Прочитај ми чланакЗашто је важно да знамо ко смо и одакле смо? Пре свега да би знали куда идемо и како мислимо да тамо куд смо кренули успешно стигнемо. Или ако не стигнемо ми, а оно да будемо сигурни да смо омладини дали довољно усмерења и васпитања да она онда дође где треба. Можда једноставно “ми не требамо да бринемо за наше животе који више не постоје”.
Ја верујем да смо генерација која не може да очекује никакв драстично бољи материјални положај те да требамо да се обратимо у суштину. У рађање деце, у надидеју и идеал српског друштва и његовог правца кретања, са конкретним мерама и доприносима. У идеал сваке породице понаособ а он свакако није и не би требао да буде доминантно материјалне природе. При том не заборавити да је важно да се не претворимо у нихилисте, јер не мислити да ће материјални положај бити битно другачији не значи апатију и одсуство труда. Нама и тако финансије нису главни проблем. Наш дух, у много је већој кризи.
У тим маглама и загубљеним видицима ми свакодневно виђамо неправду толико да смо огуглали, толико да нам се подразумева. У мору исте, ми немамо снаге да их класификујемо, немамо жеље да на неки начин учинимо прве кораке ка оздрављењу. А родољубље у миру је исто тако захтевно и тражи жртву. Тражи континуитет. Није родољубље једино у рату. Много га има више у миру и ми ту не испуњавамо ни близу своје дужности. Ту има пуно посла и зато је важно да се његов значај објасни и тако врати у широке масе. У сваку професију и сваки аспект свакодневице. Потребне су институције са дугорочним планом независним од партија. Потребни су сви јер тај терет не могу да изнесу поједи
нци, који само могу да започињу, дају пример и усмеравају. А ако смо ми редовно усмеравани само на будућност без прошлости а будући у незнању и “слепи” код очију ми не можемо наћи ништа до странпутицу. То је управо пут којим нас воде деценијама. Циљ који никад није био ни мутнији ни даљи а у исто време ни погубно ближи.
Приказаћу Вам пример пар конкретних видова родољубља и његових антипода, кроз разне делове живота. Сигуран сам да ћете добро разумети и наћи сличне примере у Вашим околинама, срединама и интересовањима. И да ћете реаговати. Видећете да је то нормално и да има нас гомила(https://www.youtube.com/watch?v=65rAi_2x3ts). Том и таквом, правом патриотизму не даје се простор у масмедијима. То руши агенду и концепт. То је деловање мимо система. Ту свако од нас носи неки део одговорности. Зато ми морамо од уста до уста, герилски ко Дража јуче и хајдуци и ускоци прекјуче.По некој, негде написаној, а на нама спроведеној агенди, за Србију и пре свега српски народ, намењено је лажно родољубље и да лажни родољуби одводе масе од оног што је некада било здраво и што неизоставно мора опет да се врати. То је национална идеја. Окаљана и отрована 1918. а забрањена и наопако усмеравана од 1945. Нема народа нити државе без слављења нације. Без брањења свих обележја нације. Без дугорочности али и свакодневице. У којој бранимо веру, културно наслеђе и људе прегаоце. Без живота за нацију, и њену, а тиме и за сопствену будућност, нема успешног опоравка. Државни апарат треба да стави знак једнакости између себе и народа и обрнуто. И мањине треба да помажу Државу а не да је подривају. Нема срећних мањина у друштву сапете већине стожерног народа.
Радило се и ради на подсвесном стварању енграма о Србима као негативцима свуда. То се одлично види у кинематографији. Врло су ретки филмови у које је уложено пуно, који су анимирали бројну публику а да су афирмативни, надахњујући и здрави за широке народне масе. Обасути смо разним серијама у ударним терминима и телевизијама које говоре о разним клановима, уличним обрачунима исл. Кад се гледа тематика наших филмова доминирају мрачне теме. Чак и да бројчано нису доминантни, такви садржаји обавезно добијају значајан медијски простор. Филмови после којих Вам не буде добро. Често с пуно нереалне агресије и експлицитним сексом надокнађују недостатак радње, квалитетне глуме и стварне ширине. То су најчешће неке крими серије, неке афункционалне породице, неке патолошке приче. Гледајући наш просечан филм странац би рекао да овде не постоји 2 посто нормалности, да је опасно ко у Колумбији. Мислио би да смо мешавина Медељина и Авганистана. А нисмо, ни данас ни у неким ранијим властима.
