Прочитај ми чланак
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
[email protected]м
[email protected]
ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (3)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
Погроми су обележили и следеће деценије, посебно раздобље Кримског рата (1853-1856.) кад је антисловенско расположење у Османлијском царству досегло врхунац: тада су се у погромима православних Срба Турцима и Арбанасима придружили Черкези. Познато је да је у то доба на Косово дошло око шест хиљада крволочних Черкеза и остали у неколико места на Косову.Један мали број се вратио јер није подносио климу, а они који су остали били су велики крволоци српског православног живља.
Један запис из српских извора из 1843. Године казује: „како су Арбанаси вршили насиља: једнима узеше стоку, другима децу”. [8]
Праве размере страдања српског народа у Метохији и суседним крајевима, показала је књига „Пластаре Србије”, дечанског игумана Серафима Ристића, који је слао жалбе и султану и руском императору. Књига је издата 1864. године у којој су сведочанства о насиљима Арбанаса и Турака над Србима, наводећи поименце починитеље, жртве, мотиве и врсту злочина. Само у Метохији дечански архимандрит је забележио више стотина таквих случајева, које су турске власти, полиција и судски органи толерисали и помагали: пљачке, уцене, убиства,паљење кућа, похаре цркава, отимања имања и стоке, грабљења и силовања жена и деце, злостављање монаха И свештеника и турчење девојака.[9]
Званични извештаји првог руског конзула у Призрену Евгенија Тимајева употпуњаваху слику о стању у Метохији и размерама страдања српског становништва. Крајем 1866. Тимајев јавља руском Посланству у Цариграду о жестини насиља Арбанаса из пећке нахије. „У похари десетак српских села, убијали су мушку чељад И силовали жене, и чак скрнавили гробове. Злочини Арнаута су безбројни и неизмерни. Спроводе страшну самовољу”.[10]
Арбанаси су у то време од Косова и Метохије учинили крваво разбојиште где су страдања српског становништва добила апокалиптичне разнере. „Од 1876- 1883. године, пред арбанашким зулумима у Србију је са Косова избегло око 500 српских породица”.[11]
Све до краја осамдесетих година 19. века, Србима на Косову и Метохији једину заштиту пружали су дипломатски представници Русије, традиционалне заштитнице православног и словенског живља у турској царевини.
Арбанаси качаци у овом времену убили су два конзула, једног српског и једног руског. У Косовској Митровици убили суШчребина, а у Приштини српског конзула Луку Маринковића, недалеко од Српског конзулата који је отворен 1889. године.
У другој половини 19. века извештаји неколико конзула говоре о страдању Срба од стране Арбанаса качака, а поред тих извештаја имамо и документа које нам је оставио Сима Андрејевић Игуманов, из Призрена, а који гласи: „Садашње несретно стање у Старој Србији И Македонији 1882. године”. Андрејевић каже:
„Познато је како су пре српско-турског рата, а особито за време самога рата, сваком Србину у Турској царевини одузимана не самосва права људска но и сам живот и с нашом несрећном судбом чинећи нам као људима насиља, штете и срамоте”.
„Ти разбојници качаци сачекују људе по друмовима и уцењујући их, њихова родбина мора да прода сву имовину да би их откупили. Уз качаке у другој половини 19. века а који су владали Косовом били су крволок Малић-паша Xинић и његов обесни братанац Јашар-паша, који су на Косову дорушавали све што је српско а што до тада не беше порушено. Тих година Јашар-паша је опљачкао манастир Грачаницу, задужбину раља Милутина”.[12]
У време српско-турског рата 1876-1878. Године башибозуци (наоружане групе пљачкаша) су свакодневно пљачкале и убијале Србе. Само у једном дану убили су у околини Приштине 27. Срба а њих неколико су ранили.
