YоуТубе поглавља:

00:00 Даница Грујичић: Закони, медији и почетак трибине
02:32 Слободан Јанковић: Алгоритми и затворени кругови истомишљеника
08:51 Владан Глишић: Радна права и заштита новинара
13:05 Глишић: Предлози Јелене Павловић и повратак државе у медије
18:41 Славољуб Качаревић: Без отворених медија нема поштених избора
34:08 Маја Вукас: Чињенице, аутоцензура и исти аршини за све
46:39 Вук Росандић: Стање медија и улога подкаста
55:43 Росандић: Студентска листа и демонтажа система власти
1:03:28 Дејан Петар Златановић: Поделе, редакције и јавни интерес
1:15:20 Златановић: „Слободни медији Србије” и изборна ноћ 24/7
1:22:58 Слободан Рељић: Манипулација и материјална основа медија
1:39:17 Даница Грујичић: Национална фреквенција и завршни апел

У Прес центру Удружења новинара Србије у Београду 9. септембра одржана је трибина-конференција „Улога и значај информативних медија у изборном процесу”, коју су организовали „Здраво друштво”, „Народна мрежа”, Српски национални форум и Српски демократски савез. Скуп, који ће бити реемитован на YоуТубе каналу „Србин.инфо — канал Центар”, одржан је истог дана када су расписани ванредни парламентарни избори за 25. октобар 2026. године.

Др Даница Грујичић отворила је скуп и представила законски оквир, а вођење трибине потом је преузео др Слободан Јанковић. Говорили су, овим редом, Владан Глишић, Славољуб Качаревић, Маја Вукас, Вук Росандић, Дејан Петар Златановић, др Слободан Рељић и на крају поново др Даница Грујичић. Званична страница Прес центра УНС-а потврђује датум, место, тему, организаторе и имена учесника. Прес центар УНС

Иако су сви учесници оценили да медијски систем не омогућава равноправну политичку утакмицу, њихови приступи нису били истоветни. Једни су инсистирали на повратку државе у медијску сферу, други су упозоравали да и државна контрола носи опасности, док су новинари говорили о саморегулацији, професионалном кодексу, економској одрживости, алтернативним каналима и одговорности према грађанима.

Овај чланак веродостојно преноси ставове, процене, програмске предлоге и тешке политичке тврдње изнете на трибини. Тамо где говорници наводе могућу корупцију, контролу медија, издају, криминал, утицај страних центара или будуће насиље, те речи су јасно приписане ономе ко их је изговорио и нису представљене као правоснажно утврђене чињенице. Читаоци, стручна јавност и надлежни органи треба да процене аргументе и доказе на које се учесници позивају.

Даница Грујичић: Пет закона постоји, али је питање како се примењују

Отварајући скуп, др Даница Грујичић подсетила је да извештавање медија у изборном процесу у Србији уређују Закон о електронским медијима, Закон о јавним медијским сервисима, Закон о избору народних посланика, Закон о јавном информисању и медијима и Закон о спречавању корупције. Она је истакла да тај нормативни оквир предвиђа недискриминаторну заступљеност учесника избора, посебне обавезе јавних сервиса, изборну тишину, забрану цензуре, право јавности на свестрано информисање и правила која би требало да ограниче функционерску кампању.

Њена почетна порука била је да правила на папиру нису исто што и њихова примена. Као кључне обавезе навела је једнаку заступљеност, забрану дискриминације, јасно означавање предизборног садржаја и спречавање злоупотребе јавне функције у кампањи, а затим поставила питање како се те норме поштују у стварности.

Закон о електронским медијима у члану 61 заиста тражи слободно, истинито, објективно, потпуно и благовремено информисање и разноврсност политичког и критичког мишљења. Члан 62 обавезује пружаоце медијских услуга да током кампање обезбеде заступљеност регистрованих странака, коалиција и кандидата без дискриминације, да јасно означе предизборни програм и да не прикривају политичку промоцију као информативни или забавни садржај. Закон о електронским медијима

Слободан Јанковић: Од посредника до алгоритма и затворених група

Преузимајући улогу модератора, др Слободан Јанковић објаснио је да о медијима не говори само као аналитичар већ и као неко ко је одрастао уз оца новинара, уређивао текстове, радио новинарски посао, прошао обуку за радио и својевремено водио емисију на Радио Политици. Појам медија вратио је основном значењу посредовања између онога ко даје информацију и онога ко је прима, уз критику израза „конзумент”, јер се човек тим језиком своди на потрошача робе.

Јанковић је подсетио да новинарство настаје са ширењем писмености и глади за вестима. Штампани, а потом електронски медији нису само преносили догађаје већ су утицали на начин мишљења, језик, синтаксу, демократизацију и идеолошко обликовање друштва. Данас, сматра он, новинар губи контролу над током информација јер вести круже преко Инстаграма, Тиктока, Телеграма и Вајбера, где је све теже утврдити њихово порекло и истинитост.

Посебан проблем види у нестајању дужег текста међу младима. Информација се све чешће своди на кратак видео или слику са мало речи, док класичним редакцијама остају коментар, анализа и интервју. Међутим, поставља се питање ко ће образовати новинара да напише текст који је истовремено тачан, занимљив и разумљив, ако су редакције изгубиле људе који су некада преносили занат млађим колегама.

У Србији је, по његовој оцени, технолошка криза професије удружена са политичком контролом: телевизије су готово у потпуности под утицајем власти, штампани медији одумиру, а опозиционе информације остају затворене у групама истомишљеника. На Телеграму и друштвеној мрежи X људи углавном разговарају са онима који већ мисле слично, док се неслагање често кажњава етикетирањем и блокирањем. Таква комуникација, упозорио је, не допире до целог бирачког тела и не замењује слободан масовни медиј.

Јанковић је током скупа више пута повезивао излагања. После Маје Вукас отворио је питање ко уопште учи нове генерације новинарском занату ако су редакције претворене у пропагандне погоне. После Вука Росандића навео је опаску Иди Амина о томе да је у диктатури гарантована слобода пре говора, али не и после њега, алудирајући да критичар власти можда може једном нешто да каже, али више неће бити позван.

