YОУТУБЕ ЦХАПТЕРС — ДО 12 ПОГЛАВЉА:

0:00:00 Увод: Драгана Трифковић о Србији између Русије и ЕУ
0:01:33 Антируска пропаганда, „руски шпијуни“ и улога Лондона
0:06:58 Вучић, Украјина и двострука политика Београда
0:08:42 Лажни патриоти као амортизери режима
0:15:28 Москва, Боцан-Харченко и промена руске елите
0:22:00 Русија, студенти и нова слика политичке борбе у Србији
0:30:41 Опозиција, ријалити-политика и распад Европске уније
0:37:23 Загађене институције и потреба чишћења система
0:41:17 Шта после Вучића: нова елита или стара окупација
0:45:11 Управљање сукобима у региону и лични интереси политичара
0:49:43 Црква, мамонизам, екуменизам и духовна обнова Србије
1:03:32 Интелектуалци, народ и потреба за јавним дијалогом

Драгана Трифковић је у разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем најпре говорила о најновијем таласу антируске пропаганде, који је повезала са западним центрима моћи, пре свега са Лондоном. Она је оценила да се у јавности поново појављују приче о „руским шпијунима“, „агентима“, „саботажама“ и наводним руским операцијама, које, према њеном мишљењу, имају пре свега пропагандну функцију. Трифковић сматра да такве приче служе да се надомести неуспех Запада у војном, тајном и посредничком рату против Русије. Она је навела да се исти образац раније могао видети у Молдавији, а сада и у причи немачког „Билда“ о наводним „једнократним руским агентима“. Њена оцена је да се не ради о усамљеним случајевима, већ о систему који се понавља. У том систему, како тврди, Србија није само посматрач већ простор кроз који се део тог наратива преноси и појачава.

„Када чујем руске шпијуне, прво помислим на Лондон“

Трифковић је посебно нагласила да се антируска кампања појачава у тренутку када војна дејства против Русије не дају очекиване резултате. Према њеним речима, Запад сада покушава да истовремено делује преко Украјине, беспилотних летелица, тајних операција и медијске пропаганде. Она тврди да је руска јавност изложена непрекидним покушајима стварања утиска да је власт у Москви нестабилна, да је војска незадовољна и да је народ спреман да се окрене против Владимира Путина. Као пример је навела једног човека који се видео-поруком обратио Путину, после чега су, према њеном опису, уследили медијски наслови о наводном незадовољству у руској војсци. Трифковић је оценила да су технике управљања јавним мњењем доведене до високог степена. Управо зато, каже, треба пажљиво пратити ко и како преноси такве поруке у Србији.

— Сваки пут када чујем „руске шпијуне“, прво помислим на Лондон. То је некако постало учестало — рекла је Трифковић.

Говорећи о улози власти Александра Вучића, она је употребила израз „подмукла улога“. Према њеној оцени, Београд пред руском страном повремено глуми добре односе, братство и пријатељство, посебно када се приближе питања као што је гасни аранжман. Истовремено, како тврди, Србија шаље наоружање Украјини, прима украјинске делегације, шаље Тамару Вучић у Кијев и одржава сусрете са људима из украјинског државног врха. Трифковић је посебно критиковала посету Кијевско-печерској лаври под контролом расколничких структура, као и сусрете Ане Брнабић са Владимиром Зеленским. Њен закључак је да се више не може сакрити раскорак између проруске слике која се пласира делу српске јавности и стварних државних потеза. Она сматра да Москва све јасније препознаје ту двоструку игру.

