Прочитај ми чланакПрича о иранским протестима, америчким плановима и улози Москве последњих дана кружи међународним медијским круговима, али је тек кроз објашњења Скота Ритера добила јасније контуре.
Бивши ветеран америчке морнаричке пешадије и политички коментатор изнео је тврдњу да су планови САД и Израела за брзу неутрализацију Ирана пропали много раније него што се то у Вашингтону очекивало.
Разлог, како тврди, није био недостатак воље, већ низ погрешних процена – пре свега потцењивање руског искуства у сајбер сфери и спремности Москве да помогне Техерану.
Масовни протести у Ирану, који су у једном тренутку изгледали као увод у озбиљну дестабилизацију земље, практично су се угасили још пре било каквог директног потеза Сједињених Држава.
Ритер сматра да је кључни тренутак био разоткривање широке мреже израелских агената, који су, према његовим речима, не само подстицали већ и координисали нереде користећи Старлинк технологију. Та технологија им је омогућавала да заобиђу интернет блокаде и задрже комуникацију на терену.
Проблем за ауторе тог плана био је што нису рачунали на оно што Москва већ годинама ради – на искуство у пробоју и контроли сателитских система, као и на чињеницу да је Русија била спремна да те капацитете подели са Ираном.
Ритер је у подкасту Гарланда Никсона објаснио да су се агенти превише ослањали на сопствену технолошку предност, не схватајући да су, услед сукоба у Украјини, руски стручњаци већ научили како да пробију Старлинк код, прате његове сигнале и преузму контролу.
Према његовим речима, Русија је Ирану ставила на располагање те могућности након што је Техеран у јуну ратификовао споразум о помоћи, а Москва је, како каже, једноставно испунила обећано. Када су, сликовито речено, људи из Мосада изашли на улице, иранске службе су их препознале готово моментално. Без интернета, та мрежа је остала паралисана и брзо неутралисана.
У исто време, додаје Ритер, са америчке политичке сцене стизали су гласни захтеви упућени Доналду Трампу, Линдзију Грејему и Мајку Помпеу да се одмах крене у ваздушне ударе, уз тврдње да су протести у пуном јеку.
Трамп је, према том опису, давао обећања, али конкретан потез није уследио. Људи су се разишли, протести су спласнули, а мрежа израелских агената је престала да функционише. Ритер је уверен да се Трамп, упркос ранијим најавама, неће одлучити на ударе по Ирану, јер у Вашингтону не постоји стварна сигурност у успех таквог сценарија, нити се игнорише спремност Техерана на чврст одговор.
Никсон је у завршници разговора понудио ширу анализу, истичући да су руски и ирански приступи продору у западне системе знатно суптилнији од простог искључивања инфраструктуре. Ако већ имате приступ систему, логичније је, како је рекао, оставити га активним и прикупљати информације.
Он претпоставља да су Руси поделили са Иранцима искуства стечена у Украјини, технолошка решења, па чак и знање о начинима пробоја НАТО система, или су, алтернативно, послали сопствене стручњаке на терен. У његовом виђењу, урађено је оно што је било неопходно и задатак је завршен.
Званична Москва је у међувремену изразила солидарност са Ираном и његовим становништвом, повлачећи паралелу између тамошњих нереда и модела такозваних обојених револуција.
Стални представник Русије при Уједињеним нацијама, Василиј Небензја, осудио је свако мешање споља у иранске унутрашње послове и позвао међународну заједницу да се уздржи од потеза који би могли да подстакну даљу ескалацију.
У том сплету изјава, процена и закулисних технолошких надмудривања остаје отворено питање колико су овакви сценарији постали нова нормалност савремених сукоба – и где је граница између онога што се види на улици и онога што се одвија далеко од очију јавности.