Пред крај трибине Јанковић је оценио да су медијски услови пред изборе најгори до сада, као што су учесници једне раније конференције оценили и саме изборне услове. Политичку трку упоредио је са трком на сто метара у којој сви крећу са старта, а владајући картел са педесетог метра. То је, према њему, оквир у којем опозиција мора да се бори, иако су канали масовне комуникације углавном затворени.

Владан Глишић: Слободан новинар прво мора да има радноправну сигурност

Владан Глишић је своје излагање засновао на програмским предлозима које четири суверенистички оријентисана удружења желе да подрже. Као важног савезника издвојио је Синдикат новинара Србије и оценио да реформа медија не сме да буде привремена интервенција од једних до других избора, већ део дубинске промене друштва.

Први захтев је социјални дијалог и доношење гранског колективног уговора у медијској области. Према Глишићу, без стабилног положаја новинара и медијских радника нема ни медија који служе народу. Зато тражи прецизну дефиницију статуса професије, радноправну заштиту, право на синдикално организовање у приватним редакцијама и одговор послодаваца на питање зашто синдиката у тим медијима готово нема.

Он је тврдио да су чак и представници садашње власти показивали спремност да се статус новинара уреди, али да су то блокирала поједина медијска невладина удружења, која је назвао интересним картелима. То је његова политичка оцена; није именовао удружења нити је у излагању представио документа о преговорима на које се позвао.

Посебно је затражио заштиту хонорарних сарадника, фриленсера и људи ангажованих на одређено време или по уговорима о привременим и повременим пословима. Према њему, велики део медијских радника формално постоји у редакцијама, али је избачен из система радних права и сваке друге сигурности, због чега лакше постаје мета притиска и аутоцензуре.

Глишић је подржао и успостављање регионалних јавних сервиса. Поред РТС-а и Радио-телевизије Војводине, Србији су, према његовом предлогу, потребни јавни сервиси Шумадије, нишког региона и западне Србије. Сматра да становници тих делова земље деценијама трпе дискриминацију и да чак и европска регулатива оставља простор за регионално јавно информисање.

Још један захтев је посебна правна заштита новинара као службених лица. Глишић је ту идеју касније проширио тврдњом да новинар који служи одбрани државе и јавног интереса у доба когнитивног и информационог рата не би требало да има само појачану кривичноправну заштиту већ и положај сличан државном службенику. Заузврат би имао обавезу објективног информисања и поштовања стандарда квалитета.

Предлози Јелене Павловић: Дуел, хитни судови и материјална одговорност

Глишић је затим представио предлоге народне посланице и адвоката Јелене Павловић, нагласивши да је дала сагласност да буду уврштени у њихову програмску платформу. Први је прецизније законско одређивање структуре програма коју емитери морају да обезбеде током избора, како би било мање простора за манипулацију формално испуњеним минутима.

Други предлог је обавезно хитно поступање судова када учесник избора пријави дискриминацију или неравноправан медијски третман. Трећи је да емитер који прати кампању положи меницу из које би се одмах наплатила озбиљна новчана казна ако прекрши правила, уз могућу кривичну одговорност одговорних лица. Четврти је обавезно учешће политичких актера у телевизијским дуелима, а Глишић је додао да би правило требало да обухвати и друге видео-формате, не само класичну телевизију.

Ти предлози нису важеће законске обавезе само зато што су изнети на трибини. Они су програмске идеје о којима би морали да се изјасне законодавац и стручна јавност, нарочито због питања слободе уређивачке политике, сразмерности казни, правне природе менице и начина принудног учешћа кандидата у дуелу.

Глишићева радикалнија теза: Држава мора да се врати у медије

После радноправних и изборних мера, Глишић је изложио знатно радикалнију визију. Медије је описао као простор когнитивног и информационог рата и као национални ресурс упоредив са водом и земљиштем. Из те безбедносне перспективе заложио се за снажан повратак државе у медијску сферу.

Одбацио је модел јавног сервиса обликован по Би-Би-Сију, који је увредљиво назвао „медијским куплерајем”, и затражио јавна предузећа у области медија. Локални медији били би под контролом локалних самоуправа, регионални под контролом демократски изабраних представника тих области, а националним медијским кућама управљало би јавно предузеће. Свака промена власти, по том моделу, омогућила би грађанима да посредно промене и управљање медијским системом.

Глишић је оценио да и приватни медијски простор мора бити строго надзиран у погледу радних права, безбедности и јавног интереса. Иако се његова политичка група противи титоизму, рекао је да су медији у том периоду бар били дефинисани као средства јавног информисања, а не као спин-машине и промотери приватних интереса. Формулу свог незадовољства сажео је речима да је неолиберална транзиција произвела „кокошињац од државе, свињац од друштва и куплерај у медијима”.

Свесно је прихватио могућу оптужбу за етатизацију. Његов одговор је да је држава највиши облик организације једног народа и једини инструмент којим грађани могу да потисну корпорације, мафијашке групе, приватне интересе и стране утицаје из медија. Кључни услов, међутим, јесте да народ најпре врати државу у своје руке; без тог услова државна контрола могла би да значи само наставак партијске контроле под другим именом.

Славољуб Качаревић: Избори су унапред искривљени ако јавност не зна шта бира

Славољуб Качаревић је подсетио да прати изборне кампање још од првих вишестраначких избора и да без отворених медија нема фер, поштених и разумних политичких избора. Иста дилема понавља се више од три деценије: друштво зна да медији нису отворени и да не служе равноправном изборном процесу, али се њихово стање из циклуса у циклус суштински не мења.

На податак да област уређује пет закона одговорио је позивањем на Тацита и стару мисао да најпокваренија држава има највише закона. Његов закључак није да правила нису потребна, већ да велики број норми може да замагли суштину ако нико не обезбеђује њихову примену. Медији су истовремено поље сталне борбе за утицај и средство које онима који их контролишу доноси политичку и економску добит.

