Михајловић, браћа Веселиновић, Милан Радоичић и „СНС картел”	Немилосрдно кривично гоњење; 100 хапшења у првих 100 дана; без компромиса
Заробљено правосуђе	Судије и тужиоци који су служили режиму	Апсолутна чистка правосуђа; на чело правосуђа доказани људи попут адвоката Ивана Нинића
Тајне службе и дубока држава	Удба и БИА као њен настављач; дубока држава успостављена 1945.	Отварање свих тајних досијеа и архива; расветљавање убистава емиграната
Обесправљена дијаспора	Сви досадашњи режими, конзуларна мрежа	Гласање поштом уз нотарску оверу; ранији рад бирачких места у иностранству
Ризик од „плана Б” и спољних гаранција	Вучић и могућа „трећа страна”	Притисак народа на нову власт; спречити амнестију за врх СНС-а
Затрован јавни простор	Напредњачки режим и његова реторика	„Дератизација” па „деконтаминација”; обнова културе разговора
Подела и расколи деснице	Стране службе, домаћа дубока држава, али и лична сујета десничара	Окупљање око платформе СНО; колективно руковођење; национални програм
Погажени Устав	Потписници Бриселског споразума; прећутна сагласност народа	Поништење противуставних споразума (тачка 5 платформе)
Апатија и ниска излазност	Сами грађани који апстинирају	Излазак на изборе као грађанска дужност; гласати и за мање зло
Преузимање нове власти изнутра	Прелетачи из старих режима	Забрана прелетања; на функције само доказани борци
Понижење војске	Режим који је војску ставио под Ану Брнабић	Враћање генерала Милосава Симовића и постављење на чело Генералштаба

Студентски покрет и Студентска листа: зашто подршка Аутентичној десници

Најосетљивије питање тицало се тога зашто СНО и отац Саша, иако су од почетка били уз студентски бунт – што је Петровић показао и доласцима у Србију – на самим изборима нису подржали Студентску листу, већ Аутентичну десницу. Одговор почиње разликовањем: једно је студентски покрет, „аутентичан бунт младих људи против велеиздаје, против непотизма, против корупције”, који „сви нормални у Србији и у дијаспори” подржавају и данас, а друго је Студентска листа као политички пројекат.

Око тог пројекта, објаснио је, отворила су се бројна питања када су објављена имена кандидата, нарочито после „шокантних открића” др Дејана Мировића и професора Мила Ломпара. „Нисмо ми поклоници ничијег култа личности”, нагласио је, али с листе је, поред професора Ломпара, искључен читав низ заслужних људи – „никакви екстремни националисти, него најнормалнији људи, патриоте” – док су се на њој нашли људи од којих јавност нема ниједну изјаву против режима пре 2025. године. „Ја не сумњам у њихово поштење, али они су нашој јавности били непознати.” Симптоматичним сматра и то што је Вучић изборе расписао већ сутрадан пошто је објављено да професор Ломпар неће бити носилац листе, и то када нико није очекивао, пре него што је, како су сви мислили, „спровео Експо до краја – ту мега-пљачку”.

Због свега тога, СНО није могла да има потпуно поверење да ће Студентска листа у парламенту деловати у духу 15. марта, „оног величанственог скупа када се патриотска, нормална Србија окупила у Београду да каже диктатору да га више неће”. Пошто су и најпоузданије анализе предвиђале тесан резултат, сви су очекивали да ће листи требати коалициони партнер. Отуд замисао да јасно профилисана национална опција с националним програмом уђе у коалицију са Студентском листом и сруши режим. „Торту правите од оних састојака које имате, а не од оних које бисте желели да имате. Нема заиста ништа савршено.”