Рецимо филм “Клип” из 2012.( https://www.youtube.com/watch?v=9ldfcnR2Oys) по мени је прави приказ нечег претерано негативног. Требају и те приче да буду испричане али треба имати мере, дубине и да то има смисла. За мене као лаика, а 99 посто гледаоца су лаици, такви филмови требају да буду реткост а не правило. Неговањем црнила и претеривањем у истом радимо у корист своје штете. Ми имамо основ за писање црних прича али наши филмови још су црњи од стварности и лоши су за психу народа. И у овом филму приказује се “патриотизам” навијачких група и и овде се застава Србије блати таквим приступом кроз више кадрова. Док су филмови Здравка Шотре прави и добри путоказ. Показју да се може стварати уметност без обавезне псовке, уличарског речника, агресије. Да уз такве приче, наших класика, обавезно иде и добра и лепа музика. Гледајући тако нешто човек има шансу да постане макар мало бољи. Или да макар по изласку из биоскопа не крене да се окреће око себе и плаћи сваког пролазника. Чему ће нас вишем и бољем одвести насилне серије које приказују оно што свако зна, да високи криминал и полиција сарађују? Србија ту није изузетак. Али гледањем и промовисањем таквих садржаја, духовно сакатимо и погрешно усмеравамо младе. Бог је људима дао слободу, али не доноси сваки слободан избор нешто добро и тога треба да се сећају и уметници када дају својим маштама на вољу.
Показаћу Вам, по мени, конкретна два примера скорашњих, домаћих, модерних и атрактивних блокбастера који осим зараде и популарности сигурно штете и дух нације. Намерно или не, свесно или не, то не умем да просудим. Сигуран сам да нису конструктивни. Да ли циљано окрећу умове и одржавају живим, по нас негативни наратив и тако раде на преумљењу народа у сопственим очима? Нећу се изјашњавати. Тема је непромењена. Срби као “bad guys”. Окретање стварности и претварање најстрадалнијег народа 20. века (уз Јевреје) у најагресивнији, најмрачнији народ икада. Народ којем се у јавној речи однекуд појавили људи који једни друге оптужују за фашизам као да је то саставни и вековни део нас. Не смемо једни друге тако олако да “чашћавамо” таквим тешким речима колико год се политички не слагали. Ако је игде било антифашизма и слободољубља, ако је и један народ страдао толико за идеале онда смо то ми. Говорим о најсатанизованијем народу у Европи и свету последњих деценија. О духовно окупираном народу који се зове српски и вапије за слободом у сопственј земљи и сопственим институцијама.
Рецимо у филму “Јужни ветар”, поставка је следећа. “Good guy” је крадљивац аутомобила, човек из проблематичне породице и миљеа, који до краја филма постаје и убица. Иначе презива се Мараш, чиме се сугерише прекодринско Српство те и оно тако увлачи у стереотип и криминализује. Је л то позитивна личност коју млади треба да следе? Филм је препун експлицитног насиља као да смо у фавели. Динамичан је, нема шта. Држи пажњу. Види се да је стручно одрђен са аспекта филма. Ипак по мени, боље да као такав није снимљен. Могу да додам још нешто. Мафијаш, најбољи друг главног глумца, приказан као притупасти помоћник звани Баћа. У току сцена секса, на недоличном месту, случајно баш са извесном Ромкињом, у делу секунде зумира се његова тетоважа нашег грба са четри огњила или 4 слова С. И једино њему телефон звони ћирилично. Тај кадар се исто зумира. Зашто је важношто Баћа звони ћирилично и која се порука жели тиме послати? Једна од опција како се то може разумети је да да се жели исмејати лажни патриотизам разних мафијаша који своје мутне послове продају за борбу за нацију што реално постоји. Друга опција, мени најближа и смео бих се усудити рећи, најреалнија, је једно дискретно слање поруке да се само такви људи баве нечим националним и да је Србин такав. Да је све у вези истог лаж и да ко жели тако шта, ко пише ћирилицу, да иде ка прототипу лика Баће из дотичног филма(серију нисам гледао). Ко жели да изгледа и буде глуп ко Баћа? Вероватно нико. Трећа опција је да је то све случајно и уметничка слобода. Никог не оптужујем само се питам како је то могуће? И да ли је уметност једино у нас тооолииикоооо слободна да овде може проћи све само ако је довољно антисрпско а суштински и антидржавно и антиљудско.
Други пример, по мени сличан, је мега популарна серија “Сенке над Балканом”. Гледао сам само прву сезону. Више нисам могао због агресије иако је и она направљена тако да држи пажњу. Свака част за то. Ишла је тада од 20 сати а препуна је крви, насиља и експлицитног секса што није уобичајено за тај термин. Код тема које се на неки начин баве историјом, увек треба да се буде опрезно јер могу створити велике штете из незнања и жеље за стварањем профита. Обично је аргументација та да то није историјски филм да је слобода израза, атрактивност за гледалиште исл. То све верујем да јесте али прећићу на ствар. Имам право да погрешим из жеље за конструктивношћу у друштву. Ви већ свакако имате свој сопствени утисак, и грех нек је на моју душу.
Без обзира што су приказани разни делови Београда ипак је прва асоцијација на исти у том филму тзв “Јатаган мала”. Место за свако избегавање. Опасно, прљаво, пуно проституције, дроге, мрака и сваке интриге. Баш у том простору обитава класичан приказ Србина у домаћој кинематографији од 45’ на овамо. Зове се “Кројач”, вешт с ножем, прек и неконтролисан, склон решавању по кратком поступку, бивши комита војводе Вука, кољач. Чиме се у исту раван доводи лик из филма и неприкосновени јунак погинуо на Груништу. Расподела улога иде по кључу Вељка Булајића. Најбољи шмекер, лепо обучен, скоро Џемс Бонд, за ког се жене лепе, најпозитивнији лик је комуниста, такође некадашњи комита Мустафа Голубић(глуми га, изврсно, мора се рећи, хрватски глумац, Горан Богдан). Дигресија. Да ли то нисмо имали младог, лепог и изврсног глумца а наше горе лист, то не бих знао? Знам само да би тај приступ био патриотизам за домаће глумиште, нешто као “стварајмо домаће”. Не би требало да је агенда сваког нашег пројекта да то буде ex-yu дружина, а као и ту тамницу српског народа, да је финансирају граћани Србије. Ex-yu агенда и култ титоизма још је једино у Србији жив на једрима колонијалне елите и страних фондова. Већински народ то не жели. Ипак медије воде уске групе, предствници нама ненаклоњених сила. Чисто да се зна да размишљамо. И да се не чудимо ал да се боримо!
Све бивше републике које су заиста имале вајду од истог периода жустро га се одричу, јер ако би га приграбиле и славиле ко што требају, онда не би могли да наставе инверзију стварности и да измишљају великосрпско угњетавање. Док ми којима је нанео непоправљиве штете се и даље у јавном простору “братимимо и јединимо” и чувамо скраме на “зеници ока свог”. Све да бисмо своје очи клели, очи клели да не би гледале. То братимљење и једињење са онима који то не заслужују и који то и не траже, само је доказ нашег духа самопорицања и суштинског мирења са наметнутим наративом. Феномен ex-yu утописта у нас је у ствари нечија преузета обавеза за одржавањем лажног негативног имиџа и свеколике и бесконачне кривице у Срба. Вечите дефанзиве и планираног преумљења. На ову дигресију може се накалемити жеља писца за “самоизолацијом” али није то. Наш пут је, не самоизолација, него самокреација и самоспознаја у животу и у уметности, то нам треба. Повратак изворишту.
Вратићу се још мало на дотичну серију. Други Србин, с алузијом на лажни морал код свештеника(моје тумачење) је лик Калуђера. Нема ко се неће сетити овог калуђера сваки следећи пут кад види правог и нормалног и повезивати целу причу са разним скарадним(некад оправданим али много чешће тенденциозним) вестима о свакојаким поповима, али не и о фратрима и хоџама. “Калуђер” у овој серији је подли криминалац, дилер, с мрачним поривима и везама. Такође једна од бољих улога Гордана Кичића. Позитивни Србин, главни инспектор, у односу на ова два лика је иако с пуно простора у серији, неприметан је у односу на ову двојицу и глумом и маркантношћу. Срба у овом филму има одсликаних још неколико али два најупечатљивија лика су ова двојица а наспрам њих и Павелић делује ко фин човек. Направљен мало љигаво али ипак “нормалније” делује од Кројача и Калуђера. Можда се требало више водити рачуна ако претпоставимо да није намера и да централа може једно да погреши ал не може сто пута.
Београд, престоница краљевине Југославије приказан је доминантно кроз “Јатагн малу”, као прљав, небезбедан и никакав. Место пуно окултних друштава и мрачних тајни. Место где станује све сем културе и манира. Једно филмско “оправдање” за имиџ који су нам наменили и који опстаје. А ако погледате рецимо књигу енглеског путописца и новинара Херберт Вивијана, “Србија рај сиромашних”, писану око 1900. , видећете како описује српску престоницу 30ак година раније. Сасвим супротно. У сјају, лепоти, модеран град, који све више сустиже европске градове, нешто највише налик Бечу. Ако се зна да је мноштво важних зграда у нашој престоници грађено у деценији пред Други светски рат(кад се догађа и радња серије), када се Београд развијао и градио убрзано, онда је такав приказ, иако му то можда није била намера, бацање лажне и погрешне сенке на нашу прошлост. Ако се вратимо опет на класичан изговор да је то слобода уметничка, да није историјски филм то ће бити само делимично тачно. Јер нема било које метрополе а да нема неки ружан крај у себи, док су ретке нације које ће своје блокбастере базирати на истицању својих (не)реалних негативности са упорним самопосипањем пепелом.
Која су моја упоришта за своје тврдње? Број један, велика већина света слабо чита и не стиже или не жели да учи те се “образује” на овај начин. Шта види на тв-у, то је “истина”. Рећиће, ето види какви смо били. Убиће преостали квант самопуздања и жеље за припадањем овој нацији. Будући да то гледају широки слојеви, одговорност уклапања историјских тачности са модерним концептима уметности је још и већа. Даље, узмимо за пример серију “Сулејман Величанствени”. У њој постоји брдо неистина и уз све друго, Отоманско царство се у истој улепшавало(исто не чињенично, него слободом фалсификовања чињеница). Радило се то по сваком основу где се могло и то уклапало у серију. Серија је билa гледана и код нас. Само је сад просечан гледалац рекао, видиш да Турци нису били баш такви ко што су нас учили. Дакле, концепт је био супротан и двоструко користан. Баш кад се Турска као сила поново кренула да враћа у ове крајеве пустила је Сулејмана на тв ко меку претходницу. “Прали” су своју историју и у исто време зарадили пуно. Показали су људима да је оно што се прича о Турцима тог доба добрано “пропаганда”. Нису тежили да буду реални, а нереалност им је имала супротан смер од нашег. Наша је нас покопавала а њихова њих откопавала и извлачила на светлост дана. Ко је паметнији, Ви просудите сами.
