Međunarodna politička scena u najskorijem periodu srušiće režim Aleksandra Vučića, sa studentima ili bez njih, sa pobunjenim milionima ljudi u Srbiji ili bez njih. Ovaj diktator je sam sebe kompromitovao na sve četiri strane sveta, a dužan je mnogima, kako u Srbiji tako i van nje, odgovoran za nezapamćeno razaranje zemlje i neke zločine sa predumišljajem. Ali, platiće tamo gde je najviše davao: stranim državama i korporacijama. Poslednji njegovi oslonci u Londonu i Briselu odustali su od njega. Na redu su tektonske promene u Srbiji…

Спрдња коју српски диктатор спроводи већ дужи низ година са службеницима ЕУ, полако долази своме крају. Тај „модел“ ароганције и игноранције, коштао је у прошлости Србију и њен народ скупо. Први који се истакао у тој „дисциплини“, Слободан Милошевић, ругао се ондашњем америчком амбасадору Цимерману, који га је службено чак 11 пута молио за пријем и никада га није добио. А, онда је Цимерман рекао, да одлази са дужности и да жели Милошевићу пуно среће јер ће му требати. И све касније дипломате, цивилне и војне, долазиле су код бившег диктатора, а он их је љубазно примао, говорио оно што они желе да чују а онда радио по своме.

Зато је на крају завршио ружно, што чека и његовог лошег имитатора, Александра Вучића. Његовим играма је дошао крај, а најбољи знак да је то баш тако је то што му и британске обавештајне службе (његове досадашње заштитнице), окрећу леђа, што се види и из неки скорашњих догађаја…

Као почетак стварног краја српског диктатора Александра Вучића, могу се узети први дани маја месеца 2025. године, током његовог боравка (и потпуног дебакла) у Америци. Наиме, нове чињенице о овом догађају говоре да је између осталог покушао и да преко конгресменке Клаудије Тери (коју је „почастио“ извесну суму новца) успостави контакт са Доналдом Трампом. Као што је познато није му то успело, Трамп га је упадљиво ингорисао, а на крају је сам себи направио замку, покушајем да уђе на Конвенцију Републиканаца са лажним идентитетом.

Након већ познатог „експедовања“ из САД и доласка у Београд, на ВМА, неколико сати након пријема у ову здравствену установу, кардиолог др Драган Динчић је саопштио новинарима да је стање диктатора „стабилно и задовољавајуће“, а онда саопштио како су „амерички лекари регистровали очитавање високог притиска“ и још додао да су: „Амерички лекари извршили све неопходне тестове“. Ниједан извештај о том скандалу у САД нема податак да су амерички лекари имали контакт са њим, али, можда др Динчић зна нешто што други не знају и много више од тога.

Три пута за протеклих десет година, Александар Вучић је имао овакве „болове у грудима“, сваки пут кад је требало да прикрије од јавности катастрофалне резултате своје тираније. Једини који су му у више наврата и лично и преко посредника говорили да лаже, били су бивши председника Одбора за спољне послове у Бундестагу Михаел Рот и европосланик Андрес Шидер, са којима је имао сукобе, а који су описали до детаља је склон да „инсценира“ разне ванредне ситуације, нападе на себе па чак и ситуације у којима му се обавезно „слоши“.

Недуго након последњег великог и за њега несрећног циркуса у Америци, којим је нанео неописиву штету Србији и њеним интертесима, одлази за Москву на прославу Дана победе, где га протокол Кремља смешта у „магарећу клупу“, на самом рубу трибина испред Црвеног трга (што се могло видети на свим снимцима и фотографијама).

Неописив бес и потреба за осветом довели су га у ситуацију да убрзано ових дана спрема неколико сценарија (према одлично упућеном извору МТ): од увођења ванредног стања, преко ванредних избора по његовим правилима и узгредног скидања глава неким својим највернијим сарадницима.

У сред оваквог безнађа, у „кому“ га је бацила и вест из Лондона, да је 25 угледних чланова британског парламента упутило писмо министру спољних послова Уједињеног Краљевства у коме се између осталог каже: „Тражимо значајну промену у приступу нашој спољној политици према Србији, након присуства председника Александра Вучића војној паради у Москви, 9. маја“. Писмо је потписано на иницијативу чланице УК парламента Еме Луел (Емма Леwелл) а у писму се између осталог, наводи да „председник Вучић настоји да дестабилизује Косово, Босну и Херцеговину и шири балкански регион, радећи блиско са Путиновом Русијом“, те да је за време његове владавине Србија забележила значајно демократско назадовање, уз „константне нападе на медије, политичку опозицију и цивилно друштво, раширену корупцију, која је допринела масовним протестима против његове владе последњих месеци“. Такође, у писму се даље каже: „Иако је то некада био похвалан циљ, догађаји од 9. маја, једном и заувек, показују да Вучићева влада нема интерес да прекине везе са Русијом, док активно промовише ултранационационалистичку и експанзионистичку идеологију што ризикује довођење Балкана поново назад у крвави конфликт„.

