Прочитај ми чланакАко ћемо реално, није нормално засадити грашак, па онда, када дође време, да исти процвета, сести и плакати, што нам није родила пшеница. А, опет, ми управо то радимо! Још је ап. Павле рекао (Гал 6:7): „Не варајте се; Бог се не да исмејавати.“ – дакле, НЕ ДА! Ипак, ми мислимо, да то можемо, и да је то могуће, само зато, што на самом почетку, то и не делује као нешто немогуће.
Је ли? Заправо, када се семе грашка баци на њиву, реакција њиве је иста, као и када би се бацило семе пшенице. До разрешења недоумице, потребно је време. Нама, али не и Богу! Зато ап. Павле каже: „Не варајте се!“. Ипак, ми, људи, се по правилу преваримо. Апостол, даље наставља: „Јер шта ко сеје, то ће и жети.“ Једноставно, зар не? Ипак, ми, Срби, ту лекцију, као да још у целости нисмо савладали, док смо сада тренутно, у процесу кукњаве над грашком, који је родио, иако смо се ми клели, да смо посадили пшеницу. Е, па нисмо!
И, тај грашак је еуфемизам. Али, ни као свештеник, ни као фино васпитани грађанин, не желим да именујем, шта смо ми то заиста засадили, колико ми је заиста мука од свег нашег назови чуђења, што нам није никла пшеница. Па, нисмо је ни засадили!!! И, када ћемо напокон себи признати то? Те, уместо јалових извињавања, овим или оним, стиснути зубе, и извинити се најпре себи, свим оним погинулим у Првом, у Другом, и у овом несретном, последњем Грађанском, те да их замолимо за опроштај, јер смо њиховим животима, ђубрили оно што ни пас са маслом не би полизао!
Ђубрили илузију да се можемо, неким чудом, тој офуцаној Јевропи, некако и допасти. Али, не можемо! Јер, да можемо, допали бисмо јој се до сада. Ипак, ми нисмо баш нови овде. Живимо на овим просторима барем 1000 година, колико смо и хришћани. И, за свих тих 1000 година, ми и даље нисмо прихваћени, и ми се и даље трудимо да личимо. Да будемо неко, или нешто, што нисмо.
Свакако, да нисмо ми у целости криви за то, као што нисмо ми, ти, који су, ни на Истоку ни на Западу, мада волимо о себи тако да размишљамо, лутајући поново једном другом илузијом, која јесте мит, мегаломанија, такође веома раширена у нашем етносу. Да, нисмо то ми! То је наш „старији“ брат, баћушка. Он, он… иако тако велики и силан, ипак се својски труди, и трудио, да се допадне тој мутавој Јевропи. Још од Петра Великог, па на овамо, просто је комично, како толико велики џин, горостас, може да се савије, и мајмунски да подражава. Те, нам зато није ни замерити, што смо тим путем пошли и ми. Не, нису њиме загазили тек Карађорђевићи.
Сетимо се Михајла Обреновића, и његовог Устава, који је био превише либералан за ондашњу Јевропу, па је морао бити мењан. Касније је овај и главом платио, то што је заиста желео, све оно што је Јевропа, тврдила да жели. Несретни романтичар, није схватао, или није желео да схвати, да Гете суштински није био део те земље, која се њиме, Бог зна како, поносила. Као што ни Андрића, баш не можемо везати са Маршалом Титом, зар не? Али, ипак, требало је два века да прође, па да и наша земља добије, једног Андрића (Нобеловца). Тада смо имали само гуслара Вишњића, и поетског генија Његоша. Но, да не лутам. Вратимо се поенти. А поента је – није све готово, нити је све пропало. Ено, баћушка се враћа себи. Схватио је да не треба да личи. Да је леп, такав какав је. Оно што је питање, јесте, да ли смо и ми то схватили?
Свако од нас, нека тај одговор да за себе. Или, боље рећи, нека живи у складу са њим. Оно што желим да пренесем свима вама, јесте да ова наша, Српска, тренутна ситуација, није нова. Сетимо се пророка Илије. Да, био је силан у снази, и ватрен у истини. Ипак, и он је пар пута зароптао, као и ви! Као и ви, који изабирате да за наш, Српски, начин постојања, још има наде. Дакле, моћни Илија, у тренутцима слабости, загунђа пред Господом, у контексту – Израиљ је побио твоје пророке, срушили су твоје жртвенике, напустили твој савез – контекст, веома сличан овом нашем, српском.
Ипак, Бог одговара Илији тада, и можемо то схватити, као да се и нама обраћа сада, у контексту – немој ти да се бринеш за то, оставио сам ЈА, одређен број људи, који се нису запрљали обожавањем Јевропе, нити савили своја колена пред Ваалом. Ти људи постоје, и чекају час. Час, за који ти не знаш када ће доћи, али ЈА ти гарантујем да ће доћи! (I Цар. 19:14-18)
Историја јесте учитељица живота. На жалост 47%, нашег народа није писмено.
„Мој народ умире у незнању!“(Ос. 4:6) Али, „како ће чути без проповедника?“ (Рим. 10:14) Сва радост, нашег националног спаса, јесте у томе да напокон схватиш, да си Ти тај проповедник! И, сада, само живи у складу са тим.