Према Качаревићу, грађанин преко данашњих медија не може поуздано да утврди ни која су најважнија питања у земљи, а камоли ко нуди прихватљива решења. Уместо јавне расправе добија маглу у којој редакције представљају интересне групе за које раде, своје кандидате улепшавају, а противнике покривају лажима. Читав изборни процес због тога је, по његовој оцени, унапред искривљен и фалсификован.

Он је прихватио Глишићеву идеју о повратку државне регулативе, али је одмах назвао минским пољем. Људи који памте доминацију државних медија знају њене мане, рекао је, мада он и бројне колеге његове генерације сматрају да је професионални положај медија тада био бољи. Не предлаже министарство које би непосредно производило и контролисало вести, већ тражење механизма који би јавни интерес вратио у средиште медијског система.

Кад приватни интерес потисне јавни

Качаревић корен кризе види у транзицији која је приватни интерес прогласила највишом вредношћу. Медији су раније уживали углед зато што су представљани као заштитници јавног интереса; када је та идеја нестала, публика је претворена у потрошача, а редакције су почеле да користе публику уместо да јој служе.

Са јавне сцене су, према њему, потиснуте теме као што су расподела друштвеног богатства, независна спољна политика, територијална целовитост земље и заштита природних ресурса. Новинари који покушају да се тим питањима баве бивају пригушени, уклоњени из редакције или претворени у пропагандисте. Ако је све на продају и ако се етика не поставља као граница, не треба се чудити што нико не брани јавни интерес.

Качаревић је упозорио и да пад поверења у класичне медије не значи аутоматски слободу. Друштвене мреже нуде лакшу линију отпора: човек десетак минута гледа телефон и стиче утисак да је темељно обавештен, иако не зна ко је произвео садржај, шта је заиста чуо и коме та порука служи. Алгоритамска манипулација тако замењује стару медијску манипулацију, нарочито међу младима.

Кључно питање за будућност, по њему, гласи како савремене технологије употребити тако да људе врате самосталном мишљењу. Док се то не реши, предстојећа кампања биће повод за незадовољство и протест, али ће критичари власти остати у уским круговима који се, како је сликовито рекао, састају попут раних хришћана и размењују мисли далеко од масовне публике.

Маја Вукас: Слобода медија није привилегија новинара, већ право грађана да знају

Новинарка канала и портала „Правда” Маја Вукас нагласила је да у својој редакцији има пуну слободу избора тема и начина вођења програма, уз обавезу поштовања професионалног кодекса, и да добро сарађује са Игором Маринковићем. Као полазиште навела је податак који је тог јутра видела на друштвеној мрежи X — да је 53 одсто ученика испод нивоа читалачке писмености — и закључила да проблем разумевања сложене информације није ограничен само на младе.

Она није желела да понови општа места о медијима блиским власти, критичким редакцијама, притисцима и аутоцензури, већ да објасни шта све то значи бирачу. Ако новинар не може да дође до податка, грађанин не може да га добије; ако не зна шта се догодило, ко је одговоран, шта власт ради, шта опозиција нуди, шта је чињеница, а шта пропаганда, не може да донесе информисану одлуку.

Најопаснија цензура, према Маји Вукас, често није директна забрана. Она почиње реченицама „није тренутак”, „то нам сада није тема”, „немојмо превише у том правцу”, „зваћемо другог саговорника” или „то нам није приоритет”. Када их годинама слуша, новинар пре питања почиње себе да пита да ли сме да га постави. Тако спољни притисак постаје аутоцензура.

Новинар тада мери сваку реч и размишља да ли ће изгубити посао, да ли ће му неко затворити врата, позвати уредника или спречити објављивање прилога. Вукас сматра да новинар не сме да ради на тај начин, не зато што је важнији или храбрији од других људи, већ зато што му је посао да постави питање које други немају прилику да поставе.

Она не очекује медиј без икаквог става, јер новинар није машина. Ипак, изнад личног погледа мора да стоји чињеница. Критичар власти нема право да објави непроверену тврдњу само зато што одговара његовој политичкој слици, као што присталица власти нема право да прећути чињеницу која му се не допада. То је, по њој, суштина професионализма.

Пред изборе грађанима нису потребне редакције које ће им говорити за кога да гласају, нити страна која себе проглашава јединим власником истине. Потребан им је простор у којем ће чути питање и одговор, власт и критичара, човека са којим се слажу и онога са којим се не слажу, па да сами донесу одлуку.

„Превише буке, премало чињеница”

Вукас је оценила да је најопаснији тренутак онај у којем грађанин престане да очекује истину и закључи да „сви лажу” и да су „сви исти”. Тада се проверена чињеница губи у буци. Српски медијски простор описала је као простор са превише навијања и етикета, а премало информација, питања и доказа.

Зато медијску равноправност не треба мерити само бројем минута. Треба видети шта новинар у тим минутима ради: да ли поставља потпитање, проверава одговор, суочава ставове, тражи доказ, исправља нетачну тврдњу и каже саговорнику да није одговорио. Озбиљно новинарство почиње управо од тих, наизглед малих поступака.

Од новинара очекује да питају, провере, објаве, стану иза свог рада и признају грешку када погреше. „Слобода медија није дозвола да радимо шта хоћемо. Слобода медија је одговорност да радимо свој посао без страха”, поручила је.

Њен идеал је грађанин који нема времена за десет портала и пет телевизија, али ипак добија довољно проверених података да зна зашто гласа управо тако. Он не мора да мисли као новинар, нити да прихвати његов став; мора да има право да сам одлучи. Зато борба за слободне медије, према Вукас, није борба за посебну привилегију професије већ за право сваког човека да буде информисан пре једне од најважнијих демократских одлука.

Н1, Нова С и Информер: Исти аршини за све

Маја Вукас је рекла да је корисник МТС-а и да лично не гледа Н1 и Нову С, али да то није разлог да прихвати њихово гашење или нестанак из понуде. Велики број грађана неће тражити другу страну на YоуТубе-у; укључиће телевизор и, ако тамо нема различитих гласова, изборна одлука биће донета у непотпуном информативном простору.

