Pročitaj mi članakEkološki ustanak ponovo je uzdrmao domaću javnost, ovog puta potezom koji ima i međunarodnu težinu.
Покрет је, како наводе у званичном саопштењу, поднео званичан захтев Одбору за финансије Сената Сједињених Америчких Држава са једним јасним циљем: да се открије ко су људи из Србије који су, како тврде, мимо знања грађана и регуларних процедура, контактирали компанију Аффинитy Глобал – фирму у власништву Џареда Кушнера, зета бившег америчког председника Доналда Трампа – са намером да се на месту некадашњег Генералштаба граде луксузни хотели.
Ова тема већ месецима изазива бурне реакције у јавности. Комплекс зграда Генералштаба, познат и као симбол страдања и отпора из 1999. године, имао је статус заштићеног културног добра.
И управо ту ствари постају сложеније. Јер, како истиче Еколошки устанак, неко је у државном апарату одлучио да тај статус уклони – и то на основу документа за који се сада тврди да је фалсификован.
На челу ове приче налази се неколико кључних имена. Међу њима – Горан Весић, који је почетком 2024. као министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, добио овлашћење да тражи „адекватног партнера“ за реализацију пројекта пренамене комплекса Генералштаба.
Весићев потпис, или барем његово овлашћење, стоји и на документу који је дао ветар у леђа преговорима са Кушнеровом фирмом.
Даље, ту је и Горан Васић, в.д. директора Републичког завода за заштиту споменика културе. Управо он је аутор документа на основу којег је Влада Србије крајем исте године укинула статус културног добра Генералштабу.
И ту долазимо до заплета – јер је Васић овог месеца ухапшен. Терети се за злоупотребу службеног положаја и фалсификовање управо тог документа. Иако је пред тужилаштвом, како се наводи, признао све што му се ставља на терет, пуштен је да се брани са слободе. Одлука која сама по себи оставља много простора за додатна питања.
Еколошки устанак тврди да се овде не ради само о сумњивом пословном потезу већ о могућем покушају трговине утицајем – појави која је јасно дефинисана и кажњива према важећим законима у Србији.
Посебно им је, како кажу, спорно то што су контакти са страним инвеститором одржавани у тајности, без икаквог увида јавности и без обавештавања грађана.
Зашто баш Кушнер? Питање које је често постављано протеклих месеци. Јер није реч о било ком инвеститору – већ о човеку са јасним политичким везама, блиском америчком председнику и архитекти бројних међународних пословних аранжмана широм света. У том контексту, потенцијална продаја Генералштаба фирми Аффинитy добија додатну тежину – не само као бизнис, већ и као политичка порука.
Да ли ће Сенат САД одговорити на овај захтев из Србије – остаје да се види. У међувремену, случај показује још једну димензију домаће политике: спрегу интереса, ћутање институција и упорност појединих покрета да отворе оно што се често покушава затворити.
Јер, кад се нађете пред питањем – ко је одлучио да културно наслеђе Београда мења за пословне куле, и то без питања грађана – тешко је остати равнодушан. И још теже веровати да је све било по закону.
