Редакција srbin.info покреће фељтон о албанским злочинима над Србима, током векова.

Уз благослов господина мр Павла Џелатовића Иванова и његовог сина Веселина Џелатовића, у наставцима ћемо објављивати доказе и непосредна сведочанства о свим злочинима које су албански зулумћари, убице и разбојници чинили систематски и свесно према незаштићеном српском народу, на територији данашње јужне српске покрајне Косова и Метохије и северне Албаније.

Господин мр Павле Џелатовић Иванов је деценијама темељно сакупљао историјску и архивску грађу о злочинима Арбанаса над Србима. Посветивши томе живот, био је и сам прогнан 1976. године са Космета. О његовом богатом и плодном научном раду и каријери можете прочитати на страницама сајта: http://www.poetabg.com.

На нашем сајту биће прво представљена књига „Злочини Арбанаса над Србима“, аутора Павла Џелатовића Иванова, у издању Удружење писаца Поета.

Књигу, као и остале научне и књижевне радове овог аутора, које се баве судбином српског народа  можете наћи на следећим адресама:

Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
[email protected]м
[email protected]

ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА

Качаци потичу из племенског друштва Арбанаса. Качаковање је племенска појава која значи одметништво које не признаје никакву власт. Тако се качаковање у турско доба претворило у занимање, па су качаци пљачкали и убијали. Нарочито их је било у Гори жупа,Шар-планини, између Косовске Митровице и Пећи, у Шаљској Бајгори, Качанику – на путу Приштина-Скопље у Црнољеву и на путу Урошевац-Призрен. Качаци су достаометали нормалан рад и живот у свим периодима до данас.

На качачком удару највише је био хришћански живаљ, док албански живаљ није био угрожен с обзиром да је исламске вероисповести.жртве друмских разбојништава били су трговци, обично дубровачки. Године 1462. њима су код Новог Брда, отети товари воска и друге робе, а две године касније, овог пута код Трговишта, доста свиле и сребра. Исте године јављају се разбојници на свим друмовима Косова и Метохије и шире.

Тако су на путу са Косова, долином Дрима, арбанашки пљачкаши напали дубровачке трговачке транспорте (вуном, кожом, сољу и усољеним месом). На друму између Скопља и Косова убијено је десет дубровачких трговаца. Неколико трговаца страдало је 1510. године. Један млетачки путник бележи 1560. године на свом путу из Призрена за Скопље, да је село Црнољево које се налази између Штимља и Суве Реке расељено због качачких насртаја, пљачки и убистава.

Још седамдесетих година 16. века оглашавају се у историјским изворима први озбиљнији пљачкашки упади Албанаца качака у околини Призрена, Ђаковице и Пећи и у целој Метохији. У лето 1565. године појављују се качаци у Пећи и Скадарском кадилуку, а 1572. године на подручју Новог Брда и у Гњилану опљачкано је неколико мештана Православаца.

Путописац Ди Френ Канеј, 1579. године бележи да је: „Качаничка клисура веома опасна за пролаз јер је опседнута пљачкашима који су склони ида убију.“^[1]У једном турском окументу из 1595. године наводи се арнаутска тајфа – разбојничка дружина. Арнаутска јер су Турци Албанце називали погрдно Арнаутима.

Француски путописац Филип Дифрен-Кане 1573. Године пише о качачким бандама. Качаци пљачкају, убијају харају и пале. Тако су у првој деценији 17. века неколико пута у Призрену палили католичку цркву. Убиства дубровачких трговаца забележена су: 1510, 1560. и 1573.

када су качачке дружине бројале 500 до 600 разбојника и пљачкаша, које су се из године у годину повећавале. Услед опште небриге турских власти качаци – ти пљачкаши и разбојници су слободно крстарили широм Косова и Метохије.

У своме извештају из 1610. године Марин Бици, апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије, пише како је у септембру месецу на путу од Призрена ка Косову Пољу: „У лепој долини, пуној шизматичких села” харала разбојничка дружина од шесдесет коњаника и пешака, која је тих дана побила и опљачкала неке путнике.

Апостолски визитатор Петар Масарек 1623-1624. године говори о становништву Призрена и Приштине.

„Ово је истина о шизматицима у Србији, као и о онима који станују у Бигарској и Босни. Сви они са незнатним разликама у говору, говоре илирски језик. Поред епископа, којих има свуда, имају и пећког патријарха, такође Србина који је рођен у Јањеву.

…Призрен град, у њему се виде многе цркве и лепе грађевине Срба из ранијих времена. Турци су две цркве претворили у xамије, што су урадили и у другим многим местима. У Приштини станују многи Турци. Осим Турака у Приштини живе многи Срби”.

Исти Петар Масарек, говори о распрострањености Срба и њиховом језику, пре 4.02. 1633. „Србија – Становници су Срби грчког обреда и словенског језика, који они називају сербски језик’. Српски језик је најстарији међу словенским језицима, као што је у Италији Тоскански. Имају патријарха са седиштем у манастиру Дечани код Призрена. Њему одају послушност сви епископи српског и бугарског језика… ужива велики углед међу оним народима.“

Извештај Фра Б. Палацуола о Ђаковици 1637. године: „У Ђаковици има (верујем) пет стотина кућа, али само 20 хришћанских, док су остали Турци и шизматици… Изнад Ђаковице живе Срби и ту постоје само три римокатоличке куће, а затим продужавају српска села”.

Он затим описује манастир Дечане који је изванредна лепота и да у њему има преко тридесет калуђера.^[2]

Папски мисионар Франческо Де Леонардис о Србији и распрострањености јурисдикције Пећке Патријаршије у 1640. години. „Срби, названи тако по краљевству Србији, сви говоре илирским језиком и следе грчки обред. Насељени су не само у оном краљевству, већ у разним областима које су се налазиле под влашћу Србије, а налазиле се под управом краљева под именом Стефана из куће Немањића. То су Румелија на истоку, која граничи са Бугарском и Грчком, покрајине које они називају земља краља Стефана на северу, а која се протеже до обала Дунава.

Доња и Горња Зета на југу, које граниче са Албанијом на југу и Херцеговином на западу: и друге покрајине које граниче са Босном у којој, тако|е, живи мноштво народа истог обреда.

За свог црквеног поглавара признају пећког патријарха, који, будући да је раније имао седиште у Призрену, завичају цара Јустинијана, доби зато признање па не признају послушност цариградског патријарха, нити признају другог старешину. Под његовом управом налази се четрдесет и један митрополит и епископ, од којих је неке поставио он лично, када се у оним областима проширило отоманско царство. Јер како је у неком месту султан оснивао нови санxак, тако је патријарх постављао новог епископа.

Епископије њему потчињене на западу су: Призрен, Скопље, Рашка, Нови Пазар, Милешева,

Смедерево, Темишвар, Бечкерек, Вршац, Београд, Пожега, Зворник, Ваљево, Зета, Црна Гора, Требиње, Херцеговина, Лика, Босна. Још нисам добио вести о источним епархијама”.)^[3]

Истрага српског живља на Косову 1690. године је отпочела у првих неколико месеци. После неуспеха аустријског продора ка југу 1689. године, османске царске трупе, татарска војска и Арбанаси који су се придружили Турцима започели су освету против побуњеног српског народа. Они секу, одводе у робље и продају рају, жене и децу предали су сабљи.^[4]

Ознаке: албански злочини, Високи Дечани, качаци, Марин Бици, мр Павле Џелатовић Иванов, Пећка Патријаршија, Фра Б. Палацуола, Франческо Де Леонардис