Као супротан пример навела је „Информер”, где се, по њеној оцени, људи нападају без доказа, а објава анонимног налога са друштвене мреже претвара у вишедневну кампању и понавља док не почне да делује као истина. Њена порука је да исте аршине треба применити на све: ако тражимо доказ од једне редакције, морамо га тражити и од друге; ако нам смета клевета или пропаганда против политичког истомишљеника, мора да нам смета и када је мета наш противник.

Механизам јавног развлачења који данас погађа неког непопуларног сутра може бити окренут против сваког грађанина. „Медијска професија није навијање”, закључила је Вукас, додајући да у новинарство није ушла да би постала ни провладин ни опозициони новинар, већ да би информисала.

Учесник	Главна дијагноза медијског система	Кључни предлог или порука
Даница Грујичић	Закони постоје, али институције не обезбеђују равноправну примену	Нова слободна телевизија, национална фреквенција и јачи изборни надзор
Слободан Јанковић	Класични медији су контролисани, а друштвене мреже затварају људе у истомишљеничке кругове	Обнова заната, професионалних редакција и канала који допиру до целог друштва
Владан Глишић	Несигуран радни положај новинара и приватизација јавног интереса	Колективни уговор, синдикати, регионални сервиси и снажнија улога државе
Славољуб Качаревић	Приватни интерес је потиснуо јавни, па медији унапред искривљују изборе	Државна регулатива уз заштиту јавног интереса и подстицање самосталног мишљења
Маја Вукас	Притисак прераста у аутоцензуру, а бука и етикете потискују чињенице	Питања, докази, исправке, исти аршини и право грађанина да сам одлучи
Вук Росандић	Национални медији су, по њему, у служби власти, а патриотски гласови су потиснути	Демонтажа владајућег система и јача, отворено профилисана подкаст сцена
Дејан Петар Златановић	Преостали независни медији су веродостојни, али кадровски и финансијски слаби	„Слободни медији Србије”, заједнички простор, људи и програм 24 часа
Слободан Рељић	Савремена масовна демократија користи медије за манипулацију и контролу	Враћање материјалне основе медија и улоге државе као чувара јавног интереса

Вук Росандић: „Медијска ситуација у Србији је катастрофална”

Вук Росандић је наступио као аутор „Хелмкаста” и одмах рекао да свој медиј не сматра политички неутралним нити „демократским” у смислу обавезе да позове представнике свих идеологија. Његова полазна тврдња је да су телевизијски, радијски и штампани медији у Србији, укључујући и редакције које су раније сматране опозиционим, стављени под контролу Српске напредне странке. Као прекретницу је навео промене власништва у медијима повезиваним са Драганом Шолаком, али за ту тврдњу на трибини није представио власничку документацију.

Према Росандићу, власт ће задржати привид сукоба између режимског и либералног блока како би Александар Вучић и даље могао да се представља као „Аца Србин” који се супротставља либералима, иако су, по њему, обе стране под политичким утицајем Брисела. Слобода у класичним медијима, закључио је, више не постоји; преостали простор налази се у подкастима и на друштвеним мрежама.

Српску подкаст сцену назвао је јединственим екосистемом у региону, али сматра да је и она почела да смета Вучићу, који зато покушава да покрене сопствени формат и утиче на интернет публику. Росандић је рекао да непосредне притиске не осећа онолико колико осећа организоване нападе ботова, који њега и друге ауторе проглашавају припадницима УДБЕ.

Као најделотворнији облик извештавања са протеста навео је снимак обичног грађанина који телефоном прикаже број људи, полицијски кордон, разговоре и атмосферу са лица места. Из таквог необрађеног материјала, казао је, понекад сазна више него из целог портала или професионалног телевизијског прилога. Очекује да ће таквих снимака бити све више у кампањи коју је унапред оценио као изузетно прљаву.

„Хелмкаст” као отворено патриотски медиј

Росандић је објаснио да је после искуства са медијима у Америци и Великој Британији одлучио да направи редакцију у којој неће гостовати ни представници власти ни либералног дела опозиције, већ људи које сматра патриотама. Као уређивачке критеријуме навео је залагање за територијални интегритет Србије, повратак Косова и Метохије — саставног дела Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста — у пуни уставноправни и фактички поредак Србије, уједињење Републике Српске са Србијом, обнову пољопривреде и противљење распродаји ресурса страним компанијама.

Тај приступ брани аргументом да су либералним и провладиним политичарима већ отворене велике телевизије, док суверенистички гласови немају упоредив приступ националној фреквенцији. Као тест стварне слободе навео је питање да ли би на РТС-у било дозвољено назвати Вучића „издајником”, „велеиздајником”, „вођом нарко-картела” или, како је још рекао, „шиптарским НАТО агентом”, а затим поново бити позван у програм. То су Росандићеве формулације и политичке оптужбе, не чињенице које је суд утврдио.

Он је емисију „Актуелности” описао као ограничени вентил у којем критичар може понешто да каже, али не до краја. Као теме које, по њему, нису добиле простор на РТС-у навео је рушење српске куће на Газиводама и хапшења Срба на Газиместану на Видовдан. У једном тренутку погрешно је повезао име Веселина Милића са убиством, након чега су га други учесници исправили, а он је прихватио исправку.

Росандић је рекао да у свом подкасту неће звати Александра Јовановића Ћуту, Срђана Миливојевића и друге политичаре за које сматра да већ имају велики медијски простор, док ће предност давати људима попут др Слободана Рељића. Обећао је да ће „Хелмкаст” постати уређивачки отворенији и да ће позвати Миливојевића, Ћуту и Александра Парандиловића тек када националне телевизије почну редовно да позивају суверенистичке госте и допусте им да говоре исто оно што говоре у подкастима.

Росандић о студентској листи и демонтажи СНС-а

По Росандићу, никаква системска медијска реформа није могућа пре демонтаже власти Александра Вучића, која би требало да започне на изборима 25. октобра. Српску напредну странку назвао је „криминалном, бестијалном и издајничком организацијом” која контролише медије и чија би бирократска демонтажа морала да буде немилосрдна. И ова квалификација представља његов политички став.

