Прочитај ми чланак

ЦВИЈАНОВИЋ: Хрвати нису успели – са Југа се неће чути „Вучићу педеру!”

0

Ако у обавештајним операцијама по Србији нема Хрвата, значи да су се добро сакрили. Али у борби за Партизанову шипку их има.

1.
Навијачи. Експлозија поткултуре младих? Социјална патологија? Посао за полицију и судове? Ништа од тога! Политички догађај првог реда? Најава бурних догађаја? Мали тренинг за следеће ложење Скупштине? Управо то!

2.
Хајде најпре да видимо како се навијачи читају на политичком језику? Дакле: најмобилнија и најексплозивнија неформална група мушкараца у годинама кад се батине лако деле и једнако лако зарастају која може да се окупи и делује истом брзином као и војска. С том разликом што у војсци и полицији има ослобођених од физичког, а међу навијачима нема.

Е, сад, о потенцијалима навијача у политичким догађајима најбоље говори награда за животно дело Делијама крајем 2000. године. Награду су им доделили ноторни Б-92 и Веран Матић као првоборцима Петооктобарске револуцији кад су разоружали полицију у Мајке Јевросиме, у центру Београда. Истовремено су запалили Скупштину, решили је вишка намештаја, слика и других уметничких дела, ношени обећањем да ће, кад дође слобода, сваки Србин имати свог Милосављевића, а сваки навијач Шумановића. Са ове временске дистанце тешко је поверовати, али тад је на додели награда у биоскопу „Рекс“, дорћолском срцу другосрбијанске таме, изговорено и ово: „Момци који су се десет година супротстављали режиму, тукли се са милицијом, док су остали спавали у својим кућама. То су Делије!“

Скоро десет година касније – 2009. године – кад је нестало пара и кад услуге навијача више нису биле потребне, за Инсајдер и Бранкицу Станковић, ведету пандурско-обавештајног новинарства, између „екстремних навијача“ и „екстремних десничара“ већ није било разлике. Спајала их је, каже она, „мржња према непријатељу“, дочим ваљда њу блиском са патријархом Иринејом чини „љубав према непријатељу“.

Смисао епохе идеолошке употребе навијача прецизира Иван Чоловић, један од уваженијих другосрбијанских хафиза. У тексту Навијачи – хулигани и нови фашизам (2012), писаном методологијом клин-чорбе, Чоловић навијачима замера често коришћење реченице „Косово је Србија“, одајући у исто време признање Борису Тадићу који је после убиства Бриса Татона навијаче повезао са фашизмом. А онда, наравно, Чоловић из своје супе вади клин – навијаче, дакле – и у њој остају да се на тихој ватри крчкају „Косово је Србија“ и фашизам, све док се не стопе у густу хомогену масу, калоричнију и од „суочавања с прошлошћу“.

3.
Због менталне чистоће, о навијачима није неопходно знати све што знају Станковићева и Чоловић, али је довољно знати оно што знају чак и они – навијачи су важни. Да није тако, не би Жељко Ражнатовић Аркан, најмоћнији навијач у Србији икад од трибине направио моћну паравојну јединицу. Још мање би морао да погине почетком 2000. да би Пети октобар девет месеци касније уопште био могућ. Да нису навијачи важни, не би први поуздан сигнал смене власти у Србији била промена парола на Партизановом југу и Звездином северу. Не би, коначно, како ми кажу људи који фудбал познају боље од мене, један од наших највећих клубова, по договору с навијачима, обавезно у тиму имао и два играча који су својина навијача и од чије продаје у иностранству се они наплаћују.

Иако сви знамо да то није на добро, баш зато су приче о навијачима заправо приче о јаким фигурама на политичким шаховским таблама. И зато је догађај на дербију био у првом реду политички. Две навијачке групе покушале су да преузму јужну трибину Партизановог стадиона – која ономе ко је држи јесте извор бројних привилегија. Нападачи на јужну трибину – они то зову „шипка“ – очигледно су се за напад припремили (дефинитивно ту није било никакве спонтаности), што се видело по белим тракама на рукавима које су носили, слично као војници у акцијама, да би се разликовали од непријатеља.

На њихову жалост, извукли су дебљи крај, и „шипка“ је остала у поседу досадашњих власника, по свој прилици, екипе коју подржава власт. А то ће рећи да се са Партизановог југа још неће чути „Вучићу, педеру!“, што је много озбиљније оружје и много даље од било какве спонтаности коју носи политичко расположење него што то ико од књишких мољаца може да замисли.

