За Јутјуб канал „Србин.инфо – канал Центар” о овом случају су говорили Стеван Живковић, представник станара зграде у Улици војводе Степе 198, Срђан Ного, борац против корупције у правосуђу, и Иван Златић, представник Здружене акције „Кров над главом”. Сва тројица су указала да овај случај није само један спор око једне зграде, већ пример механизма у ком се, како тврде, преко инвеститора, банака, судова и јавних извршитеља људима отимају станови које су већ платили. Неwсмаx Балканс је такође објавио да су станари банци нудили 175.000 евра како би измирили дуг, али да понуда није прихваћена, док је зграда касније продата приватном лицу на јавној лицитацији због потраживања које је, по наводима станара, износило око 15.000 евра.

Стеван Живковић: Платили смо станове, а сада бранимо своју имовину

Стеван Живковић је у разговору са Дејаном Петром Златановићем објаснио да су се станари самоорганизовали након што су, како је рекао, државни органи, кроз форму јавног извршитеља Михајла Драговића и уз присуство полиције, дошли са намером да уђу у посед једног стана и гаража. Он је поручио да станари у овом тренутку немају помоћ ни са једне стране, због чега су позвали грађане и све људе добре воље да их подрже у одбрани имовине. По његовим речима, испред зграде нису само станари, већ и људи који су препознали да је реч о проблему који може да погоди сваког ко је купио стан у изградњи. Живковић је нагласио да се станари не баве политиком, већ заштитом својих домова и грађанских права. Он је оценио да је у питању „озакоњени криминал” коме се, како је поручио, мора стати на пут.

Живковић је изнео хронологију случаја, наводећи да је инвеститор била фирма „Таш 011”, која је касније оснивала и друга повезана предузећа. Према његовим речима, зграда је почела да се гради 2008. и 2009. године, а он је 2009. продао породично имање у Црној Гори како би купио стан у Београду и оставио га деци као породичну имовину. Нагласио је да није куповао стан како би „прошао јефтиније”, већ да је у то време цена од 1.500 евра по квадрату била озбиљан новац и реална цена на тржишту. Пре куповине, како је рекао, консултовао је адвоката, који је прегледао документацију и дао му зелено светло. Живковић претпоставља да су и друге комшије поступиле слично, јер су сви веровали да купују некретнине на законит и безбедан начин.

Према његовом сведочењу, већина станара се уселила 2013. године, иако зграда још није била у потпуности завршена. Требало је да се обаве додатни радови, да зграда прође технички пријем, добије употребну дозволу и да се станови укњиже. Међутим, 2015. године, како тврди, станари су први пут на улазу зграде видели обавештење о стечају и тада су схватили да постоји озбиљан проблем. Инвеститор их је, према Живковићевим речима, уверавао да ће све бити у реду и да они, као купци станова, немају разлога за страх. Ипак, станари су одлучили да се организују и сами провере шта се дешава.

Живковић је рекао да су се тада обратили представницима Уницредит банке, која је била поверилац, и да им је саопштено да постоји хипотека. Према његовим речима, банка их је упознала са ставом да би у једном тренутку могли бити принуђени да станове које су већ платили поново плате банци. Станари су то одбили као потпуни апсурд, јер су, како тврде, имали доказе да су станове исплатили, плаћали порез држави и редовно измиривали комуналије. Њихова идеја била је да, уколико постоји дуг инвеститора, солидарно сакупе новац и банци понуде износ како би добили брисовну изјаву. Тај документ би их, како је објаснио, растеретио спорних потраживања и омогућио им да постану правно сигурни власници својих станова.

Према Живковићевим речима, станари су преко адвоката из канцеларије Томе Филе банци у писаној форми понудили 175.000 евра како би откупили спорна потраживања. Он тврди да банка никада није одговорила на ту понуду, али да је после неколико месеци та спорна потраживања продала физичком лицу, адвокату Милошу Вуковићу, за 15.000 евра. То је за станаре, како је рекао, било неразумљиво и сумњиво, јер је банка могла да добије више од десет пута већи износ од људи који у згради живе и који су били заинтересовани да реше проблем. Живковић је навео да су станари касније дошли до информација о могућим приватним везама између појединих актера, али је и сам нагласио да за неке од тих тврдњи нема експлицитан доказ, већ да говори о ономе што су пратили кроз поступке и понашање укључених лица.

Он је даље навео да се у поступку појављује и адвокат Милинко Трифковић, кога је описао као утицајну личност у правосуђу, као и да су неке судије и правници из тог круга били повезани са његовом канцеларијом. Према Живковићевој верзији догађаја, једна судија је касније покренула процесни моменат који је омогућио заинтересованим странама да се легитимишу као власници или повериоци. Он је навео да се поред првобитног инвеститора појавила и фирма која је у стечајном поступку купила грађевинску дозволу, што је, по његовој оцени, створило „шаховску таблу” у којој су станари постали слабија страна. Живковић сматра да је правосуђе дало подршку другој страни, док су они који су станове платили гурнути у позицију да се годинама бране.

