Прочитај ми чланакДржава Србија није много чинила да се стање промени набоље све до 1912. године. Мој напред поменути стриц са личним именом Србин током прве бугарске окупације 1915-1918. године више пута је физички нападан уз претњу да напусти крштено име. Бугари су систематски сузбијали и стари верски обичај крсну славу.
Мушко лично име Србин, током турске владавине до 1912. године, и касније до завршетка Другог светског рата, било је раширено у западним крајевима данашње Бивше југословенске републике Македоније. Ти крајеви су: околина Гостивара и Тетова (или област Полог), околина Кичева, Брода (или област Порече), околина Дебра, Струге, Охрида, Велеса (област Бабуне), Битољско-прилепска котлина, област Железник или Демир-хисар итд.
То су истовремено и крајеви раширености средњовековних словенских племена – Брсјака и Мијака. Можда је и тада постојало лично име Србин?
У бројним селима наведених крајева, по житељима са личним именом Србин, данас потичу: 1) родови звани Србиновци; 2) делови села званих Србиновска махала; 3) и бројна топографска имена, на пример: Србинова њива, Србинов камен, Српска река (код Струмице), Србинце и други.
Занимљиво је и то да је свака жена удата за мушкарца са именом Србин од венчања добијала име Србиница.
Ја сам у родном селу Врутоку на извору Вардара код Гостивара дечаштво (1914-1925) провео у кућној задрузи са око 20 чланова. Старији брат мога оца Филип имао је крштено име Србин и умро је око 1940. године. А његову жену, са девојачким именом Израелка (скраћено: Иза) ја са својом браћом и сестрама називао сам стрином Србиницом. Примера таквих имена мушкараца и жена било је много.
Само у ближој околини Гостивара мушкараца са именом Србин, и њихових жена у народу званих Србиница, у међуратном периоду (1918-1941. г.) познавао сам у овим селима: Печкову, Здуњу, Горњој Ђоновици, Сушици, Врутоку, Среткову, Церову, Тајмишту итд.
Уопште – био је добро раширен народни обичај да се мушкој деци, поред других имена, на крштењу давало и поменуто име Србин. Свет је био веома навикнут на то карактеристично име. Међутим, ову интересантну појаву из народног живота на југу земље, још нико од етнографа није запазио и посебно проучавао.
* * *
Након изношења предњих чињеница може се поставити питање: од када потиче мушко име Србин у наведеним крајевима?
Моја вишегодишња проучавања иза Другог светског рата по западном Повардарју и Подримљу доводе ме до закључка: да лично име Србин потиче из давне прошлости.А нарочито када је започело опадање Турског царства са тла данашње Југославије. То је почело у познатим ратовима од краја XVII и почетком XVIII века, и трајало је до Балканског рата 1912. године. Како је познато, последњим ратом окончано је османлијско присуство скоро на читавом Балкану.
Намеће се нужно питање: Може ли онај ко носи лично име Србин и остали словенско-православни становници тих крајева да немају и српску националну свест? Историја се не да брисати.
Наш свет у турским границама није био изложен само насиљу турских органа власти и албанских зулумћара, него је од друге половине века био изложен још нападима бугарских комита, њихових попова и учитеља. Они су под Егзархијом вршили бугаризирање српског живља у нашим јужним областима. Притисцима су посебно били изложени становници западно од Вардара чије је лично име било Србин.
Држава Србија није много чинила да се стање промени набоље све до 1912. године. Мој напред поменути стриц са личним именом Србин током прве бугарске окупације 1915-1918. године више пута је физички нападан уз претњу да напусти крштено име. Бугари су систематски сузбијали и стари верски обичај крсну славу.
Затим је следовао краћи, али стабилан међуратни период, па иза њега наишао је други светски рат са бугарском окупацијом.Тада су и становници из западног дела Повардарја устали да се ослободе бугарске окупације и да се обнови Југославија. Да поменемо историјска места из тог ратовања: планине Славеј и Караорман, ослобођење брсјачког краја званог Дебарца код Охрида, ослобођење градова Кичева, Дебра и других. Све је то у западном делу Повардарја и у Подримљу.
У западном Повардарју су и значајна места рођења познатих учесника у Првом српском устанку (Чардаклија, Конда Војвода итд.), као и оних учесника из каснијих догађаја – војводе Мицка Крстића, Јована Бабунског, Глигора Соколовића. И места код Тетова су порекло Николе Пашића, генерала Петра Живковића и других. Да подсетимо и ово: из околине Струге (из села Лабуништа) потиче сада заборављени српски књижевник Анђелко Крстић, из Лазаропоља књижевник и научни радник Т.Смиљанић итд., итд.
И следећа занимљивост. Једна посмртна листа на улицама Скопља из 1980. године имала је напис Србин Србиноски. Радило се о умрлом досељенику из западног дела Повардарја (околина Кичева).
Међутим, у времену након Другог светског рата крајеви западног дела БЈРМ препуштени су ширењу експанзивних муслиманских Албанаца. На разне начине и пред очима скопске републичке власти они су присвајали словенско-хришћанска насеља – сеоска и градска. Република никада није дигла глас да то спречи. А зашто?
Са те територије потиче и такозвана прекоокеанска миграција словенско-хришћанског света.
МОЖЕ ЛИ ЕВРО БИТИ СПАСЕН – и зашто је кључ у рукама Немачке? https://t.co/0NR1k9dQMK
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 19, 2018
Наводимо и то да су људи од струке и науке, чак и они из Београда, престали да се интересују не само за историју, већ и за етничке одлике становништва данашње БЈР Македоније. Знало се шта их чека ако би показали да ти крајеви имају етнографске сличности са становницима у другим југословенским подручјима…