4.
Е сад, пре се није дешавало да се у обрачунима навијача српске екипе појачавају људима из иностранства. Тако су на дербију у редовима претендената ухапшен један Бугарин, један Грк и чак шесторица Хрвата, међу њима, чујем, и један са тетоважом Вуковара на грудима. Наравно, овде је реч о ухапшенима, али чини се да је Јужних Словена било много више од тог броја. Уз мало схематског претеривања, чак би се могло рећи да се на дербију за „шипку“ водила архетипска битка најновије српске историје – између Срба и Југословена.

Наравно, тамо где се на једном месту нађу српска навијачка паравојска, српско подземље и Хрвати, здрав разум налаже да се бар укључи мозак. Почевши од Петог октобра па до убиства Зорана Ђиђића били су очити велики напори страних служби да под контролу ставе српско поземље. У томе су најдаље отишли Британци, тако да је Пети октобар био тешко замислив без озбиљног учешћа подземља, које је тог дана било задужено за војску, полицију и државну безбедност, ресоре из којих се најпре могао очекивати отпор. За разлику од Британаца, међутим, хрватске службе биле су у Србији најистуреније, нема сумње, за рачун старије западне браће, али не и без свог рачуна.

Те везе постале су још очитије кад се показало да се Милорад Улемек после убиства Ђинђића није само крио у хрватском делу Босне и Херцеговине него је имао и хрватски пасош издат у Мостару на име Владо Вукомановић. За пасош се испоставило да није фалсификован, него је оригинал.

За то време, Сретко Калинић и Милош Симовић, учесници у Ђинђићевом убиству, седам година крију се у Загребу, где Калинић има два хрватска пасоша, издата у Тузли, који такође нису били фалсификати, већ оригинали. Ко зна колико би се Калинић и Симовић крили у Загребу, чак живећи у истој згради – што је за људе који се крију ван памети осим ако немају поуздану заштиту – да нису почели да привлаче превелику пажњу. Најпре се њихов рукопис препознао на језеру Јарун, где су у фебруару 2010. године свирепо убили Цветка Симића, такође припадника српског подземља. Кад је четири месеца касније на истом том месту Симовић у међусобном сукобу тешко ранио Калинића, било је то превише и за хрватске службе, па су похапшени и предати Србији.

5.
Потврда о утицају хрватских служби на српско подземље има безброј. Питање је, међутим, зашто то раде. Прво, хрватска на тај начин добија важну оперативну улогу у контроли западних сила над Србијом; она ужива у улози регионалног капоа. Друго, Хрватска је присуство својих служби у Србији радикално предимензионирала јер је схватила да борба за регионалну поделу утицаја није завршена, а Загреб притом има озбиљне територијалне претензије и над Србијом и над Српском.

Елем, да је операција преузимања „шипке“ успела, леп део акција над тим важним политичким медијем имала би Хрватска. Наравно, српски дрипци који су их овамо звали и који вероватно и не би знали шта су заузели, били би заинтересовани за повластице на регионалном тржишту дроге, што им не би било тешко обезбедити. За то време, Хрвати би на „шипци“ контролисали политику.

6.
Наравно, ваља имати у виду једно: рат за „шипку“ пао је у време кад се на свим странама – од Вашингтона, преко Лондона и Берлина, све до Загреба, Сарајева, Приштине, Скопља, Москве, Истанбула, Бањалуке и Београда – обављају припреме за преговоре који ће, по свој прилици, током следеће и оне тамо године одредити судбину Балкана и Србије за неколико следећих деценија. Исто као што је убиство Аркана било стављање важне фигуре на таблу пре него што су у Србији почеле последње припреме за Пети октобар, који је Србији одредио наредне две деценије.

„Пуштање криминалаца са ланца“, како је Александар Вучић описао насиље на дербију, уз доста алузија на то да је више реч о политичком догађају него испаду хулигана, јесте заправо ређање фигура пред најважнију шаховску партију. Ствар је утолико важнија, што исход партије политичког шаха много више зависи од поретка фигура пре битке него од вештине играча у самој бици.

Ето, то се догодило на дербију, и догађаће се све више, све чешће и све бруталније. Без тога неће моћи. За сада се само може рећи да је превођење српских навијача на оне позиције које су им дале признања и дивљење Друге Србије и на којима су били Петог октобра – није успело.