СНО је зато сачинила националну платформу у осам тачака и јавно је понудила свим учесницима изборне кампање, укључујући и Студентску листу, с чијим је једним координатором имала везу. Међу кључним тачкама Петровић је навео: никакве сарадње ни кохабитације са Вучићевим режимом ни пре ни после избора; немилосрдну лустрацију и кривично гоњење свих који су се огрешили о Устав и законе; неодложно отварање свих тајних досијеа и архива Удбе. Једина листа која се одазвала била је Аутентична десница. „У Америци се никоме не даје бланко чек”, па је СНО тражила писмену обавезу: висока делегација Аутентичне деснице дошла је 13. октобра у Чикаго и у просторијама СНО потписала свих осам тачака, а потом се на њих и јавно обавезала у видео-запису објављеном на каналу Србин.инфо. „Нема лажи, нема преваре.”

Петровић је прецизирао да та подршка „није била експлицитна политичка подршка, него подршка у спровођењу тих осам тачака”, на које се нико други није обавезао. Циљ је био да се Студентској листи обезбеди најпоузданији коалициони партнер и успостави равнотежа између листе и патриотског, националног дела бирачког тела који, по његовој оцени, на њој није био довољно заступљен. „Резултати су какви су. То је воља народа коју морамо поштовати”, рекао је, додајући да је сада дужност свих да подрже будућу власт и помогну да се испуне предизборна обећања.

Обрачун с мафијом: првих сто дана – сто хапшења

На првом месту, по Петровићу, мора бити „немилосрдни обрачун с мафијом”. Именовао је оне које сматра првима на списку: Александра Вучића и његовог брата Андреја Вучића, кога назива вођом мафије, затим Синишу Малог, Зорану Михајловић, браћу Веселиновић и Милана Радоичића. „Списак је веома дугачак.” Истовремено, позвао је на стрпљење: нова власт ће затећи потпуно празну државну касу и потпуно уништену државу, на чијим је рушевинама мафија подигла „своју империју зла”. „Ја заиста верујем да се у историји Европе никада није десило да је мафија отела државу и створила своју државу”, рекао је, зато ни демонтажа неће бити лака.

Ипак, рок је јасан: „Са демонтажом се мора кренути од првих сто дана. Првих сто дана мора бити сто најзначајнијих хапшења и процесуирања.” Предуслов за то је „апсолутна чистка у правосудном систему” – свих судија и свих јавних тужилаца који су служили режиму, јер је то, каже, „рак-рана нашег друштва”. Има, истиче, сјајних људи који могу да преузму места министра правде или државног јавног тужиоца, пре свега адвоката Ивана Нинића, који је бесплатно заступао студенте и друге демонстранте лишене слободе.

Пошто су избори протекли у референдумској атмосфери – „Србија или мафија” – грађани, по Петровићу, очекују да мафија буде процесуирана и елиминисана, без икаквих преговора и компромиса. „Народ је толико гладан и жедан правде да ће трпети и гладан и жедан ако треба.” Нико не очекује да ће се одмах боље живети нити да нова власт има чаробни штапић, али правду очекују сви. Подсетио је на поруку проте Јована Пламенца студентима: „Срце ми је препуно и очи су ми пуне суза због ваше победе, која је заиста историјска… Али будите спремни и на будућа разочарења. Ипак, не изувајте ваше патике и не остављајте их далеко, јер ће вам можда опет требати.” Зато, закључује отац Саша, сви треба да будемо у приправности: да подржимо борбу против мафије, али и да будућа власт зна да је „држимо на будном оку” и да од ње очекујемо резултате ради којих се прихватила власти.

Десница, Црква и војска: зашто родољуби немају своје представништво

Златановић је прецизирао да под десницом подразумева десницу у хришћанском смислу – „десно од Бога” – уз традиционалне, породичне и хришћанске вредности, суверенизам, патриотизам и социјалну правду, и упитао како створити покрет који би имао подршку Цркве и војске, или бар не би био саботиран, и који не би био склон распадима и „бушењу” од стране служби.