Због тога и бројних других разлога од Владе УК траже „промену курса, почевши са серијом циљаних санкција против Александра Вучића, његове владе и сарадника, и коришћење свих дипломатских средстава неопходних да охрабримо наше савезнике да следе тај пример, јер ако не пошаљемо јаку поруку Влади Србије сада, ризикујемо јачање одлучности Вучићевог режима и неуспех у спречавању пропасти крхке безбедносне ситуације на Балкану“. Посебно су истакли и своју подршку „студентима који протестују у Србији и грађанима који траже бољу будућност за њихову земљу, слободну од ауторитаризма и корупције“.

Овакве акције чланова британског парламента, никада се не изводе без дискретне инцијативе Форин офиса (Фореигн Оффице), јер у овој држави, бившој империји, све почиње и све се завршава у парламенту. Ниједан британски премијер дуже од тридесет година није посетио Београд, а све битне послове са Србијим обављале су дипломатске и обавештајне службе. Тако ће бити и овом приликом. Уколико овом или неком новом инцијативом дође до „промене курса“ према режиму Александра Вучића, биће то озбиљна потврда онога што је одавно било јасно као дан, да је Вучићева диктатура била директан пројекат британских служби, за евро-атланске интересе. Све до сада. Његово време је истекло, број компромитација и штетних испада прешао је сваку меру.

Време је за подсећање на једину јавну посету Сер Алекса Јангера, шефа британске МИ6 Србији, 8. фебруара 2018. године, кад га је у Београду Вучић дочекао „у ставу мирно“. Директор обавештајне службе Велике Британије (Сецрет Интеллигенце Севице – СИС/СИС, МИ6/МИ6) тада је говорио о сарадњи обавештајних служби двају земаља, а његова посета представљена је тада у Вучићевој пропаганди као „блиску сарадњу и пријатељаство између две државе“.

Да би било јасније о каквој се „сарадњи“ радило, треба такође подсетити да је почетком 1999. године, као оперативац енглеске обавештајне службе, Јангер добио Вучића „на реверс“ да га упути у низ задатака које мора да обави, заједно са америчким агентом који је службовао у Загребу.

Био је то један од првих Јангерових послова којима се бавио на новој дужности. Наиме, само један дан пре него што је преузео дужност од претходног директора МИ6, Џона Сојерса, Вучић му је у Лондону лично честитао избор. Јангер га је уљудно сачекао, јер је тадашњи амбасадор Огњен Прибићевић залутао колима док га је возио на заказани састанак.

Од тада, па све до данашњих дана, Александар Вучић је радио по диктату из Лондона, преузевши мимо Устава Србије дословно сва кључна министарства, суспензијом Народне Скупштине Србије и свих институција у држави.

Посао се морао обавити. Радио је Вучић са Британцима на стварању државе Косово, по њиховој замисли направио је „Српску листу“ са којом је био и до данас остао у свим коалицијама са албанским странкама (посебно са странкама ратних злочинаца, Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија). Отворио је уз диктат Британаца врата пројекту „Отворени Балкан“ и фактички кумовао остварењу великоалбанске идеје. Увео је арапски капитал у Србију преко шеика из Емирата, а према замисли МИ6, како би „дистанцирао“ ширење руских инвестиција од овог дела Балкана. Радио је у време „Брегзита“ на удаљавању Србије од Европске уније, уз личну подршку Алекса Јангера, и стварао терен за неку врсту „балканског Брегзита“ према стратегији МИ6.

Све послове које је требало да обави на штету Србије а по вољи Британије, Вучић је обавио у предвиђеном року, али, оно на шта није рачунао, то су границе толеранције његовог „послодавца“. Наиме, Јангер се поменуте 2018. године појавио у Београду да заустави Вучићево дивљање са косовском нарко-мафијом, чији новац је бесомучно прао преко грађевинских и саобраћајних пројеката, а што је могло да угрози англо-америчке политичке и геостратешке планове. МИ6 јесте пратио сва та збивања, а на неке велике „транспорте“ су њихови агенти и „жмурили“ заједно са „савезничким“ Службама, међутим, мафија АВ није престала са тим „пословима“.

Променама које се дешавају на мапи Европе, ратом у Украјини, па и истовременим „савезништвом“ са режимом у Кијеву и са владом у Москви, Вучић је своју „мисију“ у МИ6 завршио. Данас, након понижења које је доживео у Америци и мизерног третмана који је имао у Москви, остало му је једино да тражи хитну „излазну стратегију“.

