Док се Београд убрзано гради и припрема за улогу великог регионалног саобраћајног и пословног центра, све више се поставља питање ко ће од таквог развоја имати највећу корист. Историја показује да велики инвестициони циклуси често доносе огромне профите инвеститорима, али не морају нужно да побољшају животни стандард грађана. Хонг Конг је један од најбољих примера таквог развоја – град који је постао светски финансијски центар, али и место у коме је пристојан стан за многе људе постао недостижан луксуз.
Хонгконг је деценијама представљан као један од најуспешнијих градова на свету. Финансијски центар Азије, место огромних инвестиција, модерних небодера и милијарди долара које свакодневно пролазе кроз његове банке и берзе.
Међутим, иза фасада стаклених облакодера крије се другачија стварност.
Хиљаде људи у Хонгконгу живи у скученим собама, такозваним „кавез-становима“, подељеним гарсоњерама и импровизованим смештајима који су често мањи од просечног паркинг места. Многи издвајају више од половине својих месечних прихода само за кирију.
Парадокс је очигледан – један од најбогатијих градова света има становнике који не могу да приуште пристојан животни простор.
Како је до тога дошло?
Према речима локалних становника и активиста, проблем није настао преко ноћи. Деценијама је државна политика била усмерена на подстицање инвестиција и раста цена некретнина. Земљиште је постало средство зараде, а стан више није посматран као место за живот већ као финансијски производ.
Власт је све више сарађивала са крупним грађевинским и финансијским компанијама које су одређивале правац развоја града.
Уместо да се гради оно што је потребно становништву, грађено је оно што доноси највећи профит.
Док су инвеститори и власници капитала постајали све богатији, обични грађани су све теже долазили до стана. Цена некретнина расла је много брже од плата, а млади људи су били приморани да се задужују на 30 или 40 година или да читав живот проведу као подстанари.
Данас многи становници Хонгконга сматрају да је њихов град постао пример како економски раст не мора нужно да значи и бољи живот за већину људи.
Каква је будућност Београда?
Управо зато се поставља питање да ли Београд иде сличним путем.
Последњих година престоница Србије доживљава грађевински бум какав није виђен деценијама. Ничу нови стамбени комплекси, пословни центри, хотели и небодери. Истовремено, држава интензивно развија инфраструктуру – брзе пруге, ауто-путеве, речне луке и логистичке центре.
Због свог географског положаја на раскрсници важних европских коридора, Београд има потенцијал да постане једно од најважнијих транспортних и трговинских чворишта Европе.
То само по себи није лоше. Проблем настаје када се постави питање ко је стварни корисник тог развоја.
Цене станова у Београду последњих година расту далеко брже од просечних плата. За све већи број младих породица куповина стана постаје недостижан циљ. Истовремено, велики део новоградње купује се као инвестиција, а не као простор за живот.
Шта Србија може да очекује?
Међутим, можда још важније питање од самог раста цена станова јесте какве ће последице овакав модел развоја оставити на остатак Србије.
Уколико Београд постане доминантан економски, саобраћајни и инвестициони центар региона, да ли ће то значити нови развој читаве земље или додатно пражњење осталих градова и општина? Већ деценијама Србија се суочава са унутрашњим миграцијама у којима становништво из мањих места одлази ка престоници у потрази за послом и бољим животом. Уколико се настави концентрација инвестиција, радних места и државних пројеката у Београду, тај процес би могао бити још израженији.
Тада се више не поставља само питање колико ће коштати квадрат стана у престоници, већ и шта ће остати од градова у унутрашњости. Ко ће живети у Зајечару, Бору, Лозници, Пироту, Краљеву или Неготину ако се највеће могућности буду налазиле искључиво у Београду?
Искуство Хонг Конга показује да град може постати изузетно богат, а да истовремено квалитет живота великог дела становништва стагнира или чак опада. Како расту цене некретнина и трошкови живота, све већи број људи приморан је да издваја највећи део својих прихода за основне животне потребе. Град постаје богатији, али његови становници не морају нужно живети боље.
Зато је питање будућности Београда истовремено и демографско питање будућности Србије. Да ли ће престоница постати мотор развоја који ће подизати целу земљу или огроман магнет који ће усисавати становништво, капитал и ресурсе из осталих средина?
Питање није само какав ће Београд бити за двадесет или тридесет година.
Питање је каква ће Србија остати изван Београда.
Аутор: Предраг Златановић