Петровић је одговорио питањем: зар није чудно да у Србији, где је више од 80 одсто становништва патриотски оријентисано, представништво тог дела народа у парламенту се своди на две-три странке с по три-четири посланика? „Да ли је то случајно? Наравно да није.” Глобалистичким структурама десно оријентисане организације, појединци и странке су „исконски непријатељи”, док им левица никада није сметала – где год су левичари на власти, глобалисти имају потпуну контролу. Десница је, каже, проблем у Америци, у Француској, у Немачкој – па наравно и у Србији. У протеклој кампањи стицао се утисак као да је четрнаест година на власти била десница, а не Вучићев режим, и вођена је „веома добро организована, бесомучна кампања” да десница не пређе цензус и не уђе у скупштину. „Мислим да то уопште није случајно.”

Без „комплекса војводе”: национални програм за следећих сто година

Како онда створити јаку патриотску организацију засновану на светосавским начелима? Пре свега, одговара Петровић, треба одбацити личне сујете. Међу десничарима, по његовим речима, мање-више постоји „комплекс војводе” – свако би да буде војвода и да га препознају као новог Карађорђа, да се гради култ личности. „Мислим да се и ту од студената можемо много чему научити. Није важна личност. Не треба да градимо ничије култове и да будемо нечији поклоници, него треба сви да будемо окупљени око једне идеје.”

Надстрешница и срушени темељи: поука коју смо прећутали

Поводом друге годишњице пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, 1. новембра, отац Саша је подсетио да је, како он рачуна, погинуло 17 људи, јер је једна беба страдала у утроби мајке. Људи су погинули због корупције – не само при обнови железничке станице, него и зато што други по величини град у Србији нема своју међуградску аутобуску станицу, па су путници морали да улазе у аутобусе на нелегалном месту.

Србија је, каже, пред светом показала да је „још увек жив народ”. Без студената, које назива „даром од Бога”, народ би остао у дубокој коми, готово дигавши руке сам од себе; био му је потребан „еликсир младости, еликсир живота”. Без жртве седамнаест мученика, верује он, још бисмо се налазили у „проклетој авлији Александра Вучића”.

Али, упозорава Петровић, заборављамо да су темељи државе срушени много раније – потписивањем Бриселског споразума, којим је „на најбруталнији начин погажен Устав”, а Устав је темељ државе. Одговорност за то, по њему, сносимо сви колективно као народ: да је тада народ изашао на улице, срушио ту владу и казнио издајнике, никоме више не би пало на памет да посегне за издајом. Уместо тога, одзив на протесте био је мали, плате и пензије вештачки су „напумпане”, а народ је издају прећутао. „Није ни чудо што су нам Александар Вучић и његова банда дошли као нека врста казне, зато што смо сами прећутали велеиздају.” Ипак, и рушевине су прилика да се изгради ново друштво засновано на владавини права и закона, на социјалној правди и на светосавском етосу.

Светосавски темељи правне државе

Српску државу, подсетио је отац Саша, нису створиле комбинације страних моћника и империја, већ два светитеља – Свети Симеон (Стефан Немања) и Свети Сава. Свети Сава је Србију учинио правном државом преко Крмчије (Законоправила), превода римског и византијског грађанског права, у време када је у другим државама Европе још дуго владало обичајно право; то је био правни поредак заснован и на грађанском праву и на Јеванђељу. Отуд и одредба Душановог законика да судије суде по правди и закону, „а не у страху од цара”.

Из тога извлачи две поуке. Прва: „Не смемо се клањати ниједном култу личности. Не смемо ни од ове Студентске листе правити други култ”, ново божанство које ћемо слепо слушати док нам у недоглед говори да не може ништа јер су „ови пре нас” све развалили – „резултати се морају показати”. Друга: грађани више никада не смеју бити аполитични. У изворном грчком значењу, подсећа, „идиот” је онај ко се добровољно искључио из јавног живота, а када то себи дозволимо, „није ни чудо што најгори међу нама владају и одлучују о нашим судбинама”.

