Око 11 одсто спољног дуга Србије чине дуговања према државној кинеској Еxпорт Импорт банци, показује последњи извештај из октобра Управе за јавни дуг, која ради у оквиру Министарства финансија Србије.

Србија тренутно исплаћује више од десет кредита Кини које је подигла углавном за инфраструктурне пројекте, а тај дуг износи око 2,8 милијарди евра.

Ипак, то није цела слика задужености Србије према Кини јер је Србија подизала кредите и од Банке Кине за пројекте изградње комуналне и канализационе инфраструктуре, види се у буџету који је Србија усвојила за 2026. годину.

Из Народне банке Србије одбили су да за Радио Слободна Европа (РСЕ) доставе колико износи укупан дуг Србије према кинеским банкама и држави Кини наводећи да су у питању поверљиви подаци, а из Министарства финансија нису одговорили на упит РСЕ да доставе те податке.

Доступни подаци Управе за јавни дуг показују и да се Србија више задужила код кинеске Еxпорт Импорт (ЕXIM) банке него код појединих европских банака, као што је Европска инвестициона банка.

Соња Стојадиновић, истраживач и политиколог која се бави кинеским инвестицијама, за РСЕ каже да је то очекивано.

„Код кинеских кредита процедура (добијања кредита) је краћа, али није толико транспарентна“, тврди она.

Ангажовање кинеских компанија на инфраструктурним пројектима у Србији прате оптужбе за нетранспарентност и заобилажење процедура које подразумевају расписивање јавних тендера.

Власти у Србији позивају се на међународни уговор о економској и техничкој сарадњи у области инфраструктуре који је Србија са Кином потписала 2009, а који омогућава директно уговарање посла са кинеским компанијама без расписивања тендера.

Питање транспарентности српско-кинеских послова посебно је апострофирано у јавности откако је у новембру 2024. пала надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду и усмртила 16 људи.

Станица је била део пројекта модернизације пруге од Новог Сада до границе са Мађарском на ком је, без тендера, ангажован конзорцијум кинеских компанија China Railway International (CRIC) и China Communications Construction Company (CCCC).

Ове компаније сада су обухваћене истрагом Тужилаштва за организовани криминал које терети поједине функционере да су тим компанијама на пројекту „прибавили имовинску корист“ у вредности од најмање 18,7 милиона долара.

Србија је за овај пројекат реконструкције пруге подигла кредит који ће плаћати до 2039, а тренутно стање дуга је 763 милиона евра, наводи се у буџету Србије за 2026.

Зашто Србија узима кинеске кредите?

Соња Стојадиновић каже да се одговор крије у „једноставним процедурама“.

„Кинески кредити су повољнији што се тиче процеса, лакше се добијају, брже реализују и у погледу услова у поређењу са Европском инвестиционом банком и Европском банком за обнову и развој“, каже она.

Стојадиновић објашњава да европске банке имају „велики списак политичких услова које државе треба да испуне“ да би добиле кредит, попут регуларних избора, поштовања људских права, слободе говора.

„Код кинеских нема политичких услова сем да се држава не меша у унутрашњу и спољну политику Кине, односно да подржава политику једне Кине“, наводи она.

Званични Београд, иначе, подржава „политику једне Кине“ према којој је острво Тајван, које себе сматра сувереном државом, део кинеске територије.

Кинески кредити су, према речима Стојадиновић, у просеку нешто скупљи од кредита европских банака.

„То није велика разлика – око 0,5 до 1,2 одсто је камата виша“, каже она.

Власти у Србији и на Западном Балкану, како наводи, наклоњенији су кинеским кредитима и како би грађанима демонстрирали „ефикасност“ у градњи путне и железничке инфраструктуре.

„Власт жели да се то (пројекат) што пре уради како би имала већи политички кредит код грађана на следећим изборима“, каже Стојадиновић.

Званичници Србије хвале сарадњу са Кином, а председник Србије Александар Вучић поновио је у децембру да је „Кина искрени и челични пријатељ Србије“.