Посебно је критиковао јавног извршитеља Михајла Драговића, за кога је рекао да је имао довољно информација да у случају постоје озбиљне неправилности. По Живковићевим речима, извршитељ је имао увид у жалбе, приговоре и чињеницу да се воде судски поступци у којима станари покушавају да докажу своје право својине. Због тога сматра да је извршење могло и морало да буде обустављено док судови не реше суштину спора. Уместо тога, како тврди, извршитељ је по сваку цену желео да поступак настави и омогући новом повериоцу да дође до имовине. Живковић је поставио питање коме ће се станари наплатити ако једног дана добију спор, а имовина у међувремену буде продата или пренета.

Ко шта тврди у случају Војводе Степе 198

Саговорник	Кључна тврдња	На шта упозорава
Стеван Живковић	Станари су платили станове и сада бране имовину	Извршење се спроводи док трају спорови о својини
Срђан Ного	Случај показује модел преваре преко банке, суда и извршитеља	Права трећих лица масовно се газе у извршењима
Иван Златић	Ово није изузетак, већ системска рупа	Купци станова у изградњи остају без заштите док се не укњиже

Ного: Ово је модел преваре, а не изолован случај

Срђан Ного је оценио да је случај у Војводе Степе 198 пример озбиљног криминала у којем су, како тврди, инвеститор и банка од почетка имали намеру да преваре грађане. Према његовим речима, инвеститор је продавао станове у изградњи, а део новца је морао да иде на наменски рачун банке. Он сумња да је део новца од почетка био „склоњен” како би се касније створио дуг и омогућило отимање станова. Ного је нагласио да би у нормалној држави тужилаштво одмах испитивало одговорна лица у банци, судије које су усвојиле предлоге за извршење и све оне који су омогућили да се преко уписане хипотеке на згради у изградњи угрози више од двадесет станова. По његовој оцени, без корупције и „озбиљног новца” овакво решење не би могло да прође.

Ного је посебно говорио о јавним извршитељима. Он је одбацио изговор да извршитељ само поступа по судској исправи и да није дужан да испитује ништа друго. По његовом ставу, јавни извршитељ врши јавна овлашћења и мора да води рачуна о незаконитостима, мањкавостима и приговорима на које га странке и трећа лица упозоравају. У овом конкретном случају, како је нагласио, станари имају статус трећих лица, што је, по његовој оцени, један од највећих проблема у извршним поступцима у Србији. Ного је навео да у Србији постоје стотине хиљада извршних поступака у којима се газе права трећих лица и отима њихова имовина.

Говорећи о питању шта људима остаје када институције не реагују, Ного је подсетио на случај Баке Цоке, односно Стојанке Стојановић. Он ју је у емисији представио као жену која је, по његовим речима, подносила кривичне пријаве, обилазила институције и покушавала да се заштити од бахатог инвеститора, али није добила заштиту државе. Јавност је случај Баке Цоке запамтила као случај који је поделио Србију: она је 2018. године убила инвеститора Зорана Трифуновића, а касније су медији писали да је годинама трпела притиске и да ју је инвеститор приморавао да му прода плац и кућу.

Ного је тај случај искористио као упозорење шта се дешава када држава не заштити људе од инвеститорског насиља. Он је подсетио да су Бака Цока и њена породица, према наводима који су годинама изношени у јавности, били изложени терору бахатог инвеститора и да је она, како је рекао, на крају морала сама да се штити. Истовремено, тај пример је изузетно осетљив јер је реч о убиству, због чега је важно прецизно рећи да Ного не говори о правном моделу решавања спорова, већ о друштвеном очају који настаје када институције не раде свој посао. Његова порука је да људи који бране свој дом, породицу и живот не могу бити третирани као обични реметиоци извршења.

Ного је објаснио да се право својине стиче уговором и да чињеница што неко није укњижен у катастру не сме аутоматски да му се стави на терет, нарочито ако је ушао у државину, платио стан и годинама у њему живи. По његовим речима, постоји судска пракса, укључујући и одлуке највиших судских инстанци, која штити лица која нису дужници, а уредно су исплатила некретнине. У овом случају, како је навео, хипотека није била на појединачним укњиженим становима, већ на згради у изградњи која није добила употребну дозволу. Зато Ного сматра да је форсирање извршења „силовање права” и да нема основа да полиција долази против станара који се боре да сачувају своје домове.

