Прочитај ми чланак

Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (2)

0

zlocinijsoУдружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
[email protected]м 
[email protected]

ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (2)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

И наредних година наставиће Арбанаси са злочинима и пљачкама над Србима. Тако почетком 18.века настављен је притисак на хришћанску рају на Косову и Метохији која је због тога и даље тражила спаса у сеобама.

„У фебруару 1708. године, кадија Новог Брда и Мораве писао је извештај о жалбама новобрдског збора. Последњих година, вели, наоружане групе Арнаута, досељених у новобрдски кадилук, сваке ноћи упадају у по једно село, те пљачкају благо сиротиње раје, мушке убијају, а жене силују. Њихове посете почеле би у поноћ и трајале до зоре, а онда би сви учесници отутњали својим кућама, и обдан им нико није могао стати у крај. Обузета ужасом сиротиња раја се распрснула…

Порта је на то наредила вучитрнском санџакбегу и кадијама да разбојнике на сваки начин похватају, да их доведу на суд, изврше 31 правду и о томе пошаљу истинит извештај, заведен у судски  сиџили”.[5]

После успеха аустријске војске у рату 1717. године, српска раја у вучитрнском крају дигла је буну. „Арбанаси су се међусобно ујамчили да ће угушити буну српске раје и чувати Османско Царство од „разбојника“. После угушене побуне „стара српска раја имала је само три излаза“: да потражи господара кадрог да јој пружи основну заштиту и тако се улазећи у читлучки однос, заметне још једним бременом зависности; да промени вером и утопи се у омражену врсту која купује јаничарско име; да остави своје огњиште и бежи у доње крајеве, на север. Ово последње свакако је било крајњи излаз“.[6]

Од 1717. године број качака ће се из дана у дан и из године у годину све више повећавати што доводи до све већих злочина над православним Србима. Од ове године на просторима Косова и Метохије увећава се и број Арбанаса који насилном колонизацијом, уз помоћ Турске, заузимају имања Срба које су протерали са њихових вековних огњишта.

Тако 1737. године извршен је велики покољ Срба од Качаника до Косовске Митровице. Нереди у Отоманском Царству погодовали су ширењу анархије на Косову и Метохији. Пљачка, убијања и силовања над ненаоружаном рајом спроводили су Арбанаси качаци и њима слични зликовци. Качачке дружине запоседале су путеве у време рата Турске с Русијом (1768- 1774), када је безвлашће потпуно овладало косовско-метохијском територијом. Мировним уговором у Свишту (1791) за Србе је била предвиђена општа амнестија. Ипак, Арбанаси су као качаци или војници у одредима локалних паша, наставили да насрћу на незаштићено српско живље.

Талас великих националних покрета хришћана на Балканском полуострву, започет 1804. године, српском револуцијом предодредио је, у већој мери него у предходним столећима, судбину српског народа, а Арбанасе (око 70 посто муслиманске вере) учинио најважнијим чуварима турског поретка у европским покрајинама Османског царства. Тако су Арбанаси били главно оруђе турске политике у сузбијању ослободилачких покрета суседних народа и моћно средство изолације ослобођених балканских држава”.[7] Заплашени обновом српске државе 1830. године, косовске самопрозване паше су настојале да немилосрдним прогонима умање број Срба на Косову и Метохији.

Тако Јашар-паша из Приштине је рушио цркве, одузимао манастирске земље и убијао калуђере, за неколико година раселио је преко седамдесет српских села на простору између Вучитрна и Гњилана, а њихова имања разделио домаћем исламизованом живљу и онима насилно досељених из северне Албаније”.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)


[5] („ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА“ ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА, БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ 1987.).

[6](Р. ТРИЧКОВИЋ, БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК 1687-1739. У РУКОПИСУ.)

[7] (ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКОАРБАНАШКИМ ОДНОСИМА, ЈЕДИНСТВО – ПРИШТИНА, ДЕЧИЈЕ НОВИНЕ – ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ 1991. ).