Излазак на изборе као грађанска дужност

„Излазак на изборе је грађанска дужност”, поручио је Петровић. „Изађите, нацртајте чичаглису на листићу ако нема никога за кога бисте гласали, али немојте остати код куће.” Управо уз слабу излазност од 25 до 30 одсто режим је четрнаест година опстајао и гласове апстинената, како каже, „својим разним пацовским каналима” пребацивао у своју корпу. „Некада се мора гласати и за мање зло ако нема ништа добро”, јер је најгоре када веће зло освоји власт.

Младима који су изнели ову борбу још једном је честитао, назвавши их не само националним, него и светским херојима: учинили су нешто револуционарно што може послужити и другим народима као узор како да се ослободе тиранске власти, како да се организују и победе на миран начин – „који је прво освојио срца грађана, па тек онда и власт”.

Председнички избори: Ломпар или Саичић, и људи које нова власт не сме да заборави

На крају, упитан о предстојећим председничким изборима, отац Саша је оценио да Вучић, који је био убеђен у победу, нема свог кандидата. Пошто сматра да је учињена велика неправда према професору Милу Ломпару, „који је поднео велики терет студентског покрета”, Петровић верује да би он био идеалан кандидат кога би сви подржали – наравно, ако би то прихватио. Алтернатива је, по њему, академик Радомир Саичић, према коме гаји „највеће поштовање”; ако не би био кандидат за председника, Саичић би био „најидеалнији” председник скупштине, јер би својим достојанством и господственим држањем вратио атмосферу пристојности у скупштину коју су напредњаци, каже, претворили „у септичку јаму”.

Нова власт, упозорава Петровић, не сме да заборави ни оне који су највише пострадали од режима: бившег председника Војног синдиката Новицу Антића, који је више од годину дана провео у затвору; новинаре који су ризиковали животе – међу њима Дејана Златановића и Милана Бркића – и остале новинаре слободних медија, који треба да преузму вођство у слободним националним медијима. Посебно је истакао генерала Милосава Симовића, бившег команданта Копнене војске, за кога сматра да хитно треба да буде враћен у службу и постављен на чело Генералштаба Војске Србије. Чињеницу да се данас, у својству вршиоца дужности председника Републике, на челу војске налази Ана Брнабић, назвао је „ритуалним ругањем свим нашим славним војводама и војсковођама” који су српским оружјем прославили српско име – „мерзошћу опустошења” и понижењем какво ниједан народ на свету није доживео.

„Имамо честитих људи, имамо паметних људи, имамо доказаних бораца”, закључио је отац Саша – а то морају бити управо доказани борци, а не неко ко се тек сада појавио или коме је режим засметао тек од пада надстрешнице. „Не смемо дозволити никакво прелетање”, јер се досад увек дешавало да елементи прошлих режима брзо прелете у нову власт и у њој се поново укорене и „ухлебе”. „Надам се да то овога пута неће бити.”

Та идеја, предлаже он, може да буде осам тачака платформе коју је предложила Српска народна одбрана као надстраначка, национална организација – темељ око којег би се окупиле најугледније и најумније српске главе, „доказани антикомунисти, људи који су се деценијама борили против овог система и против овог режима”, да на тој основи изграде национални програм за будуће генерације. „Свака озбиљна и зрела нација има националне циљеве за наредних сто година. Ми, Срби, немамо – ми живимо од данас до сутра.” Патриота може бити и у различитим странкама, не мора постојати само једна патриотска странка, али око те идеје се морамо окупити и она „мора бити та светиња”.

Отац Саша је зато јавно позвао све српске интелектуалце и организације да прочитају, проуче и надограде платформу, да „седну за један сто, као браћа, без икаквих сујета”. Не морају ни да бирају председника – могу имати председништво у којем би сви били као председници. Када би се сви сложили, на следећим слободним изборима постојала би јака национална организација која би истински представљала већинско становништво Србије – српски народ и остале грађане – и могла да преузме кормило државе, „да већ једном српски брод заплови у ону луку коју му је одредио Свети Сава”. Дотле ћемо, упозорава, бити „разбијени и раштркани”, а стране службе и домаћа дубока држава успостављена 1945. године разбијаће нас и даље – отуд и вечити расколи међу десничарским организацијама, а тако ретки међу левичарима.

