Zbog nemogućnosti snabdevanja kerozinom, ruske avio-kompanije su evakuisale turiste i obustavile letove, što dodatno udara na već posrnulu ekonomiju ostrva.

Kriza je direktna posledica američkih mera kojima se preti sankcijama svakoj zemlji koja Kubi isporučuje naftu, zbog čega tankeri nedeljama ne pristižu u luke. Dok Vašington formalno govori o pregovorima, realnost na terenu liči na ekonomsku blokadu sa ciljem iznuđivanja političkih ustupaka.

Predsednik Migel Dijas-Kanel poručuje da je spreman za dijalog, ali bez pritisaka i ultimatuma, istovremeno optužujući SAD za politiku koja pogađa hranu, zdravstvo, škole i osnovno funkcionisanje društva. Analitičari upozoravaju da Vašington ne traži ekonomsku korist, jer Kuba ne raspolaže velikim energetskim resursima, već nastoji da politički potčini režim, ograniči uticaj Rusije i Kine i iznudi ustupke u oblasti bezbednosti i migracija, uz mogući interes za minerale poput kobalta.

Kao realni ishodi pominju se ograničeni dogovor, društveni kolaps sa masovnim migracijama ili dugotrajna kontrolisana transformacija sistema pod spoljnim pritiskom. Istorija, međutim, pokazuje da ekonomsko davljenje retko donosi demokratizaciju, a mnogo češće proizvodi humanitarnu katastrofu i jačanje represije.

Umesto „spasavanja“ Kube, Trampova politika je dovela ostrvo na ivicu pucanja, pri čemu cenu ne plaća partijski vrh, već obični građani koji žive u mraku, bez goriva, lekova i izvesnosti da će sutra biti bolje.