Са моје тачке гледишта, очекивање мира у овом тренутку је бесмислено: услови у којима се налазимо су потпуно непогодни за то. У најбољем случају, могло би се говорити о привременом прекиду ватре. Иза кратких изјава са наше стране и умерено оптимистичних извештаја Американаца крије се застој, каже Дугин у интервјуу за Мултиполар Пресс.
Ако мало вратимо процес уназад, на преговоре у Анкориџу, сетићемо се да је наш председник предложио Доналду Трампу услове под којима би Русија била спремна да пристане на прекид ватре. Важно је схватити да су ти услови били знатно испод онога што нам је заиста потребно. То је био гест добре воље, спремност на суштинске – иако не и фаталне – компромисе. Да би се зауставило крвопролиће, постојао је само један излаз: прихватити овај, благо речено, добронамерни руски предлог, објашњава руски филозоф.
Трамп је то разумео. Схватио је колико је далеко Владимир Путин спреман да иде: у суштини, председник је био спреман да обустави непријатељства без постизања свих циљева постављених на почетку Специјалне војне операције. У том тренутку, наш план није предвиђао потпуну денацификацију или тоталну демилитаризацију. Разговор се тицао контроле над ДНР [Доњецком Народном Републиком] и ЛНР [Луганском Народном Републиком], нашег војног присуства у Запорожкој и Херсонској области и низа других захтева. То је било далеко мање од онога што би се могло сматрати потпуном победом – веома озбиљни уступци које смо, из низа разлога (председник овде најбоље зна), одлучили да направимо.
Трамп је то схватио и почео је да промовише наш план, јер је са његове тачке гледишта то било повољно за Запад и за Украјину: Украјина би остала као субјект, па смо чак пристали и на одређене гаранције њене безбедности (без чланства у НАТО-у и без распоређивања огромних војски). Наш предлог је био истински великодушан према противнику – тешко да би се могло пожелети боље, наводи Дугин.
Па ипак, чак ни то их није зауставило. Почела је отворена саботажа „Анкориџа“. Европска унија, Велика Британија и, наравно, Зеленски почели су да износе контразахтеве: тренутни прекид ватре, увођење НАТО трупа на легално признату територију Украјине и проширене гаранције. Управо то Зеленски понавља када тврди да се „о нечему договорио“ (у ствари, више са Европљанима него са Американцима).
Сам Трамп, због своје импулсивности и непредвидиве природе, брзо је изгубио фокус на ове споразуме. Након хватања Мадура, скандала око Гренланда и усред припрема за нову фазу рата са Ираном, план Анкориџа је потиснут на периферију његове пажње. По инерцији, почео је да нам се обраћа у свом уобичајеном стилу: издајући наређења, игноришући обавезе, вршећи притисак и претећи.
Његове најновије поруке свеле су се на захтеве да се повинујемо захтевима Европљана и Зеленског: одмах све потпишите и то је то. У ствари, Трамп је почео да нас третира као вазале. Нажалост, недостаје му било какав модел партнерства или достојанствених, савезничких односа. У његовом свету постоје или непријатељи које треба уништити или вазали и робови. Пошто смо показали добру вољу и спремност на компромис, по његовој логици ми нисмо непријатељи — а ако нисмо непријатељи, онда морамо заузети место послушних слугу. Његово размишљање не дозвољава трећу опцију, поручује руски филозоф.