Вучић, лажни родољуби и „амортизери“ јавности

Трифковић је нагласила да проблем није само у Александру Вучићу, већ и у читавом кругу такозваних родољуба који, како каже, глуме српско-руску блискост, а прећуткују испоруке оружја Украјини. Према њеном мишљењу, тај слој јавних личности, удружења и медијских фигура служи као „амортизер“: одржава привид да је власт блиска Русији, док се у пракси спроводе потези који то не потврђују. Она је оштро критиковала људе који у јавности говоре о братству и љубави, а затварају очи пред конкретним државним потезима. Трифковић је оценила да ће време и ток рата разоткрити не само политичке актере већ и организације, црквене структуре, масонске кругове, Ватикан, Фанар и лажне патриотске мреже. По њој, управо је дуго трајање сукоба важно јер се кроз њега демонтирају стари механизми управљања. Зато не сматра да је спорост руске операције сама по себи знак слабости.

Она је говорила и о изјави Сергеја Шојгуа у вези са Србијом, напомињући да су многи у Србији на њу негативно реаговали. Трифковић је повезала ту изјаву са ранијим боравком Александра Вулина у Москви и оставила могућност да је она дошла као последица неформалних утицаја и молби. Истовремено је подсетила да су Спољна обавештајна служба Руске Федерације и Марија Захарова више пута тражиле објашњење и заустављање испорука српског наоружања Украјини. То, према њеним речима, показује да у Москви више не пролази лако стара прича о „лепом времену“, „братству“ и „пријатељству“, ако постоје чињенице и документа која говоре другачије. Она сматра да се унутар Москве мења однос према информацијама из Србије. Управо то види као део шире промене руске елите.

Тема	Шта тврди Драгана Трифковић	Политичко значење
Однос Србије и Русије	Вучић глуми блискост са Москвом, а помаже украјинској страни	Двострука спољна политика Београда
Лажни родољуби	ГВучић говори о братству, а прећуткују оружје за Украјину	Заштитни слој око режима Александра Вучића
Антируска кампања	Поново се активирају приче о руским шпијунима и саботажама	Притисак на јавно мњење у Србији
Русија	Долази до смене старе елите и јачања људи са фронта	Нов однос Москве према Балкану
Србија после Вучића	Старе странке не могу да понуде обнову	Потребна је нова национална и духовна елита

Русија мења елиту: на сцену долазе људи са фронта

Један од важних делова интервјуа био је посвећен унутрашњим променама у Русији. Трифковић је оценила да се у Москви одвија смена елита које су настале у време Горбачова и током деведесетих година, када је велики део руске политичке, дипломатске, медијске и пословне структуре био везан за Запад. Према њеним речима, нова елита Русије долази са фронта и из борбе, а не из кругова који су државу стављали на располагање западним интересима. Као важну реченицу навела је став руског председника да је елита она која брани своју државу. По њеној оцени, рат је убрзао демонтажу старих канала утицаја, од невладиног сектора и естраде до медија, министарстава и делова безбедносног система. Она је као пример поменула и реформу руског Министарства одбране после доласка Андреја Белоусова. Према њеном мишљењу, та промена већ има последице и на фронту и у начину на који Москва гледа на Србију.

— У Русији се мења елита. Нова елита је она која је дошла са фронта и прошла кроз борбу — оценила је Трифковић.

Она је подсетила да су многи припадници старе совјетске и постсовјетске елите јавно критиковали Запад, а истовремено школовали децу у Лондону и Вашингтону, развијали послове са западним структурама и везивали личне интересе за системе које су званично нападали. Трифковић сматра да се тај модел сада руши. У томе види и разлог што се постепено мења уређивачка политика руских државних медија, као што су „Раша тудеј“ и „Спутњик“. По њеним речима, раније су непријатне чињенице лакше гуране под тепих, док се сада све више отвара простор за другачије информације. То се односи и на политичку ситуацију у Србији, студенте, опозицију и однос власти према Русији. Трифковић сматра да се Вучићев досадашњи утицај у руским круговима смањује, јер нова Москва све више тражи доказе, а не фразе.