Иако очекује да ће студентска листа бити већински либерална и незадовољан је начином на који је формирана, најавио је да ће за њу гласати. Као разлоге је навео раније обећање, уверење да једино она може да победи Вучића и процену да би чак и као његов будући политички противник била „десет пута мањи противник” од садашњег режима.

Позвао се на интерна студентска истраживања према којима је, како је рекао, 70 одсто студената патриотски, 30 одсто грађански, а 20 одсто неидеолошки оријентисано. Сам је приметио да збир прелази сто одсто, па те бројке треба разумети као његов слободан опис преклапајућих ставова, а не као статистички проверен резултат. По њему, састав листе требало би да одражава стварну равнотежу у студентском покрету.

Ректора Владана Ђокића назвао је лично антипатичним, али је додао да Ђокић није тај који је „издао Косово”, већ да ту одговорност приписује Вучићу. Његова логика је да се најпре мора сменити далеко моћнији противник, а да се свака наредна власт, ако изневери очекивања, може брже и лакше заменити.

На крају је критиковао сувише уздржан „џентлменски” језик патриотских интелектуалаца. Не тражи простаклук нити запаљив говор, али тражи одлучнији и продорнији наступ јер, како сматра, малобројнији представници власти побеђују гласношћу, дрскошћу и агресивнијим комуникационим стилом.

Дејан Петар Златановић: Вучић говори о миру, а производи поделу

Главни и одговорни уредник „Србин.инфо” Дејан Петар Златановић започео је захвалношћу Маји Вукас. Њено излагање назвао је текстом који би требало претворити у јавно доступан есеј и препоручити студентима новинарства, јер показује како новинар треба да се понаша. Посебно је издвојио правило да порука мора бити разумљива и човеку са основном школом и доктору наука.

Затим је изнео драматичну процену изборног периода. Вучићев говор о миру назвао је лицемерним, тврдећи да његова политика производи ратну атмосферу, мржњу и поделу. „Нажалост, ми идемо у правцу рата, у правцу крви. Ја верујем да се без метка ова ситуација неће решити”, рекао је Златановић, додајући да се припадници власти већ сукобљавају међу собом и да страхује да би могли почети да пуцају и на грађане.

Истовремено је нагласио да су грађани ненаоружани и да морају да се држе закона и Устава. Његов позив није био да први употребе силу већ да „издрже први удар”, остану присутни и не дозволе да их страх растера. Владајуће структуре упоредио је са хијенама које су јаке у нападу, а слабе у одбрани, и рекао да поређење користи симболички, иако се не би изненадио да опасност током кампање постане дословна.

Историјско поређење

Као историчар, Златановић је садашњу Србију упоредио са царском Русијом 1917. године. По његовом тумачењу, довршава се агенда започета крајем 19. и почетком 20. века: политичка каста стиче власт уз подршку страног фактора, а затим државне и друштвене ресурсе претвара у приватни плен. Савремене посреднике упоредио је са пашама и агама које је постављао султан, а тајкуне са некадашњим читлук-сахибијама.

У том делу излагања изнео је и с о људима из крајева западно од Дрине и са Косова и Метохије, тврдећи да део њих преноси историјско искуство таквог система и примењује његове методе. Изричито је казао да не говори о свим људима из тих крајева, али је употребио формулације да је нешто од тог наслеђа остало „у карактеру”, па чак и „у генима”.

Подељена опозиција, контролисани медији и студентска листа

Златановић се запитао зашто је Вучић расписао изборе у тренутку када је, по његовој процени, слабији него икада и не може да окупи више људи него што стаје под један шатор. Као пример слабости навео је догађај у Новој Вароши, где су, према његовим речима, Вучићеве присталице замало ушле у сукоб са људима из председниковог окружења.

Одговор види у распарчавању опозиције на десет или петнаест листа и у стављању прозападних медија под контролу. Као изузетак је навео Зорана Кесића. Иако је рекао да о њему нема добро лично мишљење јер га је Кесић вређао, признао му је искрено противљење Вучићу, дугогодишњу критику власти и улогу у разобличавању председникових лажи. Укидање Кесићевих емисија представио је као доказ уклањања критичких гласова које није могуће дисциплиновати.

Златановић сматра да је власт успела да унесе поделу и у студентски покрет. Одбацивање проф. др Мила Ломпара и изостанак представника Срба са Косова и Метохије са листе могли би, према његовој процени, да је коштају три до пет процентних поена, јер ће део патриотски и десно оријентисаних бирача другачије гледати на њен састав. Додао је да је то политички проблем који студенти морају сами да решавају у кампањи.

„Србин.инфо”, „Правда” и „Хелмкаст” као непоткупљени медији

Као редакције које су, по њему, остале ван контроле, Златановић је именовао „Србин.инфо”, „Правду” и „Хелмкаст”. Тврди да су постојали покушаји куповине „Правде”, њега лично и људи из „Хелмкаста”, али да нису прихватили понуде. „Ми смо људи који нисмо купљени. То је истина и то је наша снага”, поручио је.

Признао је да алтернативним медијима често недостаје занатски професионализам, али њиховом главном вредношћу сматра веродостојност. Они говоре оно што стварно мисле и дају глас делу народа који није могао да се чује ни у режимским ни у мејнстрим медијима, чак и када је њихов израз сиров, недовољно уређен или понекад контрапродуктиван.

Златановић је сопствени пут навео као пример. Рекао је да није школован за новинара, да је у професију ушао 2012. јер га је живот натерао и да због хемипарезе десне стране тела и оштећења говорног центра понекад тешко проналази реч или разликује и изговара поједине гласове. Уз самоиронију је додао да има 55 година и да „није Бред Пит”, али да је ипак изградио препознатљив бренд, име, редакцију и део историје српских медија.

Ко је заиста приватни медиј и ко га плаћа

Формално приватно власништво за Златановића није доказ независности ако редакција живи од државних пројеката, јавних предузећа, кабловских накнада, пореских уступака или политички распоређеног оглашавања. Као стварно приватне навео је медије у којима, према његовим речима, нема туђег капитала осим средстава оснивача и донација публике — „Србин.инфо”, „Правду” и „Хелмкаст”.