Ставови оца Саше Петровића по темама

Тема	Став / предлог оца Саше Петровића
Пожар у СНО (Чикаго)	Ватра се није могла сама појавити; у згради није било никога; не би га изненадило да иза пожара стоје исти непријатељи који СНО прогањају 80 година; коначну реч даје истрага
Удба и БИА	СНО је 80 година на удару Титове Удбе, а данас БИА као њеног настављача; Србија је још у канџама титоистичке дубоке државе
Тајни досијеи	Неодложно отварање свих тајних досијеа и архива; без тога нема истине о убицама и налогодавцима убистава Срба у свету, међу њима Драгише Кашиковића
Гласање дијаспоре	Опструкција је намерна; увести гласање поштом уз нотарску оверу, бирачка места отворити дан раније, гласове бројати на дан избора
Вучићево признање пораза	Захвалност Богу што није било крвопролића; излазност је срушила Вучића; пораз није признат добровољно – могуће гаранције неке треће стране
„План Б”	Одуговлачење предаје власти, уништавање доказа, пражњење касе, инфлација, немири, ванредно стање, поништење избора и повратак „на белом коњу”
Друштвени опоравак	Прво „дератизација” (кривично гоњење), па „деконтаминација” јавног простора; повратак културе дијалога и уважавања неистомишљеника
Црква	Саборност је православна; обновити црквено-народне саборе и народни предлог епископа из реда најдостојнијих игумана
Студентски покрет и листа	Покрет је аутентичан бунт против велеиздаје, непотизма и корупције; листа као политички пројекат изазвала је оправдане сумње због састава и искључења Ломпара и других патриота
Подршка Аутентичној десници	Подршка спровођењу осам тачака платформе СНО, не бланко политичка подршка; циљ – поуздан коалициони партнер Студентској листи и национална равнотежа
Обрачун с мафијом	Првих 100 дана – 100 најзначајнијих хапшења и процесуирања; без преговора и компромиса; стрпљење због празне касе и уништене државе
Правосуђе	Апсолутна чистка судија и тужилаца; Иван Нинић као могући министар правде или републички јавни тужилац
Однос према новој власти	Подршка, али и будно око; не правити култ од Студентске листе; „не изувајте патике”
Десница	Глобалисти виде десницу као исконског непријатеља; изостанак деснице из скупштине није случајан
Национално окупљање	Одбацити сујету и „комплекс војводе”; окупити се око идеје, а не личности; платформа СНО као темељ; колективно председништво; национални програм за 100 година
Надстрешница и Брисел	Корупција убија; темељи државе срушени Бриселским споразумом, а народ је велеиздају прећутао
Грађанска одговорност	Нико не сме бити аполитичан; излазак на изборе је дужност; гласати и за мање зло
Председнички избори	Кандидат – проф. Мило Ломпар, алтернатива акад. Радомир Саичић (или Саичић за председника скупштине)
Кадрови и правда за прогањане	Не заборавити Новицу Антића и слободне новинаре; генерала Милосава Симовића поставити на чело Генералштаба; забранити прелетање

Закључак: правда, а не нови култ

Порука оца Саше Петровића је недвосмислена. Студентска листа добила је мандат у референдумском двобоју „Србија или мафија” и сада нема изговора: без брзог, немилосрдног и законитог обрачуна с Вучићевим картелом, без чистке у правосуђу и без отварања тајних досијеа Удбе и БИА, победа ће се претворити у још једно горко разочарење. Народ је, каже он, спреман да трпи и гладан и жедан – али не и да поново гледа како злочинци пролазе некажњено, а прелетачи се ухлебљују у новој власти.