Студенти као простор новог поверења

Говорећи о томе како Русија види политичку борбу у Србији, Трифковић је рекла да је раније Београд преко формалних канала лако пласирао тезу да је сваки противник Вучића истовремено и противник Русије. Према њеној оцени, та слика се сада мења. Она је навела да је у разговорима за руске медије објашњавала да је народ у Србији изгубио поверење у политичаре и политичке странке, а да су студенти добили подршку управо зато што нису везани за једну партију. Трифковић је оценила да је студентски покрет, упркос покушајима служби и спољних утицаја да у њега убаце своје људе, отворио простор за једну нову врсту друштвеног поверења. Према њеном мишљењу, транспарентност и надстраначки карактер студентског бунта разликују овај талас од класичних партијских протеста. Зато га сматра важним за будућу обнову Србије.

Она је оштро критиковала рад српске амбасаде у Русији, за коју тврди да „не ради ништа“ и да је затворена у сопствени круг протоколарних пријема и фраза о братству. Према њеним речима, хрватска и албанска дипломатија годинама су биле много активније у лобирању, док су српске институције често деловале као да су им „везане руке“. Трифковић сматра да је мали број људи из Србије заиста радио на томе да се односи са Русијом поправе, да се јавности у Русији објасни стање у Србији и да се дође до истинског заједничког разумевања. Ти људи су, како каже, били изложени нападима Вучићевог режима и његових сарадника у Москви. Посебно је говорила о организованим нападима коментатора и ботова после њених наступа. За њу је то доказ да постоји систем који покушава да спречи праву слику о Србији да стигне до руске јавности.

Европска унија као распад система

Један од најоштријих делова разговора односио се на Европску унију. Трифковић је рекла да јој је готово невероватно да неко у Србији и даље озбиљно говори о уласку у ЕУ као државном циљу. Према њеној оцени, Европска унија се распада, и то не говоре само њени критичари, већ и људи који су је подржавали. Она је стање у Европи упоредила са распадом Југославије деведесетих година, наглашавајући да се види губитак безбедносне контроле, деиндустријализација, политичка немоћ и пад друштвених стандарда. Трифковић је навела да у многим великим европским градовима човек више не може да се осећа безбедно на улици. Посебно је указала на последице прекида јефтиног руског гаса и удара на „Северни ток“, што је, према њој, довело до слабљења европске привреде. Она сматра да је прича о европским вредностима постала празна ако се погледа стварно стање у тим друштвима.

— Ја просто не могу да верујем да некоме још пада на памет да прича о Европској унији. Европска унија се распада — поручила је Трифковић.

На питање како онда Србија може да изгради правну државу и институције, Трифковић је одговорила да се загађен систем мора очистити. Према њеној оцени, у Србији су загађене готово све структуре: политика, полиција, тужилаштво, судство, влада, па чак и црквени живот. Она је оценила да је Запад градио систем негативне селекције, у којем напредују незналице, улизице, људи лаки за контролу, корумпирани, подмитљиви и нестручни кадрови. Као пример је навела СНС, описујући га као место у које је, по њеном мишљењу, сакупљено најгоре из различитих странака. Трифковић сматра да је тај модел уништио и противничке странке јер су из њих истиснути људи са знањем, интегритетом и родољубивим осећањем. Због тога је закључила да се не може поправљати само режим, већ цео систем.

После Вучића: нови систем или стара окупација

Трифковић је оценила да се постојећи систем распада, без обзира на то колико Александар Вучић покушава да га сачува. Она је направила разлику између режима и дубљег система, наглашавајући да Србија мора да одговори на питање шта долази после Вучића. Према њеним речима, нови систем може бити прилагођен српским потребама, заштити државних и националних интереса, али може и да остане окупациони, под контролом Лондона, Вашингтона, Тел Авива или других центара моћи. Она је поручила да све зависи од спремности народа да се жртвује и бори за будућност своје деце. Трифковић је упозорила да није довољно само одбранити се од спољног утицаја. Кључно је, како каже, какво друштво Србија жели да изгради изнутра.

— Мора да настане нови систем. Он може да буде добар и прилагођен нашим потребама, а може да остане окупациони — рекла је Трифковић.