Тврдио је да телевизија Пинк није платила 11 милиона евра пореза и да је добила државни новац. За „Информер” је навео пример из 2019. године: према документима које су „Србин.инфо” доставили тадашњи локални функционери СНС-а, тај лист је од Кикинде добио више од 240.000 динара за текст од 13 или 14 редова, делимично преузет са Википедије. Позвао је Драгана Ј. Вучићевића да га тужи ако су објављени подаци нетачни. Наводи су пренети као Златановићеве тврдње; надлежни органи и јавна документа треба да утврде њихову потпуност и тачност.

Током тог дела Вук Росандић се укључио и објаснио да „Хелмкаст” део трошкова покрива фармом са око 900 кока носиља и 100 товних пилића, продајом јаја, козјег сира и меда, уз рад Николе Шијана и више сарадника. Најавио је и узгој свиња, објаснивши да су у производњу хране ушли како не би зависили од купца медија и како би преживели чак и после гашења канала. Рекао је да им је једном већ све било уништено, али да су наставили.

Уништене школе новинарства

Златановић је подсетио да су „Политика”, „Вечерње новости”, Танјуг, „Борба” и некадашње локалне редакције биле школе новинарства којима је Србија могла да се поноси. Парадокс данашњег стања види у томе што професију бране људи који су у њу ушли случајно: он, Росандић, који је раније био певач и бавио се другим пословима, и тек понеки школовани новинар попут Игора Маринковића, Маје Вукас и брачног пара који је са њим основао „Србин.инфо”.

Његова порука није да професионално образовање није потребно, већ супротно — да без професије нема одрживог слободног новинарства. Веродостојни алтернативни аутори морају да се повежу са искусним новинарима који знају да провере извор, обраде документа, изађу на терен, уреде прилог и одбране га пред јавношћу и судом.

„Слободни медији Србије”: Један центар, заједнички људи и програм 24 часа

Златановић је зато представио идеју удружења „Слободни медији Србије” — СМС, чији је назив већ регистровао и повезао са доменом СМСЛиве.тв. Замисао је да независне редакције добију једно место окупљања у којем би новинари, сниматељи, монтажери и извори заједно радили, делили дојаве и избегли да важна информација пропадне зато што један медиј нема слободног човека.

Као пример је навео да је само на путу до трибине добио две информације које није имао ко да обради. Због ограничених капацитета понекад мора да одбије позиве и избегне обећање које не може да испуни. У заједничком центру дојава би могла одмах да буде прослеђена слободном новинару или екипи друге редакције, а обрађени материјал био би доступан целој мрежи.

Проценио је да је за озбиљан рад потребно од 20.000 до 30.000 евра месечно. Камере и микрофони већ постоје; највише коштају људи, њихово време, плате, простор, дежурства и теренски трошкови. Центар би у критичном периоду био отворен 24 часа дневно, седам дана у недељи, а редакције би истовремено производиле заједнички програм и садржаје за сопствене канале.

Публика, по Златановићу, погрешно доживљава вести РТС-а, „Политике”, „Вечерњих новости”, Танјуга или „Информера” као бесплатне. Грађани их већ плаћају кроз порезе, претплату, кабловске рачуне и државне пројекте. Ако не помогну медијима којима верују, поручио је, њихов новац ће и даље одлазити великим системима, а онда не треба да се питају зашто Вучић остаје на власти.

Навео је да је „Србин.инфо” у једном периоду имао деветоро запослених и укупан месечни фонд од 8.000 до 10.000 евра. Према информацијама које је добио од запослених у другим кућама, то је било приближно плати једног познатог новинара РТС-а или велике звезде Н1 и Нове. Имена није изнео јер податке није добио од тих особа нити из јавног платног списка.

Изборна ноћ као најопаснији тренутак

Главни разлог за хитно оснивање СМС-а Златановић види у изборној ноћи. Тврди да власт неће мирно отићи јер њени припадници верују да би у другачијем систему могли изгубити имовину, положај и слободу. Чак и када би им, како је рекао, било понуђено да задрже све што су до сада стекли, али да од сутра поштују закон, они не би знали да функционишу другачије и поново би почели да краду.

У тренутку затварања биралишта јавности ће, по њему, бити потребне проверене информације о притисцима, насиљу, записницима, бројању и поступању полиције. Страхује да би власт до тада могла да покуша да угаси или уништи преостале независне интернет медије. Зато је позвао професионалне новинаре да се придруже веродостојним, али кадровски недовољно снажним редакцијама, а грађане у земљи и иностранству да обезбеде новац за заједнички центар.

Упозорио је да би 26. октобар могао изгледати исто као 9. септембар ако медији не изграде инфраструктуру пре избора. Његова иницијатива није замишљена као још једно формално удружење, већ као оперативна редакција способна да током најопаснијих часова прими, провери и објави информацију.

Слободан Рељић: Савремена демократија и слободна штампа више нису савезници

Др Слободан Рељић је приметио да је скуп, пошто су избори тог дана већ расписани, постао део предизборне кампање организатора и њихова порука да садашњи систем више не може да опстане. Затим је изнео тезу да савремена демократија и слобода штампе више нису у позитивној корелацији: демократија се претворила у манипулацију, а медији у инструмент контроле те манипулације.

Људе који информације примају искључиво преко екрана назвао је „екраноидима”. Њима је, по њему, лакше манипулисати него читаоцем који мора да узме текст, задржи пажњу, упореди тврдње и размишља. Западна друштва прешла су на екран, док су читаоци постали нека врста подземља, налик Качаревићевим „раним хришћанима”.

Демократију увезену са Запада назвао је колонијалном. У српским масовним медијима, по њему, чују се само два гласа са истим стратешким усмерењем ка Европској унији: Вучићев и глас његових формалних противника који нуде да истим путем управљају боље. Суверенистичка побуна зато није само сукоб са домаћом редакцијом већ са ширим механизмом спољног утицаја.