Који пројекти се финансирају из кинеског кредита?
У буџету Србије за 2026. наведено је да је Србија у поступку отплате 14 кредита Еxпорт Импорт банци, а међу њима су изградња београдског моста Земун-Борча, обилазнице око Београда, модернизација пруге Нови Сад-граница са Мађарском.

Поједини пројекти су из области енергетике, као што је изградња топловода у Београду, као и пројекат Костолац Б – модернизација термоелектране Костолац на истоку земље.

У буџету је наведен и кредит за пројекат увођења Нуцтецх система за инспекцију контејнера/возила на граничним прелазима.

РСЕ је 2023. писао о постављању мобилних скенера кинеског произвођача „Нуцтецх“ на граници Србије-Бугарске упркос томе што се ова компанија нашла на „црној листи“ Сједињених Држава, а део посланика Европског парламента тражио је од Европске комисије да компанију искључи из тендера из безбедносних разлога.

Буџет Србије за 2026. показује да се Србија задужила и код Банке Кине, између осталог, за пројекат „Чиста Србија“, који је најављен као једна од „највећих инвестиција“ у заштиту животне средине.

Реч је о пројекту изградње канализације и инфраструктуре за одлагање комуналног чврстог отпада у више места у Србији.

Зашто Кина даје Србији кредите?
Политиколошкиња Соња Стојадиновић објашњава да је Кина присутна у Србији и шире, на Западном Балкану, из економских и политичких разлога.

„Балкан је део Иницијативе ‘Појас и пут’. Балкан је важан како би се путевима и железницом повезала Атина и Будимпешта и омогућило даље ширење Кине у источној и централној Европи“, каже она.

Већински власник највеће грчке луке Пиреј је кинеска компанија „ЦОСЦО Схиппинг“.

Брза пруга Београд – Будимпешта, чији се део у Србији финансира из кинеског кредита, део је иницијативе „Појас и пут“ и стратешког циља Кине за повезивањем луке Пиреј са централном Европом, односно Мађарском као једном од држава Европске уније.

Стојадиновић каже да изградња инфраструктуре омогућава Кини „да се њихов челик и други производи продају“.

Кина је у Србији присутна и као инвеститор.

Највећи кинески инвеститори у Србији су компанија Зиђин, која је 2018. године купила државну рударску компанију РТБ Бор, као и компанија Хестил која је купила Железару Смедерево 2016. године.

Оба инвеститора прати забринутост и оптужбе локалних активиста за загађење животне средине.

‘Црне рупе’ кинеско-српске сарадње
На адресу званичног Београда у више наврата стизале су критике и упозорења из Брисела и Вашингтона због интензивирања сарадње Србије са Кином.

Сарадња је јачала од доласка Српске напредне странке на власт 2012. године.

Једна од највећих замерки је мањак транспарентности и заобилажење процедура када је реч о ангажовању кинеских компанија.

Соња Стојадиновић сматра да се сарадња Србије и Кине одвија мимо стандарда и има више „црних рупа“.

„Србија у те аранжмане улази јер је то брже и лакше, зато што је то договор тете-а- тете (лицем у лице), није транспарентно, нема тендера“, каже она.

Кинеске компаније ангажоване су не само на државним пројектима који се финансирају кредитима из Кине, већ и на другим великим пословима за које држава није расписивала јавни позив и бирала извођаче радова на тендеру.

За велики пројекат међународне изложбе ЕКСПО у Београду ангажована је државна кинеска компанија Пауерчајна (PowerChina).

Србија је за овај пројекат донела специјалан закон (лекс специјалис) у коме је наведено да „неће примењивати одредбе закона којим се уређују јавне набавке“ због хитности реализације пројекта.

РСЕ је у децембру писао о пројекту изградње новог Моста на Сави у Београду на ком су такође ангажоване кинеске компаније без тендера.

Србија се у том случају позвала на Споразум о економској и техничкој сарадњи у области инфраструктуре између Србије и Кине који је потписан 2009. године са циљем унапређења сарадње, посебно у области инфраструктуре.

У анексу 2 овог споразума, потписаног 2014, наведено је да се пројекти у оквиру тог споразума „не подлежу обавези расписивања јавног надметања“.

Извор: РСЕ

Ознаке: дуг Кини, Кина, Србија