Трифковић је била посебно оштра према такозваној десници. Према њеној оцени, највећу штету Србији нису нанели они који су отворено заступали прозападну политику, већ „лажне патриоте“ и „ура-патриоте“ које су народу продавале родољубиву причу, а у пракси учествовале у разарању државе. Она сматра да садашња политичка сцена више нема шта да понуди. Према њеним речима, све је десетковано и политичким инжењерингом доведено до бесмисла. Због тога обнова мора доћи кроз смену елита. Трифковић је као могуће носиоце нове елите поменула студенте, младе људе, научнике, квалитетне људе у Србији и дијаспори. Проблем је, како каже, у томе што постојећи систем таквим људима не дозвољава да добију стварну улогу.

Носиоци могуће обнове	Зашто их Трифковић издваја	Препрека
Студенти	Нису везани за старе странке и добили су поверење народа	Покушаји служби и странака да преузму покрет
Млади људи	Могу донети нову енергију и идеје	Систем им не даје простор
Научници и стручњаци	Поседују знање и углед ван страначке сцене	Негативна селекција их потискује
Дијаспора	Има искуство, везе и другачији поглед	Одсечена је од стварног утицаја у Србији
Духовно обновљени људи	Могу променити вредносни темељ друштва	Мамонизам и лични интереси су постали норма
Народ у целини	Без његове спремности нема промене	Умор, страх и навика на свађе и ријалити-политику

Управљање сукобима у региону

У делу разговора који се односио на односе Србије, Републике Српске, Црне Горе и бивших југословенских република, Трифковић је оценила да се деценијама примењује исти образац управљања сукобима. По њеним речима, мењају се играчи, али се систем не мења. Она је подсетила да су се и у време Слободана Милошевића, Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана политички лидери сукобљавали када им је то одговарало, а договарали када је требало. Трифковић сматра да је то облик „менаџмента хаосом“: сукоб се створи када је потребан, а онда се контролише или смирује када тако одговара центрима моћи. У том контексту говорила је и о политици Александра Вучића и Милорада Додика. Према њеној оцени, њих не интересује народ, већ власт, опстанак и лични интереси.

Она је посебно критиковала стварање вештачких сукоба са Хрватима, муслиманима, Црном Гором или другим срединама онда када је то корисно политичкој власти. Према њеним речима, таква политика не доноси заштиту српског народа, већ га додатно дели и исцрпљује. Трифковић је оценила да сличан механизам делује и кроз медије, ријалити-програме и политичку сцену, где се важна питања замењују свађама, личним нападима и таблоидним садржајима. Она је упоредила парламент и политичку сцену Србије са ријалити-програмом, у којем се унапред распоређују улоге и производе конфликти. Према њеном мишљењу, таква јавност не може да изнедри обнову док се не прекине са тим начином управљања.

Духовна обнова: Црква, мамонизам и покајање

Други велики тематски блок интервјуа односио се на духовну обнову Србије. Трифковић је подсетила да је српски народ у најтежим раздобљима, укључујући и османску окупацију, имао Цркву као утеху и ослонац. Међутим, она сматра да су и Црква и народ претрпели дуготрајни инжењеринг. Као једну од главних опасности навела је „мамонизам“, односно претварање материјалних вредности у животну норму. Према њеним речима, није нормално да се у духовном животу као мерило прихвате скупа кола, виле, дворци и лична корист. Она је нагласила да се то не односи само на свештенство, већ и на верни народ, јер је мамонизам ушао у породичне, међуљудске и друштвене односе. Без промене тог вредносног темеља, каже, не може бити стварног препорода.

— Мора један озбиљан ресет да дође. Једно дубоко отрежњење, освешћивање и потпуна промена парадигме у којој живимо — поручила је Трифковић.

