Pročitaj mi članakJedan od uticajnijih američkih štampanih medija – i to povezan sa široko shvaćenom tamošnjom oligarhijom moći, a ne samo sa vladajućom ili opozicionom garniturom – dnevnik „Njujork post“, kategorički se oglasio o stanju u Srbiji. Suština analize je sledeća: „Greška Zapada je u tome što misli da će posle Vučića biti bolje. Vučićeva opozicija je mešavina ekstremista i idealista, ultranacionalista i nacionalista.“
Готово истовремено, у прилог Вучића горљиво је проговорио амбасадор Русије у Београду, Александар Боцан-Харченко. Он је, несумњиво уз одобрење Москве која се претходно неко време дистанцирала од Алека без Косова, изјавио да „Запад жели да на чело Србије, уместо председника Александра Вучића, постави слабог политичара који би био под потпуном контролом Европске уније.“
Наизглед парадоксално: медијски гласноговорници Запада тврде да од Вучића бољег квислинга у Србији не могу да нађу, док упоредо званични представник Русије каже да је он бранилац суверенитета кога западни центри моћи желе да потчине. Како то објаснити? Ту је „стара“, и понекада добра историја, да нам помогне. Како неко рече – под капом небеском нема ничег новог!
Крајем 19. века банане су постале популарне у САД. Минор Кејт, бескрупулозни амерички бизнисмен, препознао је шансу да од тога направи велико богатство. Само му је требало много јефтиних банана. Ради тога је почео да ради на стварању мултинационалне компаније, која би се бавила што повољнијом заграничном производњом а уносном домаћом продајом тог тропског воћа.
Тако је рођена чувена „Јунајтид Фрут Копани“ (Унитед Фруит Цомпанy). С обзиром да су у земљама Средње Америке постојали изузетно погодни услови – од климатских до багателне радне снаге – за производњу банана, тамо је, са југа САД, пренето тежиште производног дела њеног пословања. А да би профит био максимизиран, нужно је било направити корисне аранжмане са владама држава региона. Корупција томе доприноси, али није довољна, тачније може да испадне неконтролисана. Да не би тако било, Кејт је брзо излобирао да америчка администрација почне да пружа потпору иностраним пословним подухватима његове компаније.
ЈФК после тога није остала само у домену пословања са воћем. Иако су банане и даље биле главни извор профита те фирме, она је улазила у друге области (од транспорта до контроле поштанских активности), и то не увек само са намером да у њима додатно заради, већ и како би учврстила свој положај или позиције владе САД у некој земљи. Као што је официјелни Вашингтон широм света помагао своје компаније, и оне су, тамо где је из неких интереса он то желео (ради неких других предузећа, геополитичке доминације, ценкања са другим силама), њему давале асистенцију.
У наредним деценијама та компанија се ипак понајвише бавила управљањем немалим бројем латиноамеричких држава. Сматра се да је стајала иза читавог низа државних удара, ликвидација неподобних политичара, интелектуалаца и синдикалних лидера, крвавог гушења стотина штрајкова, избијања ратова, потплаћивања политичара и других великих афера. С друге стране, форсирано је подупирала оне локалне моћнике који су демонстрирали спремност да служе глобалним господарима из круга коме је ЈФК припадала.
Све то је, наравно, радила не сама, већ заједно са официјелним Вашингтоном. При томе, прекоокеански англосаксонски колонијални картел је – прагматичан какав пословично јесте – показао велику геополитичко-пословну толеранцију. Оно што су били његови приоритети жестоко је бранио у номинално независним а заправо покореним државама које су због ЈФК прозване „банана републике“. Опет, у другим сферама допуштао је активности фирми из конкурентских земаља – како економски тако и политички – од Велике Британије до Немачке. Американци су добро разумели да им се не исплати да потпуно заврну славину. Док понеко лонче могу да напуне и други, ако су разумни, прихватиће регионалну доминацију Вашингтона. Но, ако се потпуно нађу пред зидом, у инат ће почети да роваре макар и како би америчкој страни направили извесну штету, ако већ за себе нису били у стању да извуку корист.
Вратимо се после мале историјске екскурзије у 21. век, и то на наш брдовити Балкан. Ствари сада слично функционишу у Србији као и у Централној Америци. И пре Вучића наша земља је попримила карактер „банана републике“, а он је тај процес тотално заокружио. Разуме се, примарно је западни квислинг, али у договору са Вашингтоном, Бриселом и Лондоном, ради „мира у кући“, нешто даје и Русима. Они се повремено наљуте јер претера са својим фејк балансирањем, па не само што Западу да много више, већ и директно угрози руске интересе, као што се догодило са испоруком оружја Украјини. Међутим, наш лукави Сорошев мали од палубе, схвати поруку, а његови евроатлантски ментори су довољно прорачунати и хладнокрвни да му дају бар жуто светло за оно што уследи, те тако Алек учини нешто додатно за Кремљ како би се он смирио.
Сада је у средишту такве игре Нафтна индустрија Србије. Москви је битно да у вези са њом заштити своје интересе, а свесна је да задњу реч око тога има Вашингтон. Са њим јој је лакше да се договара него са идеолошки острашћеним Бриселом, али то не значи да баш око свега може да нађе заједнички језик са Трампом. Срећом по руске позиције у Србији, Балкан за Белу кућу нема већи значај, па су ту реалнији за Русију прихватљиви аранжмани него у стратешки значајнијим зонама за њене прекоморске пријатеље-непријатеље. Међутим, једно питање се ипак ни не поставља у великодржавним круговима: чији је Вучић примарно човек? Одговор је јасан: разних западних играча!
Руси полазе од тога да ће моћи да се споразумеју са оним ко у тамошњем акционарском друштву за контролу „бана република“ тренутно има највећу тежину (Трамп), те да ће у складу са тим, упркос својим интересно-емотивним везама са другом западном фракцијом (преко породице Сорош), Вучић поступити како кључни газда каже, те везати НИС тамо где и Москви одговара. Стога и поручују да га подржавају јер није потпуно под контролом ЕУ, што је компатибилно са америчким медијским апелима да га још не треба отписати.
Толико о перспективи из које нас посматрају велике силе. Сами смо за то криви јер прихватамо да Србија буде „бана република“, док своју политичку енергију трошимо на секундарно питање: које домаће слуге страних господара ће је предводити. Да су Срби и раније тако поступали, Србија би још била под Турцима. Крајње је време да то схватимо и дамо све од себе да садашња студентско-грађанска борба не остане у оквирима колонијалних козметичких промена. Циљ мора да буде истинско унутрашње ослобођење Србије како би могли да се боримо и за спољну слободу. Да ли за то још имамо снагу или смо клинички мртва нација? Желим да верујем у прво тј. да у нама и даље није потпуно угашен ослободилачки пламен предака!