Ствари су се прилично промениле и у Великој Британији, нема више на важним местима ни Алекса Јангера ни његовог претходника, Џона Сојерса, неки други људи су на челу британских Служби. Разматра се сада само његово „пуштање низ воду“ или „евакуација“. Да се нешто дешава, могло је да се види још 10. јануара ове 2025. године, кад је Вучић саопштио да ће се „према сазнањима које има“, Велика Британија прикључити америчким санкцијама НИС-у као и највећи део европских земаља.

Одгађања тих санкција неће ићи у недоглед, тим пре што је већ спакован, за светску економију погубан, још један пакет санкција Руској федерацији, на које је Владимир Путин кратко реаговао једном речју („Идиоти“).

Други, и вероватно последњи сигнал да је са Вучићем готово што се Лондона тиче, дошао је пре непуних два месеца, 2.априла 2025. године. Наиме, у Београду је тог дана боравио министар спољних послова Велике Британије Дејвид Лами, наводно, како би ојачао сарадњу у борби против организованог криминала. Са њим се састао Александар Вучић, а након састанка, дошло је до потписивања неких билатералних докумената. Били су то Меморандум о разумевању између Владе Србије и државног секретара за пословање и трговину Уједињеног Краљевства, поступајући преко Одељења за гаранције извозних кредита, које послује као Британска извозна кредитна агенција, као и Меморандум о разумевању Министарства информисања и телекомуникација Србије и Канцеларије за иностране послове, послове Комонвелта и развој Уједињеног Краљевства.

Шта је био циљ ових Меморандума није тешко претпоставити. Велика Британија има интереса да у наставку „баладе“ промени ситуацију на пољу телекомуникација и медија, и узгред постави „брану Кинезима“ у најважнијој држави Западног Балкана. Била је то јасна порука Вучићу, да ће са његовом „медијском епохом“ ускоро бити готово.

Истовремено, Британија се на овај начин спрема за опсервирање нових власти у Србији, ако јој интереси за ово поднебље остану и након пада диктатора. Јасна је била и порука министра спољних послова Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Дејвида Ламија који је пред Вучићем дословно казао: „Лондону је важан стабилан и сигуран Западни Балкан, као и да Србија има кључну улогу у обезбеђивању те стабилности“. Укратко, било је ово „збогом“ разбојничком и најблаже речено нестабилном режиму који су сами Британци инсталирали уз помоћ својих европских и ваневропских савезника. Вучић је, наравно, заборавио да земље Комонвелта покривају добар део света. Кад они кажу својим бившим и садашњим афричким колонијама да признају Косово или да одустану од „непризнавања“, онда то тако мора бити. На пример.

Уз све ово, појавио се у Београду и председник Европског савета, Антонио Кошта, одмах након Вучићеве трауме у Москви. Тражио је састанак са представницима опозиције, а добродошлицу му је „пожелео“ Александар Јовановић, еколошки активиста:

„Добро дошли у Србију, господине Кошта, земљу највећих еколошких злочина у Европи. И колико ће нас да кошта, господине Кошта, ваша подршка пројекту Јадар који у себи садржи протеривање становништва? Да ли сте Ви свесни да режим у Србији говори да ви организујете обојене револуције у земљи и да организујете студенте и протесте?“

Каже извор МТ присутан овог догађају да је Кошта најпре ћутао а онда казао да се он је рекао да се они тиме не баве, да су чули „свакакве приче“ и слично томе. Деловао је Кошта, кажу извори, прилично збуњено, посебно након састанака са Вучићем и Аном Брнабић, након чега је схватио да има посла са опасним преварантима, а према сведочењу човека из протокола, кад је устао од стола казао је свом сараднику у пролазу кроз ходник: „Инцрíвел, вамос ембора даqуи“ („невероватно, идемо одавде!“). Очито, Антонио Кошта није навикнут да неко може толико да лаже, а потпуно је у конфузији била и делегација која је била са њим, јер је чула две потпуно различите приче у кратком року.

Један од присутних током тог сусрета са опозицијом овако је описао тај сусрет: „Знате 13 година траје владавина овог режима. За 13 година је свакоме морало бити јасно да ли ови људи заиста баштине и желе да граде европске вредности попут владавине права, слободе говора и функционисања институција или је то само декларативна прича људи на власти на челу са Вучићем за представнике Европе… Ми смо (Кошти) покушали да му све то представимо и чини ми се да му није било пријатно и одговарао је и на непријатна питања. Он је суштински говорио о томе да је Европи најважније да може да сагледа да ли има напретка у оним областима или не, да они прате понашање институција, али избегао је конкретне одговоре, чак и кад је у питању и хапшење ових људи (у Новом Саду)“.