Она је као другу опасност навела екуменизам, који је описала као агенду потчињавања православља Ватикану. Посебно је критиковала улогу Фанара и патријарха Вартоломеја, оценивши да грчка црквена структура у Истанбулу наноси штету не само православљу већ и грчким интересима. Трифковић је говорила и о Српској православној цркви, давању томоса такозваној македонској православној цркви, покушајима стварања „црногорске православне цркве“ и опасности да се по сличном моделу нападне српска духовна баштина на Косову и Метохији, саставном делу Србије. Она је указала да јавност не зна шта се тачно договара у вези са свеобухватним споразумом са Приштином и да је много тога учињено ван очију јавности. Према њеној оцени, процес чишћења мора да се догоди и у друштву и у црквеном животу. Без тога нема трајног бољитка.

Православље као одговор на духовну пустош Запада

У завршном делу разговора Трифковић је говорила о занимљивом феномену: све већем интересовању људи са Запада за православље. На питање Дејана Петра Златановића о Енглезима, Американцима, Французима, Немцима и другим западњацима који прилазе српској и другим православним црквама, Трифковић је рекла да је Запад дубоко дехристијанизован. Према њеној оцени, западна друштва су у великој мери изгубила смисао, религију, хуманост и вредносни темељ. Као пример је навела своје истраживање о људима из западних земаља који су одлазили да се боре за Исламску државу. Она је закључила да су многи од њих тражили смисао у потпуно погрешном правцу, јер га у сопственом друштву нису налазили. Управо зато, сматра она, православље постаје привлачно онима који траже дубљи одговор.

Трифковић је као позитивне примере навела деловање Руске православне цркве у Африци, крштавање деце у Мозамбику и пример Италијанке Олимпије Фронцоне, која је из католичке средине сама пронашла православље и посветила живот издавању православне литературе. Она је нагласила да се неки процеси покрећу сами, или, како је рекла, можда нису случајни већ су део Божје промисли. Ипак, додала је да се духовна обнова не може наметнути силом. Она може доћи кроз покајање, личну промену, повратак вредностима и превазилажење мамонизма. Трифковић је зато подржала јавне трибине, разговоре интелектуалаца са народом и покушај да се поново створи веза између народа и елите. По њој, Србији је потребан отворен, аргументован разговор, јер без дијалога нема ни обнове.

„Мора да се разговара“

На крају интервјуа Трифковић је оценила да су у Србији предуго постојали уски кругови у којима се одлучивало ко где гостује, ко са ким разговара и ко сме да изнесе одређено мишљење. Она сматра да су медији и политичке структуре правили затворене сценографије, док је народ остајао без стварног додира са елитом. Зато је подржала трибине на којима се сусрећу људи различитих ставова, под условом да се разговара аргументовано. Према њеним речима, пропагандне структуре не могу да поднесу стварну расправу јер им аргументи руше конструкцију. Ипак, ако постоји воља да се разговара и тражи заједнички језик, то је неопходно. Највећи проблем види у огромном конфликтном потенцијалу који је годинама подстицан у српском друштву и елити.

— Мора да се води дискусија и дијалог. Мора да се разговара, да се тражи заједнички језик, да се дебатује — закључила је Трифковић.

Њена завршна порука може се свести на једну оцену: Србија после Вучића не сме да остане заробљена у истом систему, само са другим лицима. Према Трифковићевој, геополитички свет се мења, Европска унија губи снагу, Русија пролази кроз унутрашњу обнову, а Србија мора да пронађе сопствени пут. Тај пут не може бити ни слепо чекање спољне помоћи, ни повратак старим партијским елитама. Он мора да се заснива на чишћењу институција, смени негативно изабраних кадрова, повратку духовним вредностима, укључивању студената, научника и дијаспоре, као и на јавној расправи која ће народ поново повезати са елитом. Без тога, како упозорава, Србија ризикује да после пада једног режима остане под контролом истих окупационих механизама. Са тиме, међутим, добија шансу за државну и духовну обнову.

Извор: Србин.инфо