У другом делу излагања Ного је говорио о ширем проблему правосуђа. Он је рекао да Србију нису уништили неуки људи, већ „тумачи права” – судије, тужиоци, министри и чиновници са дипломама, који су, по његовој оцени, својим актима омогућили криминал. Ного је тврдио да би се велики део проблема могао решити и постојећим законима, када би се они примењивали. Као пример је навео банкарске спорове, трошкове обраде кредита, валутне клаузуле, камате и друге накнаде које, по његовом ставу, банке незаконито наплаћују. Према Ногу, банке у Србији нису недодирљиве институције, већ правна лица која могу и морају кривично да одговарају ако фалсификују уговоре, менице или документацију.

Златић: Ово није изузетак, већ епидемија по Београду

Иван Златић из Здружене акције „Кров над главом” оценио је да је најтрагичније у случају Војводе Степе 198 то што он уопште није јединствен. Према његовим речима, у Београду постоји права епидемија мешетарења становима који су купљени у изградњи. Он је објаснио да обичан свет у Србији најчешће управо тако купује некретнине, јер готов стан са чистим папирима, по високој цени квадрата, може да купи само мали проценат становништва. Људи зато купују станове у изградњи, када је квадрат јефтинији, и тако решавају питање крова над главом. Али док зграда не добије употребну дозволу и док купци не могу да укњиже своје посебне јединице, они постају плен превараната, дугова инвеститора, банака и извршних поступака.

Златић је нагласио да та рупа у закону није случајна, већ намерно остављена. Подсетио је да се о правима трећих лица расправљало приликом доношења и измена Закона о извршењу и обезбеђењу – 2011, 2015, 2019. и касније – али да проблем никада није решен. Према његовим речима, стручна јавност и организације које се баве правом на дом годинама упозоравају да људи морају имати могућност да покрену парницу и да у међувремену не живе под опсадом извршитеља. Уместо тога, они свакодневно стрепе да ће неко доћи да им промени браву и избаци их из стана. Златић је ситуацију у Војводе Степе 198 назвао мирнодопском опсадом.

Он је навео и да, према информацијама које су добили од људи који су присуствовали разговорима о изменама закона, представници Министарства правде нису били спремни да заиста реше питање заштите трећих лица. Златић је пренео тврдњу да је помоћница министра Јелена Деретић наводно рекла да „банке не дају” да се ова област уреди на начин који би заштитио грађане. На то је додао да Србија функционише као „банкарска држава” у којој је реформа правосуђа направљена тако да се стране банке осећају као код куће, док домаћи грађани остају без стварне заштите. У том контексту је случај Уницредит банке представио као пример како финансијски сектор може да делује без одговорности према јавности.

Златић је оценио да банка формално може да тврди да је понуда од 15.000 евра била „сигурнија” од понуде станара од 175.000 евра, али да такав однос цена представља вређање интелигенције грађана. Он ипак није желео да обесхрабри станаре да покрећу кривичне пријаве и судске поступке. Напротив, нагласио је да поступке треба покретати, ма колико они били спори и исцрпљујући. Али је истовремено упозорио да није нормално да човек најпре потроши живот да заради новац за стан, а затим још десет или петнаест година да на суду доказује да је власник онога што је већ платио. Према његовој оцени, систем мора да се промени тако да овакве ситуације уопште не могу да настану.

Спорне тачке које су саговорници издвојили

Спорна тачка	Шта тврде станари и саговорници	Могућа последица
Дуг инвеститора	Дуг нису направили станари, већ инвеститор	Купци могу остати без већ плаћених станова
Понуда банци	Станари тврде да су нудили 175.000 евра	Банка је, по њима, прихватила много мањи износ од другог лица
Статус трећих лица	Купци нису дужници, али трпе извршење	Људи морају годинама да доказују да је њихово оно што су платили
Неукњижена зграда	Зграда није добила употребну дозволу	Станови формално остају у ризичној правној зони

Закључак

Случај станара из Улице војводе Степе 198 показује како правна несигурност, неукњижене зграде, дугови инвеститора, банкарска потраживања и извршни поступци могу да се споје у механизам који директно угрожава право на дом. Према сведочењу Стевана Живковића, људи који су станове купили, платили и у њих се уселили сада морају телима да бране улазе, гараже и станове. Према Ногу, ово је пример ширег криминалног модела у ком се права трећих лица систематски газе. Према Златићу, све док се не промени закон и док се купци станова у изградњи не заштите од дугова инвеститора, овакве драме ће се понављати.

Главно питање зато није само шта ће бити са станарима ове зграде, већ да ли у Србији човек који је стан уредно платио може да буде сигуран да ће га задржати. Ако одговор зависи од инвеститора, банке, катастра, суда и извршитеља, онда право својине за обичног човека више није право, већ неизвесност која може да траје годинама.

Извор: Србин.инфо