Друга половина поруке упућена је онима који себе називају родољубима. Ако више од осамдесет одсто Србије мисли национално, а у скупштини га заступају мрвице, кривица није само у глобалистима и службама, него и у сујети и „комплексу војводе”. Лек је, по Петровићу, у светосавском саборном начелу: идеја изнад личности, програм изнад вође, народ изнад партијских боја. Студенти су показали да је то могуће; на родољубима је да науче лекцију и да се, као браћа, окупе око заједничког темеља.

Платформа Српске народне одбране у Америци

Као тај заједнички темељ, отац Саша Петровић понудио је осам тачака које је Српска народна одбрана у Америци сачинила пред изборе и које преносимо у целости, као „минимум минимума” око којег, по његовим речима, треба да се окупе све српске патриоте.

СРПСКА НАЦИОНАЛНА ПЛАТФОРМА ЗА СВЕОБУХВАТНУ ОБНОВУ СРБИЈЕ

Српска народна одбрана у Америци позива све национално опредељене и родољубиве организације, појединце и политичке странке да се уједине око ове Националне платформе за свеобухватну обнову Србије, која може послужити за будуће велико национално окупљање свих родољуба. СНО сматра да су ови циљеви који су изнети у ових осам тачака минимум око којег би требало да се окупе све десно настројене родољубиве организације које ће се обавезати да ће радити на остваривању следећих циљева:

1. Да апсолутно и ни под каквим условима неће бити никакве коалиције, сарадње ни кохабитације са режимом Александра Вучића, како пре, тако ни после избора. Од овог принципа се не сме одступити, па чак и уколико се не формира скупштинска већина са Студентском листом и осталим опозиционим актерима.
2. Да се у случају изборне крађе, која је сасвим извесна и која је овом криминалном режиму својствена, неће признати такви лажирани изборни резултати, него да ће се са остатком опозиције учествовати у протестима са циљем да се изборна крађа поништи и да се избори понове у демократској атмосфери и по демократским стандардима, који сада у Србији готово да и не постоје.
3. Да ће се по формирању владе, односно уласку у Скупштину Србије, залагати за неодложно отварање свих тајних досијеа злогласне УДБЕ, односно данашње БИА, од 1945. године до данас, као и за обележавање свих масовних гробница по Србији, и да ће се тражити увођење Националног дана сећања на жртве комунистичког терора, затим измештање посмртних остатака Јосипа Броза – једног од највећих крвника српског народа – из такозване „Куће цвећа” на неко место које би било ван територије Србије.
4. Да ће се, у циљу повратка државних институција из руку СНС картела под окриље државе, спровести коренита реформа у тужилаштву, судству, полицији и безбедносним структурама, која ће резултирати сменом тужилаца, судија и свих челника безбедносних структура који су радили у корист режима, а против Устава и грађана Србије.
5. Да ће се поништити сви противуставни и незаконити билатерални споразуми које су претходни режими потписали, а овде у првом реду мислимо на Бриселски споразум, Вашингтонски споразум и на Француско-немачки, односно Охридски споразум, као и за преиспитивање свих приватизација и инфраструктурних пројеката који су склопљени.
6. Да ће се спровести немилосрдно и безусловно кривично гоњење свих оних који су се огрешили о Устав и о законе Србије, било кроз велеиздајничке политичке акте, корупционашке афере или кроз насиље према грађанима и политичким неистомишљеницима, као и да ће се оформити Специјална државна комисија за утврђивање порекла имовине.
7. Да ће се залагати за увођење закона о забрани ископавања литијума на целој територији Србије, као и других врста рударења који би неминовно затровали и уништили животну средину.
8. Да ће се под хитно обуставити агресивна имиграциона политика у циљу замене становништва коју је досадашњи режим спроводио и да ће се преиспитати законитост држављанстава која су мигрантима дата по кратком поступку.

Како ми радили и ових се принципа придржавали, тако нам Бог помогао, у овом и у будућем веку. Амин.

Српска народна одбрана у Америци

Извор: Србин.инфо – Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић