БИО ЈЕ СРПСКИ РОДОЉУБ И РУСКИ ШПИЈУН! Све о човеку са стотину лица и 250 пасоша

14

Телевизијска серија која је недавно почела да се приказује "Сенке над Балканом" одмах на почетку враћа нас у прошлост. Не само зато што се у њеној причи појављују историјске личности које су за собом оставиле мистерије и чија имена већ деценијама кокетирају са разноразним легендама попут генерала Врангела, Мустафе Голубића, Анте Павелића и принца Ђорђа Карађорђевића, несуђеног краља Србије, већ и зато што је почела да се емитује истог дана у готово свим центрима бивше Југославије.

Баш као некад.

У првој епизоди, једна реплика, изговорена баш на руском, запарала је уши и најпросечнијем гледаоцу:

– „Цео Балкан зна ко је Мустафа Голубић“.

А ко је Мустафа Голубић?

Невелик досије у Београдском архиву с ознакама УДБ Б-193 и немачке БдС, делимично сведочи о животном и револуционарном путу Мустафе Голубића, члана Младе Босне, добровољца у одреду војводе Воје Танкосића, припадника „Црне руке“, учесника у Сарајевском атентату, сведока у Солунском процесу, руководиоца у КПЈ и једног од најзначајнијих совјетских обавештајаца између два рата.

Човек са стотину лица и 250 пасоша рођен је 1890. године у Стоцу у Херцеговини, а живот му се угасио 26. јуна испред немачког стрељачког строја у Пионирском парку у Београду. Отишао је право у легенду.

У шароликој биографији Мустафе Голубића су и чувене акције совјетске обавештајне службе – учешће у организацији атентата на Лава Троцког у Мексику, отмице генерала Кутјепова и Милера, који је после смрти великог кнеза Николаја Николајевича и генерала Врангела постављен на чело „беле“ емиграције, и то у тренутку када су од Француза добили седам милиона франака за остварење свог циља да умарширају у Москву. Ту се убраја и ликвидација британског обавештајца Сиднија Релија, који је задавао велике главобоље Совјетском Савезу.

Легенда о Мујаги даље каже да је био Стаљинов пријатељ и да је велики Хазјанин због њега пушио „херцеговина-флор“, и да му је Мустафа набављао дуван из свог завичаја у Херцеговини. Ту је и прича о томе како је у Енглеској украо тенк, па био љубавник велике холивудске звезде Грете Гарбо. Узгред, изгледа да је у Лиону заиста успео да дође до планова новог авиона, и то испред носа француске обавештајне службе којој је преостало да само немоћно шири руке.

Постоје врло озбиљне индиције да је још пре Великог рата почео да ради за руску царску обавештајну службу Охрану. На то упућују Мустафини чести сусрети са Виктором Алексијевичем Артмановом, руским војним аташеом у Београду, и његовим замеником Александром Ивановичем Верховским. Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавештајну службу, али је могуће да га је и ту причу увео Верховски, који ће после Октобарске револуције бити предавач у совјетским војним школама. Генерал-лајтнант Павел Иванович Берзин биће му непосредни шеф.

Он ће обучавати војнике заједно са Леополдом Трепером Копиничем, Благојем Паровићем… Мустафа ће годинама водити совјетски обавештајни пункт у Бечу. Иначе, не зна се колико пута је Голубић боравио у Москви. И о томе има много контроверзних детаља. Такође, Мустафа је имао добре односе с породицом Ј. В. Стаљина.

У анкетном листићу који је у Москви попунио 1938. године, Мустафа Мухамедович Голубић је за себе писао да је разведен, рођаке није видео преко 12 година, да од 1920. године ради у ОГПУ (Обједињена државна политичка управа при Савету народних комесара СССР) и Коминтерни.

У његовом, личном досије посебно је истакнуто: „У свом раду се по правилу ослања на људе своје националности (Срби). Ту се изгледа испољавају национално осећање, широка познанства са српским круговима и нарочито са круговима организације ‘Црна рука’, чији члан је Голубић својевремено био и према којој Голубић има одређене симпатије.“

Београд је одушевио кад је као голобради момчић за опкладу скочио са врха Железничког моста у Саву, што је онда била језива висина. И од тада до данас овај босански односно херцеговачки Србин, муслиманске вероисповести, фасцинира свеукупну и обавештајну јавност.

Одмах по избијању Првог балканског рата, ступа као добровољац у четнички одред Војислава Танкосића где се истиче храброшћу у борби на Мердару.

Током трајања операција шаље чланке за часопис „Илустрована ратна кроника“ и „Балкански рат у слици и речи“. Из Првог балканског рата изашао је као наредник српске војске са Медаљом Обилића за показану храброст, којом га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић.

Матурирао је у Првој мушкој гимназији 1913. године. Уписао је најпре Технички, а потом Правни факултет. Као најбољи ученик гимназије добио је стипендију Владе Краљевине Србије за студије права у Лозани. У Швајцарској је упознао многе руске револуционаре. Према неким претпоставкама, тих дана је срео и Лењина.

Кад је избио Први светски рат, Голубић је прекинуо студије и вратио се у Србију. Као члан „Црне руке“ придружио се војсци, унапређен је у чин поручника, пребачен у Краљевску гарду, учествовао у чувеној бици на Колубари.

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис га 1915, уз подршку Врховне команде, шаље у Русију да међу тамошњим Југословенима прикупља добровољце за српску војску. Из Русије се враћа са око хиљаду добровољаца, у тренутку када се српска армија већ увелико повлачи преко Албаније.

Заједно са српском војском прелази Албанију. У Солуну се дружи са Аписом. Почетком 1917. предложио му је да изврше атентат на немачког цара Вилхелма. На Солунском процесу је одбио да сведочи против Аписа, због чега је осуђен на годину дана затвора и избачен из војне службе. Интерниран је на Крф, одакле уз новчану помоћ др Јефта Дедијера успева да побегне у Француску.

У Београд се враћа септембра 1918. године и стално је под наздором полиције која је имала дојаву да су неки од бивших „црнорукаца“, због Солунског процеса и стрељања пуковника Димитријевића, постали заклети непријатељи краља Александра.

По сведочењу београдских новинара Лоле Димитријевића и Живана Митровића, почетком јуна 1919. регент Александар Карађорђевић пролазио је фијакером поред хотела „Москва“, а Мустафа Голубић, који је ту седео, устао је од стола и зауставио фијакер.

„Убисте пуковника Аписа, величанство?“, упита краља, дрско га гледајући.
– Суд га је осудио на смрт, Мустафа! Суд је завршио посао – рече краљ.
– И да знате, ви сте убили њега, а ја ћу ускоро вас – одбруси Мустафа.
– Навалио си као зима на гола човека – одврати Александар и руком даде знак кочијашу да продужи. – Добро си ми дао до знања да знам како и даље да поступам са тобом.

Кажу да су, на помен краљевог имена, Мустафине очи увек гореле пламеном освете.

Маријан Стилиновић, предратни партијски активиста, учесник НОБ-а и функционер ФНР Југославије, у својим сећањима је записао да је Мустафа двадесетих година прошлог века, као члан централе Комунистичке партије СССР, био задужен у Бечу за одељење Краљевине Југославије, а затим био руководилац Балканске комунистичке федерације. Како каже, готово сваки састанак започињао је следећим речима:

„Александра треба убити. То је кључ југословенске револуционарне политике и другог решења и излаза нема и не може да буде“, преноси Стилиновић Голубићеве речи, указујући да је тако говорио готово на сваком састанку њихове групе.

Голубић се враћа у Београд после почетка Другог светског рата. Заједно са бившим „црнорукцима“ учествује у припремању војног пуча 27. марта 1941, против приступања Југославије Тројном пакту. Преко „црнорукца“ Божина Симића био је у дослуху са генералом Душаном Симовићем.

Совјетски амбасадор Виктор Андрејевич Плоткин, први и једини дипломатски представник СССР-а у Краљевини Југославији, добио је 31. марта шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да „Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу те делегације“. По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара, Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем, а тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић.

Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941, када су немачке трупе кренуле на Југославију. За „мајстора конспирације“ Мустафу Голубића, преврат 27. марта и потписивање совјетско-југословенског уговора били су последња велика операција. Вратио се у већ окупирану земљу.

Многе акције изведене 1941. године у Београду и Србији везују се за његово име. Међу њима је подметање паклене машине под трибину, са које је војни заповедник окупиране Србије генерал-мајор Лудвиг Шредер требало да посматра дефиле немачких јединица.

Остала је недоумица да ли је Мустафа поставио у подруму једне куће 423 пакета експлозива, да дигне у ваздух суседну зграду у којој је требало да се одржи важан фолксдојчерски скуп. Ту је и атентат на споменутог генерал-мајора Шредера, чији се авион срушио на Бежанијску косу… Затим су ту били трагична диверзија у Смедеревској тврђави и дизање у ваздух магацина бензина на Ташмајдану…

Мит о Голубићу се ширио. Шапутало се од ува до ува да је дошао у Београд да ликвидира Тита. Још тише се говоркало да га је Тито пријавио Гестапоу, најпре телефоном из једне виле на Дедињу, а потом је Ђилас написао анонимну пријаву.

Ширење прича о овом Херцеговцу, или пак нешто друго, натераће руководство Титове Југославије да се позабави његовим животом. Била је јесен 1954. године. Задатак је добила група оперативаца Обавештајне службе од Александра Ранковића, другог човека Титове Југославије. Упутства су била јасна: „Друг Марко наређује да сваки детаљ треба савесно истраживати“.

Требало је разјаснити многе детаље из затамњене биографије Мустафе Голубића. Када је почео да ради за руску Охрану? Под којим околностима и условима га је преузела Чека, односно НКВД? Какви су били Мустафини контакти са мексичким сликаром Дијегом Ривером, и италијанским револуционаром Виторијом Видаљијемом, и њихово учешће у убиству Троцког?

Активни оперативаци први пут ће закорачити у прошлост. Задатак је био да обиђу све архиве, претуре све челичне касе у којима су се налазили разноразни тајни папири, да разговарају са свим преживелим Југословенима који су познавали Голубића или имали било какав контакт с њим.

И прича о великом обавештајцу је почела да се склапа. Разговарало се са десетинама људи. Прелистани су бројни досијеи. Тако се стигло до Јелисавете Манчић, професорке из Новог Сада која се преселила у Београд и уселила у стан у Добрињској 9.

Њена веза са Мустафом је била све чвршћа. Очито је попримила неке његове особине. Оперативцима је тек у другом или трећем сусрету дала праве информације. Испричала им је да је Мустафа у њеном стану имао малу радио-станицу и да је одржавао редовну везу са Москвом. На крају, дала им и једну свеску и којој су биле Мустафине белешке о раду немачке, енглеске и француске обавештајне службе, са пуним именима обавештајаца и описима задатака на којима раде.

То је заправо био концепт депеша које је слао. Било је ту информација и о шефу Абвера Канарису, мајору Гестапоа Хансу Хелму, шефовима београдске полиције…

Оперативцима Удбе генерал-пуковник Воја Николић потврдиће да је Мустафа радио-станицом одржавао свакодневну везу са Москвом. Он ће бити и члан Мустафине групе у Београду коју су чинили Павле Бастајић, Чедомир Поповић, Незир Хаџинизовић, Василије Чиле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивој Увалић Бата, Мате Видаковић и Бора Продановић.

Генерала Николића са Мустафом Голубићем повезао је нико други до Александар Ранковић.

– Боже, да ли је то Тито знао? – запитаће се оперативац који је с њим разговарао.

Анонимном дојавом, 5. јуна 1941. Голубић је потказан Гестапоу и ухапшен у Београду, у кући Тихомира Вишњевца, на Миријевском путу 97, под лажним именом Лука Ђерић. А ислеђивањем и мучењем совјетског обавештајца руководио је нико други до мајор Ханс Хелм.

Четири пута је саслушаван (11, 13, 14. и 17. јуна) и оно што је забележено да је рекао сврстава га у сам врх светских пустолова и мајстора шпијунаже. Сходно околностима, Мустафа комбинује истините и измишљене податке о својим активностима. Ханс Хелм ништа није сазнао осим да је Голубић фалсификовао или прошверцовао пасоше. Преводилац је био неки Егон Хелерман, а записничар Дејерлер.

Када је Црвена армија ушла у Београд 1944, војници СМЕРШ-а, обавештајне службе III украјинског фронта, пронашли су, ексхумирали и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Сахрањен је уз све војне почасти.

 

  • Lazar

    Српски националиста и херој Балканских ратова и Великога рата.

  • ЏЕРОНИМО

    Avanturista, heroj , ili ludak? – ocenite sami!

    • perungromovnik

      ПАТРИОТА! био је у четницима Воје Танкосића и Косте Пећанца, ратовао против арнаутских хорди а у Расију је отишао зато што је хтео краљ да га ликвидира, зашто мислиш да је авантуриста или лудак? да нам је још таквих „лудака и авантуриста“ данас, где би нам био крај? Србија би била од Солуна и Скадра па до Сежане, а овако, све голи издајник и фукара!

    • моћни Ђоле Јанговић

      Само је једно сигурно сигурно; да није био отпораш, отпораши су посебна врста „револуционара“ који иду само насигурно и ако се добро плати у тврдој валути…:)))

  • Kodza Milos

    “’Шапутало се од увета до увета да је дошао у Београд да ликвидира Тита“.
    Тешко да је тако нешто могло да се шапуће јер је Тито у време поновног доласка Голубића у Београд априла 1941. био у Загребу где је остао све до маја исте године. Сем тога, Тито је био приличан анонимус у то време познат једино полицији Кр. Југославије по дебелом робијашком картону као и његови другари из ћелија Пијаде, Кардељ, Будак, Артуковић и остала братија. Зато су га ови последњи другови са робије пропустили да ко господин човек прође кроз НДХ ка Београду, пошто је у њој провео прва два месеца њеног постојања. Прича се да је Павелић тада рекао: “Пустите га да прође, он ће да заврши за нас посао и са друге стране Дрине“.
    Голубић је још марта исте године долазио у Београд и његов примаран мотив је био придобијање Кр.Југославије за оперативног савезника јер се очекивало ширење рата на исток.
    Остало су прилично добри и интересантни детаљи његовог живота. Он је како сам текст описује очигледан доказ како су највећи српски националисти постали комунисти – разочарењем у тзв српску династију Карађорђевића и Југославију. Детаљ који текст не наводи је да су гестаповци толико мучили Мустафу да су му сломили сваку кост у телу, што су утврдили Совјети ископавањем његовог тела по уласку у Београд 1944. Он је на стрељање донесен у шаторском крилу.
    Треба рећи да је велика већина црнорукаца доживела сличну судбину.

  • Perun

    Citat iz članka:
    Мит о Голубићу се ширио. Шапутало се од ува до ува да је дошао у Београд да ликвидира Тита. Још тише се говоркало да га је Тито пријавио Гестапоу, најпре телефоном из једне виле на Дедињу, а потом је Ђилас написао анонимну пријаву.
    ———–
    Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије
    ликвидирано њих 19.

    – Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

    – Саучесник у овим убиствима био је последњи,
    двадесети члан Централног комитета
    – Јосип Броз Тито.

    Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне
    непријатеље, почев од оних у својој близини.

    • Командант I Тимочког батаљона

      А где су ту Поповић, Зечевић, Пенезић, Ранковић, Ђилас и остали Срби?

    • perungromovnik

      те које помињеш су највеће фукаре и пробисвети који су уживали у убијању, силовањима, пљачки и отимачини имовине од виђенијих Срба…ДАБОГДА ИМ СЕ ТРАГ УТРО и ДАБОГДА НИКО ОД ЉИХОВИХ ЖИВИМ НЕ ОСТАО! АМИН

    • Командант I Тимочког батаљона

      То је твоје мишљење, али не и реално стање ствари, које изгледа никада нећемо ни знати…

    • Kodza Milos

      Занимљива је и ситуација у тренутку распада СФРЈ:
      Председник државе: Стипе Месић Хрват
      Премијер: Анте Марковић Хрват
      Генерал Армије Вељко Кадијевић Хрват по мајци
      Адмирал: Стане Бровет Словенац
      Командант авијације Антон Тус Хрват (пребегао код Туђмана)

      И то је било више од десет година после титове смрти.

    • Perun

      Državom su drmali pripadnici „ugroženih naroda“,
      naroda, koji su „stenjali“ pod srbskom hegemonijom.

    • Perun

      Jugoslavija je bila srpska zabluda,
      a posebno zabluda srpskih komunista,
      koju je iskoristio Broz kako bi vladao autokratski oslanjajući se na strategiju
      „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“,
      koja je dovela do raspada zemlje posle njegove smrti.

      Upravo u periodu od brionskog plenuma i ustavnih promena iz 1974. do raspada zemlje politika „slaba Srbija jaka Jugoslavija“ doživela je, čini se, svoju punu afirmaciju.
      Jer, ne može se poreći da su ustavom iz 1974. republike i pokrajine dobile atribute državnosti, a Srbija, u ustavnoj praksi do tada neviđen status „parije“ koja je u najvećoj meri zavisila od volje svojih pokrajina.

      Drugim rečima, baš u tim „srećnim vremenima“, kada su ustavna rešenja,
      doneta na štetu Srbije pravdana
      „potrebom razvoja našeg samoupravnog socijalizma“,
      pripremljen je teren za raspad Jugoslavije“.

      Priča se ponavlja juče -broz i komunisti,
      danas zapadni klerofašisti.

      Sva je prilika da ćemo je, u narednom periodu sve češće pominjati.
      Jer, ova „krilatica“, koja je obeležila deo naše prošlosti, naše istorije,
      postaje, čini se, ponovo aktuelna, ali u ovom vremenu prilagođenom obliku.
      Izgovorena danas ona bi, smatraju mnogi, mogla zvučati ovako
      – „slaba Srbija stabilan zapadni Balkan“.

  • Србин

    „Анонимном дојавом, 5. јуна 1941. Голубић је потказан Гестапоу и ухапшен у Београду…“ хм, да није мали Јожа можда имао неке везе са овом дојавом? Питам се питам?

    • perungromovnik

      немо да се питаш брате, то је тако и било, тито је ионако био швапски агент убачен у коминтерну (зато је Стаљин и хтео да га рокне) а Голубовић је добио пуну информацију о томе па га је зато гестапо и ухапсио да се уклони сваки траг и информација о амброзу…