Башибозуци и качаци су иста фела која се бави пљачкама и убиствима људи других нација и конфесија. Тако су главу убијеног Стојана одсекли и ставили је на тепсију, и тако носећи је, јавно ишли по турским и арнаутским кућама где су уз похвале добијали богате поклоне у новцу. О стању тих година на Косову писао је и Петар Костић, управник призренске богословије. Ево шта каже његов запис: „… Али арнаутски бес и самовоља не штеди ни ту светињу бедне раје. Долазећи у додир са Србима И њиховим породицама приликом кулучења, насилно у поједине куће улазећи, они се загледају у коју девојку. Затим се неколико њих наоружаних спреме и у сред дана са њиве или из куће отму девојку…
Такве отмице у последње време узеле су маха у овим крајевима и то у селима близу вароши… Јер пролазити кроз места, у којима се ценио више један фишек, него људска глава, није било лако”.[13]
Руски конзул у Призрену, Иван Степанович Јастребов слао је своје извештаје руском Посланству у Цариграду у којима се описују злочини Арбанаса качаканад српским живљем. Ту су пљачке стоке на десетине хиљада, отимање жена и девојака, вешање Срба као што су у Пећи о дрво обесили трговца Митровића. У доба Лиге каже Јастребов, у селима и градовима, влада безвлашће, пљачке, отимачине и убиства Срба.
Страдање манастира Високи Дечани 1852. Године како пише Јуришић, од стране Арнаута, који су заузели манастирску земљу… Но, горка је жалост: „Арнаути сваки дан особито увече по десет, двадесет, а кадкад и по педесет дођу, насилно јело и пиће захтевају, једу, пију, певају кадкад по нешто насилно опљачкају; ако им се кад не учини по вољи, то они заинат упале сено, или ограду, а више пута и по које манастирско здање”.[14]
Братство манастира Пећке патријаршије, јула 1856. године обавештавају митрополита Петра: „А особито нигди није зулума ка у Пећи и у Пећкој и Ђаковичкој нахији све турче”…
О многобројним злочинима Арбанаса-качака постоји огромна писана грађа како наших тако и страних аутора. лочини качака су из дана у дан били све већи.
Број злочина ће се повећати од 1856. до 1912. године. Све већи број је у време Источне кризе, српско-турског рата 1878. у време одржавања Берлинског конгреса, у време оснивања Призренске лиге, гранично решење Плава и Гусиња, где су качачке вође а по наговору Турске покушале да спрече реализацију одлуке из Беча.
Најчешћи поступак Арбанаса, када отму какву девојку, тај је, што је они најпре силују, па је онда наморавају да пређе у мухамеданску веру, претећи њој или њеним родитељима смрћу”.[15]
Ових година вршени су велики притисци да православни Срби се превере и пређу у ислам. Пљачке су свакодневне, туче, силовања и уцене. Арбанаси не дозвољавају Србима да обрађују своју земљу, а од момака који треба да се жене траже на име неке свадбарине накнаду у новцу, иначе ниједна се девојка не може удати док се исплата не изврши.
Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (1)
Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (2)
___________________________________________________________________________________
[8] (ЈОВАН ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ, ЈУЖНА СТАРА СРБИЈА, КЊИГА В, КУМАНОВСКА ОБЛАСТ)
[9] (САВРЕМЕНИЦИ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1852- 1912., СКЗ, Београд, 1988.).
[10] (М. СЕЛИШЧ^ЕВ, СЛАВЈАНСКОЕ НАСЕЛЕНИЈЕ О АЛБАНИЈИ, СОФИЈА, 1931)
[11] (ВЛАДИМИР БОВАН, „ЈАСТРЕБОВ У ПРИЗРЕНУ”, „Јединство“, ПРИШТИНА, 1983. )
[12](ЈАНИЋИЈЕ ПОПОВИЋ „ЖИВОТ СРБА НА КОСОВУ 1812-1912”, НИРО КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БЕОГРАД, 1987. )
[13](ПЕТАР КОСТИЋ, ЕВРОПСКИ КОНЗУЛИ У ПРИЗРЕНУ, ЈУЖНИ ПРЕГЛЕД БР. 6, 7, 1928. СКОПЉЕ).
[14](ГЕДЕОН ЈОСИФ ЈУРИШИЋ „ДЕЧАНСКИ ПРВЕНАЦ”, НОВИ САД, 1852.)
[15] (ЗАДУЖБИНА КОСОВА)