Да не буде да имам ишта против режисера и екипе ових филмова, која је глумачки јака, рећићу да је филм “Монтевидео Бог те видео”, принцип који ваља следити. Ненасилна кинематографија, питка а не плитка прича, не подстиче насиље, крепи нацију а промовише и добру музику. Од латино арија до Мањификове “Пукни зоро” која је постала незванична химна страдалника Првог светског рата. Остаје осмех после гледања. Волео бих да се ова екипа врхунских професионалаца врати таквим темама и приступу.
Сигуран сам да ће и тако добро проћи на благајнама. Дакле, може се спојити и једно и друго и допринети стварању доброг осећаја. То је родољубље у уметничком послу. Тако треба. Оно као “Јужни ветар” и “Сенке над Балканом”, боље не. Џаба Вам новци моји синовци што рече песник. Кад сам гледао у биоскпу “ЈВ”, и кад се на крају упалило светло, кад сам погледао публику, видео сам једну масу младих ликова и физиономија које врло наликују Баћи и екипи. Били су одушевљени њиховим новим идолом и у себи видели да су “на правом путу”. Видеће се у читуљи. Смрзо сам се више него кад је Голуб избо’ Бугарина у око(чему такве сцене служе?).
Филм је део културне баштине једног народа а истраживачи наше прошлости заслужују једно посебно место у друштву. Тренутно, та места су заузета некима који ту често не припадају. Највећи публицитет у нас(често и у свету) добијају лоше ствари и програми који ничему конструктивном неће научити оног који гледа. У брду “извештаја” о том ко је коме пљунуо у криглу, ко се потукао, ко гори на мрежама, ко је никад јачи, ко је искрен ко никад до сад, чија је интимна исповест милионима на изволте, недостаје стварност. У данашњим медијима нема места за стварност или је то симболично. Представићу Вам једну причу за понос појединца и људи који истог познају, за једну у низу некоректности система према човеку. Прави рад високих домета и недопустив однос друштва који ваља мењати.
Милован Матић, легенда села Ботуња крај Бруса. Човек који је рођен и живи на селу а чији видици и стремљења су далеко шири и даљи од истог. Живи као и свако у средини коју воли и коју је скромно унапредио и светом пронео. Тешко. Он је сигурно највећи познавалац живота, лика и дела једног од најпознатијих, највећих и најпризнатијих Срба икад, Николе Тесле. Његов је биограф бр. 1 у свету. То да знате. Можда Вам то звучи претенциозно али је тако (https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:648395-Tesline-tajne-otkriva-seljak-podno-Kopaonika). Можда је глупо што знамо да набројимо(пратили не пратили) бар неколико ријалити учесника и пар ствари о истим, пар политичара и криминалаца док за овакве људе не знамо. Још је тупље, глупље и већа брука али не и новост, што за њега зна Теслина фондација из Сједињених америчких држава, што га уважава а ми не. Што му указује част и даје на значају а у свом селу доскора су му се смејали а у свом граду није имао никад посао. Да ли ће се то променити? Ово је прича о том и довољн услов да то променимо. Баш сад док читамо. Кад ако не сад? Чим мало размислимо.
Откуд он и Тесла? Радуч, Смиљан и Ботуња, тако неспојиви на први поглед. Можда отуд што је и преличко порекло нашег генија било са рашке стране Копаоника а Милован је са бруске. С обронака исте планине су пошли, кренули на разне стране а ипак се стигли. Преко 30 година копа и рукама и ногама да би нам осветлио човека који је свету дао струју. Нико му то није тражио али је он Тесли добровољно посветио живот, сво своје време, снаге и знање. Радио је то и ради безусловно. Завршио је Математичку гимназију у Београду и студирао Природно математички факултет у Београду а његов позив је у неку руку и призив. Прави је пример колико је мирнодопско родољубље важно, колико је тешко и колико је редак пут којим он иде. Пут достојанственог и скромног а великог прегаоца, борца за државни интерес на прави начин. Како он каже, а и ја се слажем: “Ови професионални Срби, то су бре све лажњаци”.
Да бисте наставили читање даље и упознавање са овим добрим човеком и његовим делом прво погледајте овај линк и онда ћете видети боље и јасније све што Вам хоћу рећи(https://www.youtube.com/watch?v=IOyMbbfg__o).
Да бих Вам описао како човек ствара, морам рећи коју реч о томе како живи. Јер није исто изборити се за нешто из Ботуње из скромних услова или из Београда, Теслиног музеја, Министарства где је топло и све обезбеђено. Не говорим ово из разлога сажаљења и милостиње већ да бисте разумели како изгледа прави независни истраживач и родољуб који не припада ни једном режиму. И колко је Петар Кочић био у праву кад је казао да „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас!“.
Има библиотеку на којој би му многи формално образованији позавидели(ако ико више завиди неком на књигама). Кућу греје дрвима, а душу писањем о Тесли. Сваке године на неки период му исеку струју. Нема да плати. Није ли то иронија прве врсте? Човек који нам осветљава Теслу живи у мраку у 21. веку. Живи сам. До сада је објавио преко 15 књига о њему као и једну, изузетно важну о Николином оцу, “Милутин Тесла, српски прота”, која развејава било коју намерну или случајну маглу над Николином етничком припадношћу. Нема здравствено осигурање. Нема никакв посао сем писања. Има имање, које тешко обрађује будући да живи сам. Од истог, због своје животне мисије и преданости раду не може да живи.
За ових 30 година његовог рада а посебно последњих 10ак, нити једна власт на локалу није нашла за сходно да му нађе неко, макар и фиктивно радно место, где би примио 30ак хиљада да не мора да брине за физичку храну јер духовну има. Да може у миру да ради за све нас. Сво то време, кад затреба, био је понос града и онда био заборављен кад прилика прође. Сво то време, кроз Дом културе дефиловало је и примало плату мноштво људи који питање је да л су читали ишта после средње школе. Структуре више од локала, исто су се понашале. Поносили, још више обећавали па заборављали зависно која је прилика.
По природи је скроман и ненаметљив.
Ако неко ишта конструктивно прати и дела, било би од великог и људског и националног значаја да се Милован и слични прегаоци “искористе” за промоцију Србије и јачање његових веза са Србијом и Србима у сваком могућем облику. Запослењем, кроз министарства, Музеј Николе Тесле у Београду или преко неке друге институције. Толики људи по јавном сектору деценијама примају плату а на послове и не долазе. Толики вредни људи су ван система док су небројени они који паразитирају у урушеним институцијама и отуд , често, омаловажавју ове прве све из удобног нерада који све нас води у нигдину. Док се деценијама кроз разне афере милиони из Србије развејавају у разне приватне џепове дотле овакви људи једва састављају крај са крајем. То је грехота. Не очекујемо да се створи иделано друштво чаробним штапићем али ваља обратити пажњу на овакве људе. Ваља почети.
Уџбеници које је писао за амерички образовни систем, и поглавља везана за Николу Теслу, су немерљив допринос за наша покољења. Било која власт која учини да он и слични људи добију место које заслужују и које ће им дати нови елан и сигурност да своје мисије наставе, хвале су вредни.
Не морате да погинете, идете у рат, да мрзите било који народ или ентитет, никог да бијете и ни за ког да се бијете или да дате неком бубрег да би били родољуби. Довољно је да овакве ствари прочитате, примите к знању, поделите пријатељима и напиште нешто слично о неком сличном заборављеном уму Србије. И да не бацате хејт.
Довољно је да реагујете, да показујете знаке да нисте зомби и да из Ваших уста не говори дневна штампа. Не мозгајте пуно, него радите, јер Бог има план за сваког од нас.
Шта се Ви бринете за “Маркове конаке” што каже наш мудри и намучени народ.
Многаја љета. Догодине у Призрену.
Наставиће се…