Као доказ кризе западног система навео је ниску подршку немачком канцелару Фридриху Мерцу и политичку нестабилност у Француској, тврдећи да лидери настављају да владају и када изгубе стварну подршку. Србија је, по њему, део истог процеса, само у примитивнијој и карикатуралнијој форми. Бројке које је навео о немачкој подршци представљају његову усмену оцену, а не у овом тексту независно проверено истраживање.

Од 5. октобра до „таблоидне преторијанске гарде”

Рељић сматра да је свака власт после 5. октобра 2000. остављала медије у горем стању него што их је затекла. Транзиција је, по њему, требало да донесе природни крај комунистичког система, али је уместо тога произвела стање горе од деведесетих. Медији су учествовали у представљању пропадања и пљачке као цивилизацијског напретка, па су сопствено „самоубиство” продавали публици као модернизацију.

Унутрашњу структуру великих редакција упоредио је са „капо системом” у концентрационом логору: власник да високе плате неколицини уредника, а они дисциплинују масу слабо плаћених радника. Поређење је намерно оштро и припада Рељићу. Његова суштина је тврдња да економска неједнакост у редакцији претвара део новинара у чуваре интереса власника.

Подсетио је да се Борис Тадић окружио медијским тајкунима, међу којима је именовао Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Небојшу Крстића, и да је та група после избора кренула да „сређује медије”. Према Рељићу, људи блиски власти богатили су се као копачи злата, док су редакције претворене у крпе и просјаке, а затим у политичко обезбеђење Демократске странке. Вучић је, тврди, та правила прихватио још страсније и медије претворио у таблоидну преторијанску гарду.

Слободу медија данас је описао као низ „сачекуша”: из наводно поузданог извора објави се ко је следећа мета, покрене се лов, а кампања престаје тек када нова мета замени претходну. И најозбиљније редакције, по њему, прихватиле су таблоидни начин обраћања јавности.

Делиблатска пешчара, ветропарк и продаја ваздуха

Као пример медијског и институционалног слома Рељић је навео пожаре у Делиблатској пешчари и тврдње да би на том простору требало да буде грађен ветропарк повезан са Николом Петровићем, кумом Александра Вучића. Његово тумачење је да су после рудника, земљишта и воде на ред дошли ваздух и ветар као ресурси који се уступају приватном интересу.

Тврдио је да су министри и председник најпре такве наводе прогласили лажним, а да је већ следећег дана у Скупштини усвајан закон који би омогућио спорни посао. Вучић је потом, према Рељићу, поручио да лично неће допустити пројекат када му буде достављен. У томе Рељић види укидање институција: парламент не штити народну имовину, правни систем се потискује, а један човек се поставља као коначни арбитар. Ове везе и редослед догађаја изнети су као његова интерпретација и захтевају засебну документарну проверу.

Како су медији изгубили материјалну основу

Рељић је говорио и из личног искуства новинара Радио Београда и „Илустроване Политике”. Када је радио у том недељнику, тираж је, по његовим речима, износио око 280.000 примерака, а раније и 340.000. Данашњи периодични медији заједно, сматра он, тешко могу да достигну некадашњи недељни тираж једне редакције.

Таква публика није настала сама од себе: држава је систематски неговала медије и њихову инфраструктуру. После приватизације створен је лажни приватни сектор у којем власт преко пројеката даје новац подобним власницима, а они јој узвраћају уређивачком подршком. Чак и медији које су купиле стране компаније добијају јавни новац, рекао је Рељић, наводећи приватизацију НИН-а и финансирање „Блица” као примере.

Одбацио је и део савременог „истраживачког новинарства” као пројектно конструисан. Подсетио је да је америчка амбасада додељивала награде редакцијама и организацијама које је, по његовој оцени, претходно помогла да се оснују, па је поставио питање колико такво новинарство може бити независно од финансијера.

Ипак, Рељић није одбацио професионални кодекс. Напротив, рекао је да новинар мора појединачно да ради у складу са етичким правилима, али је, позивајући се на Ноама Чомског, упозорио да коментатор може искрено писати оно што мисли управо зато што је власник већ одабрао човека који мисли у складу са интересом редакције.

Савремени поредак назвао је „дезинформативним” и „епштајновским”, користећи случај Џефрија Епштајна као симбол елитне касте која покушава да контролише умове, токове новца, питања рата и опстанка. Насупрот томе постоје храбри појединци који раде из осећања мисије, али здраво друштво не може трајно почивати само на њиховим леђима.

На крају се делимично сагласио са Глишићем: држава, ма колико несавршена, ипак може да представља општи и јавни интерес, док приватни власник то по правилу не може ако му је главни циљ профит. Свако ко после избора добије утицај мора одмах да започне медијску реформу, али не сме да је сведе на интерес политичара да изброји колико пута се појавио на екрану.

Даница Грујичић: Национална фреквенција за нову слободну телевизију

У завршном обраћању др Даница Грујичић предложила је да, после смене садашње власти, медији који су се залагали за тачно информисање створе заједничку телевизију и конкуришу за националну фреквенцију. Та телевизија би, по њеној замисли, могла да буде медијски стуб „Слободних медија Србије”.

Подсетила је да је ТВ Авала основана 2006. и да је касније угашена због великих дугова, укључујући обавезе према новинарима, доприносима и регулатору. Као људе и компаније из власничке структуре поменула је аустријског адвоката Јоханеса Крауса, Данка Ђунића и Жељка Митровића. Њена кључна теза је да је после гашења те телевизије остала национална фреквенција коју регулатор од 2012. није доделио новом емитеру.

Грујичић је нагласила да национална фреквенција омогућава бесплатан пријем сигнала готово целој Србији — навела је распон од 95 до 98 одсто становништва — и да зато интернет сам не може да замени телевизију. Програм таквог емитера морао би да садржи дечје, културне, образовне, историјске и друге садржаје од јавног интереса, а не само политичке емисије.

Критиковала је РЕМ, тврдећи да његов Савет није у стању ни да изабере председника, а камоли да ефикасно надзире изборно извештавање, покреће поступке и кажњава прекршаје. Неповерење је изразила и према Надзорном одбору Народне скупштине за изборну кампању: десет чланова бирају Влада и парламентарне групе, па странка са већином, према њеној оцени, задржава суштинску предност.