Ипак, председник Европског савета, који је очито дошао „у извидницу“ за потребе једне друге институције ЕУ, питао је Вучића „шта мисли о изборима“, док се овај пренемагао и развлачио јалови разговор. Није Кошта ни морао да долази, већ се говори ових дана у Бриселу да ће листа Српске напредне странке бити послата у прошлост, „кад год били ти избори“.

У слично време, кад се ова посета дешавала, Вучић је ухапсио в.д. директора Републичког завода за заштиту споменика културе Горана Васића, што је био његов начин да се „освети“ Доналду Трампу. Направио је кардиналну грешку, која ће га скупо коштати, али је проблем што ће то истовремено коштати и Србију и свакога ко још живи и ради у њој, а није покрао државу и побегао у иностранство. Само изузетно глуп, насилан и дрзак психопата, могао је да помисли како ће се „осветити Трампу“. Осветиће се Трамп њему, а народ у Србији треба да се нада да неће бити „колатерарне штете“.

Диктатор зато бежи од избора зато што је ово први пут ситуација када је упао у јаму коју је сам себи ископао. Говорио је „ако хоћете изборе или саветодавни референдум, ту смо“, а кад је то прихваћено, сад чини све да изврши диверзију било каквих избора. Неко од јавних личности скоро је констатовао да је „амбијент у Србији сада такав, да после шест месеци свеопште народне побуне, Вучић више није сигуран да може да победи“.

Ако дође до притиска ЕУ за поновно усвајање медијских законе (које је Антонио Кошта поменуо), као и усвајања Закона о ревизији бирачког списка, диктатор ће радије да инсценира паљевину Скупштоне Србије него да то учини. Од њега треба очекивати „пожар у Рајхстагу“ насиље на улицама, извођење оружаних снага и сукобе са народом. Можда и отворени рат.

На један фактор свакако треба рачунати у даљем расплету догађаја…

Наиме, Влада Србије за коју је најављивао да ће имати мање министара, има данас 30 министарстава, јер је диктатор преко своје воље мора да намири Социјалистичку партију Србије (СПС) и творевину ДБ/БИА која тамо има пет или шест министарстава (које су директно под контролом горе поменутих англо-америчких служби).

Наравно, у руска обавештајна служба има четири до пет министара, као и увек до сада. То ће већ бити значајнији проблем у расколу који следи. Јер, Вучићев антисистем саграђен је од више делова, чак и сукобљених интереса, како политичких и дипломатских тако и финансијских (преко мултинационалних корпорација и слично). Прецизније речено, Вучић више никоме од њих није гаранција стабилности, а „стабилност је потребна“, како рече британски министар спољних послова, алудирајући на „унутаршњ поредак ствари“, да све буде добро за Службе и за те корпорације, а са народом и његовим потребама „нека види шта ће“.

Зло доба Александра Вучића довело га је у стање које сваки диктатор доживи у климаксу свог лудила. Отворио је „сезону хапшења“ без правног основа затварањем главног уредника МТ, а онда, почетко студентских протеста, на десетине младих људи, академских грађана и активиста, завршило је по основу политичког прогона у Вучићевим казаматима.

Ових дана Србија је сведок да је група студената из Покрета слободних грађана и организације Студенти против ауторитарне власти (СТАВ) у притвору већ скоро три месеца, а једна група, након што је окривљена за покушај рушења уставног поретка, окривљена за исто дело, у тренутку хапшења својих колега налазила се у иностранству, где се налазе и данас. Сви они су окривљени на основу аудио снимка прислушкиваног разговора активиста и студената. Према наводима бранилаца, снимак је сачинила Безбједносно-информативна агенција (БИА). Снимак је потом емитован на режимским телевизијама, 14. марта, након чега је сутрадан шесторо активиста ухапшено. Браниоци окривљених су у више наврата навели да је БИА разговор прислушкивала незаконито и додали да аудио снимак не може бити правно ваљан доказ у том процесу…

Али, шта то вреди у Вучићевој апсани, где је чак и шеф Катедре за енергетске претвараче и погоне на Електротехничком факултету, Драган Михић, радио „посао“ БИА.е, тако што је телефоном звао колеге и студенте са ЕТФ са прикривеног броја и представљао им се као „инспектор Ерић“, како би их као провокатор застрашивао, претио и звао „на разговоре“.

Последње што један окрвављени режим може да уради у оваквим околностима је изазивање масовнијих грађанских сукоба са циљем проглашавања ванредног стања И завођења још црње војно-полицијске диктатуре. Да ли је то могуће? Свакако да јесте, јер су исте вође данашњег зла, сарађивале и директно учествовале у много горим стварима у прошлости, попут бројних ликвидација које ни до данас нису истражене и процесуиране, ни након четврт века…

Izvor: magazin tabloid

Oznake: protesti, studenti, Aleksandar Vučić