Прочитај ми чланакНедавно је код нас – на радост његових не баш тако бројних истинских поклоника – објављена још једна прозна књига Боре Ћосића („Миш који пегла“). Она је још „давне“ 2008. године издата на немачком језику, а сада се појавила и на српском. Део јавности јој се радује; најбројнији су они који на њу неће обратити пажњу (јер од када аутора не „пумпају“ медији, што су у једном периоду они тзв. другосрбијанске провенијенције интензивно чинили и то са омамљујућим ефектима на људе који не читају књиге већ прихватају наметнуте ауторитете, скоро да је заборављен); коначно, има и оних који негодују. И то је сасвим на месту, као и право издавача да објављују Ћосића. Какавгод да је, човек није једнодимензијално биће.
Не треба у том контексту, поменутом или било коме другом писцу, оспоравати књижевни квалитет – па и могућност да његова дела буду објављивана и без вредности те врсте, ако неко жели да подржи њихово издавање – зато што су му политички ставови накарадни са преовлађујућег становишта средине у којој се штампа. Нека нацисти и комунисти неселективно забрањују па и спаљују књиге неподобних, али ако тежимо демократији, морамо да прихватимо да и глас оних са којима се не слажемо има право да се чује (под условом да не позива на нешто противзаконито, а и када се тако нешто сузбија, није прихватљиво неселективно ограничавати приступ другим њиховим списима).
Вратимо се у том светлу поменутом писцу. Нема разлог да се устежем да кажем да би у свакој пристојној земљи о којој се неко изражавао као он о Србији, био третирани као велеиздајник. Бора Ћосић је – за оне који су заборавили – „наш“ списатељ који је, слично свом колеги Мирку Ковачу, почетком међунационалних сукоба у Југославији, из како тврди „националистичке“ Србије избегао у „демократску“ Хрватску. У знак протеста због наводних српских шовинистичких страсти, преселио се из наше земље, у којој без обзира на разноврсна пропаганда „ура“ и „кич патриотска“ претеривања, у то време никоме ни рука није била поломљена а камоли да је пала глава, зато што није српске народности, у Хрватску, где су већ били скоро па обновљени усташки прогони Срба.
Да је Бора од рата на Балкану побегао, рецимо, у првој фази тог сукоба у релативно одмерени Рим или неки други италијански град, и одале непристрасно критиковао ратнохушкачке лидере свих југословенских народа, то би могао да разумем. Има и те како аргумената у прилог става (који ипак не делим) да сопствена нација не заслужује подршку ако није потпуно у праву – а коликогод Срби реално имали историјски, етнички и правно најутемељеније претензије током ратова за југословенско наслеђе, и код нас је било немало застрањивања, док је Милошевићев режим сам по себи био накарадан (што видимо и по његовом сада владајућем радикалском чеду) – али болесно је ако се потпора ма које врсте даје опонентима свог народа, који се при томе понашају још много горе од њега.
Бора ипак оде у неоусташки Загреб. Из њега, разуме се, није могао а није ни хтео, принципијелно да осуђује национална разрачунавања и шовинистичка застрањивања ма ко за њих био крив, већ се ставио на страну окрвављених хрватских и других бојовника који су пуни мржње и убилачких нагона кидисали на Србе. Кулминацију његове подршке свему, локалом или глобалном антисрпском, представљало је залагање за копнену НАТО инвазију на Србију током агресије 1999. године. Он чак није био ни међу оним анти-Србима који су само аплаудирали, са становишта међународног права илегалним, ваздухопловним и ракетним ударима на нашу земљу, већ је отишао и даље. О томе је сам посведочио (и то са поносом): „Ја нисам био за бомбардовање, него за инвазију. Онакву какву су савезници извели на дан Д у Нормандији, а потом, годину дана доцније, руске снаге када су прешле Одру“.
Баш срамно, али ни то није разлог да се као писац нађе под ударом цензуре. Међутим, објављивање нечијих дела је једно, а његово официјелно слављење и награђивање је нешто сасвим друго. Ту се у свакој иоле здравој средини узима у обзир свеукупан однос потенцијалног лауреата према њој и њеним националним интересима. Нажалост, у земљи Србији, која је одавно национално и морално деградирана услед понашања квислиншких, криминалних и на друге начине мрачних владајућих структура, то није био, нити је постао случај.
Бори Ћосићу је „жути“ режим – умногоме и „захваљући“ некима који сада уз помоћ дела (пре свега новосадских) студената покушавају да се политички ревитализују и представе као потенцијални градитељи неке „боље“ Србије – 2009. доделио националну пензију (која се даје истакнутим ствараоцима за посебан допринос националној култури). Српски порески обвезници – гле парадокса – тако од тада па до данас дају свој новац ономе ко је желео да се на њих сручи и огањ НАТО артиљерије и тенкова. Да ли је то нормално, и да је Б. Ћосић, којим случајем, дао епохалан допринос нашој и светској култури? Није! Тим пре, да и то додам, он је ипак писац релативно ограничених домета, а не национална, а камоли светска књижевна величина.
Упркос реченом, бивша ДС екипа му је национално мазохистички дала признање и специјалну пензију која припада заслужним грађанима, а СНС режим, пошто је преузео власт 2012. године – противно свом радикалском бекграунду и нападној патриотској реторици – ниша није урадио да таква одлука накнадно буде поништена. А и како би? Александар Вучић и Томислав Николић су се, како је време показало, већ увелико спремали да плате цех евроатлантским центрима моћи за то што су им отворили капије квислиншке власти у Београду. Није било логично да они који су се припремали да перфидно удовоље захтевима Северноатлантске алијансе, ударе на велеиздајничке колеге који су њене тенкове отворено позивали да продефилују српским улицама и трговима које би претходно попрскали крвљу.
Да сада по ко зна који пут не препричавам оно што сви већ добро знамо о лукавој СНС продаји српских интереса, тј. како су лидери тог картела, скривајући се иза националних кулиса, одрадили косовску велеиздају коју нису били у стању да у таквом обиму реализују нескривени НАТО фанови који су пре њих били на власти. Евроатлантски стратези су препознали издајнички потенцијал који из тога произлази те су им дали шансу да се злим делима према свом народу, готово сигурно по укусу Боре Ћосића и њему сличних, докажу Бриселу и Вашингтону.
Ту шансу су паклено искористили, а ми смо поново стигли до онога са чиме је текст и започет: моралне и правне могућности и немогућности испољавања вишедимензијалности људи који се на овај или онај начин налазе на друштвенополитичкој сцени. Књижевник може да у (гео)политичкој сфери заговара штагод хоће, и да упркос томе буде штампан. Наравно, то не значи да док се његова литерална дела објављују (она друге врсте у којима експлицитно износи инкриминисане политиче ставове свакако могу да буду забрањене), не може да се нађе и у затвору ако је починио нешто из домена политичког криминала у складу са законима, које многе земље имај, а који се односе на питање велеиздаје и сузбијање сепаратистичке пропаганде (Француска, са свом својом демократском традицијом, и те како има такве прописе). Књижевник је књижевник без обзира што је издајник, али за издају се тамо где има реда плаћа цех и ако је неко, примера ради, признати романописац или песник (док код нас издајнике славе а критичаре њихових недела противзаконито прогоне)!
Другачије ствари стоје са политичарима (наравно не када се ради о „плаћању“ за издају). Њихова вишедимензионалност подлеже много озбиљнијим ограничењима. У иоле уређеном друштву немогуће је бити доказани издајник, и неспутано наставити своју политичку каријеру. Није сваки позив исти. Ако књижевник има право да се бави примарним послом и буде објављиван упркос законски неприхватљивим политичким ставовима, то не важи за оне којима је кључна јавна улога политичке природе. Њима би морало да буде онемогућено даље политичко ангажовање, били они у опозицији или у владајућим редовима. Политичар обавља или се нуди да то ради, послове скопчане са вођењем државе, и ту је законитост и уставност услов без кога се макар номинално не може!
Да је Србија стварно демократска држава у којој постоји владавина права, Александар Вучић би се одавно нашао под ударом Уставног суда због свега што је до сада урадио, од косовске велеиздаје до узурпације власти, те би после тога био одстрањен са функције и кривично гоњен. Вучић је, у то нема сумње, држећи у својим рукама државно кормило, повукао низ потеза који могу да се окарактеришу као спровођење државног удара одгоре, односно грубо подривање територијалног интегритета државе.
Зато је Алек без Косова, упркос лажном бусању у „српска“ прса, много гори од Боре Ћосића (о чијем опскурном политичком профилу најбоље можете да просудите на основу његових речи о НАТО инвазији), који ем није лицемер који прикрива издају, ем није политичар, а камоли да је на власти (што је у овој „формули“ кључни елемент). Морално и политички је грозан је, али далеко од тога да је на истом нивоу као Вучић. Ипак, ни то није разлог да једног дана – док Аца анти-Србин, надајмо се, буде боравио на месту које заслужује – не читамо његове политичке мемоаре, под, рецимо радним насловом, „Како сам постао већи Курти од Куртија“.
Политичка недела, као што рекох, не дисквалификују никога да објављује књиге, али га, да то поновим, у иоле уређеној држави елиминишу као и даље прихватљивог политичког актера. Србија, као што добро знамо, за сада није нормална држава. На нама је да наставимо да се боримо да то постане, па ће се онда и код нас водити рачуна о асиметрично (не)прихватљивој вишедимензијалности писаца, политичара и других јавних личности. И адекватно кажњавати оно што је за покору, а национално награђивати оно што је за то уистину квалификовано. Да би тако и било, оријентир мора да нам буде суверенизам а не ЕУ окупациони интеграционизам, јер Брисел за нас има план да после Вучића на власт буду инсталирани они који би били мање криминализовани и комуникацијски одвратни од тзв. напредњака, али би и отворено следили политичку мисао Боре Ћосића. Ако тако испадне џабе покушавамо да окрећимо Србију јер ће маскираног НАТО Курту само заменити мало углађенији а транспарентни евроатлатнски Мурта, а ми ћемо остати поробљени!