Апел бирачима СНС-а и захтеви студентима

Грујичић је рекла да грађани имају две могућности: да се повуку у приватни живот, задовоље пензијом или послом за своје дете и прихвате постојеће стање, или да покушају да се изборе за промену. Нагласила је да пензију не поклања председник већ је она зарађено право грађана.

Одбацила је етикету „десничар” и себе назвала родољубом. Тврди да режим систематски разбија родољубиву опозицију и истовремено себе представља као једину патриотску политичку снагу. Зато се директно обратила гласачима СНС-а и позвала их да упореде обећања са последицама власти.

„Издато је Косово и Метохија. Сутра ће издати и Републику Српску ако се буду питали”, рекла је, додајући да је земља распродата и да је допуштено огромно уништавање животне средине. То су њене политичке оптужбе. Косово и Метохија су саставни део државе Србије, тренутно под окупацијом албанских сепаратиста, а Грујичић је посебно поставила питање да ли ће се парламентарни избори спроводити и у јужној српској покрајини.

Навела је да Кина у сопственој земљи све више штити животну средину, док није сигурна да кинеске компаније исте стандарде примењују у источној Србији. Путеве, поручила је, није изградио један човек већ су плаћени новцем грађана. Позивајући се на резултате које је добила питајући вештачку интелигенцију, навела је огроман распон цене километра пута у Србији — од 700.000 до 45 милиона евра — али такав одговор без појединачних уговора, категорије пута и структуре радова није доказ да је свака разлика последица корупције.

Од студентског покрета, који је назвала највећом опозиционом групацијом, очекује да захтева конкретне изборне мере. Поменула је забрану употребе мобилних телефона на бирачком месту, бројеве на гласачким листићима и спречавање импровизованих кабина које би, према њеном страху, могле да послуже за замену листића већ унапред попуњеним примерком. Позвала је младе који желе да остану у Србији да истрају, а бираче да не гласају за оне које сматра одговорнима за издају државних интереса.

Завршила је пуном подршком Златановићевој идеји: „Слободни медији Србије — нова телевизија.” Тако је почетни законски преглед затворен политичким и организационим предлогом да се независни интернет медији, професионални новинари и будући национални емитер повежу у трајни систем.

Два правца реформе — и питање ко контролише контролора

Трибина је показала да међу критичарима садашњег медијског поретка постоје најмање два правца. Први тражи повратак државе као власника, финансијера и строгог регулатора, са образложењем да само јавна власт може да заштити општи интерес од корпорација, тајкуна и страних центара. Други нагласак ставља на независне редакције, професионални кодекс, плурализам и директну подршку публике.

Ови приступи могу да се допуњују, али између њих постоји и стварна напетост. Ако државу контролише једна странка, повратак државе у медије може ојачати управо систем против којег су говорници наступили. Ако се све препусти тржишту, најбогатији власник или политички финансијер лако купује утицај. Ако се редакције ослањају само на донације, остају кадровски слабе и рањиве. Зато је централно питање не само ко финансира медиј него и ко контролише контролора, како се штити уредничка аутономија и коме новинар одговара када погреши.

Ниво проблема	Предложени механизам са трибине	Кључно отворено питање
Радни положај новинара	Грански колективни уговор, синдикати и заштита хонорараца	Како заштитити радника без политичког условљавања статуса новинара?
Изборна равноправност	Јаснија правила програма, хитни судски поступци, казне и дуели	Како обезбедити брзу санкцију уз право на жалбу и уређивачку слободу?
Регионално информисање	Јавни сервиси Шумадије, југа и западне Србије	Ко бира управе и како се спречава локална партијска контрола?
Национални домет	Нова телевизија са националном фреквенцијом	Који јавни конкурс и мерљиви критеријуми обезбеђују равноправност?
Интернет и терен	Мрежа „Слободни медији Србије” и програм 24 часа	Како обезбедити новац, проверу дојава, безбедност и трајну редакцију?
Јавни интерес	Снажнија улога државе у власништву и регулацији	Како државни медиј спречити да постане медиј владајуће странке?
Професионална етика	Чињенице изнад политичког става, исправке и исти аршини	Ко примењује кодекс и како се враћа поверење публике?
Изборна ноћ	Заједничке екипе, непрекидан програм и брза провера снимака	Како сачувати доказе и емитовање ако дође до притиска или гашења канала?

Избори су расписани: Од расправе о медијима до практичног теста

Парламентарни избори заказани су за 25. октобар 2026, пошто је Александар Вучић 9. септембра распустио Народну скупштину. Тиме су истог дана када је трибина одржана сва питања о заступљености, означавању политичког садржаја, функционерској кампањи, јавним сервисима и безбедности новинара постала непосредан практични тест. Ројтерс

Суштинска заједничка порука учесника гласи да грађанин не гласа слободно само зато што је добио листић. Слободан избор претпоставља да је пре гласања могао да чује различите програме, провери тврдње, види одговорност власти и опозиције, разликује вест од пропаганде и верује да ће неко током бројања гласова правовремено објавити проверену информацију.

Трибина није дала један усаглашен модел будућег система. Дала је, међутим, широк списак проблема и предлога: радноправну сигурност новинара, регионалне сервисе, јаче санкције, обавезне дуеле, обнову редакцијског заната, једнаке стандарде за власт и опозицију, националну фреквенцију за нову телевизију, заједнички центар независних медија и финансијску одговорност публике.

Читаоцима остаје да процене да ли би снажнија држава заштитила јавни интерес или створила нови простор за контролу; да ли отворено идеолошки профилисани подкасти исправљају неравнотежу или је продубљују; да ли су предложене казне и обавезни дуели правно одрживи; и да ли се „Слободни медији Србије” могу изградити пре изборне ноћи. Оно око чега су се сви учесници сагласили јесте да без истинитог, доступног и професионално провереног информисања избори не могу бити потпуно слободна одлука грађана.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић