Прочитај ми чланакДобар карактер се не формира за недељу или месец дана. Он се ствара помало, дан за даном. Тако је говорио Хераклит некад давно.
Мислио је на појединца а ја сам и раније (https://srbin.info/pocetna/
Наше је родољубље заблудело 1918. а остало утамничено у “ослобођењу” Србије 1945., које је било само формално. Треба му времена и рада на истом. Требамо му сви ми. Треба нам сва наша љубав. Суштински, краљевину са много мана али ипак земљу са идејом и организацијом, бомбардовао је и окупирао Хитлер са околним квислинзима- Издали су је па избомдардовали савезници а наводили комунисти. Бобардована је пре свега ужа Србија али и Црна Гора. Страшније и јаче него и Хитлер. Авиони су прелетали Љубљану, Загреб а Београд, Ниш, Подгорица и Лесковац су претворени у прах и пепео. На бомбама савезника, ћирилицом је било написано “сређан Ускрс”. Прича се до данас да је бомбардована Југославија а није него Србија или етнички простор тог народа. Онда је у ту исту разорену земљу умарширала Црвена армија и новопридужена чланица антихитлеровске коалиције а дојучерашња Хитлерова перјаница, пресвучена Бугарска. За њима и КПЈ и Тито са пуно усташа преоденутих у партизане.
Судбина земље по окончању рата зависи пуно од оног ко јој се пише ко ослободилац(зато се гледало да данашњу Хрватску и Словенију ослободе западни савезници). Нама у то време ништа није ишло од руке. Ухваћени смо на кривој нози. Живели смо у пракси онај најстрашнији део “Небеске литургије” Св.Николаја Српског. Изгубили смо немачког, бугарског, мађарског и албанског окупатора. Нестало је формално НДХ, СС трупа, усташа, Ханџар и Скендербег дивизија. Добили смо тоталитарни режим, пресвучене вукове у јагњећим кожама. Србија је ослобођена да би била окупирана на другачији начин, трајније. У смртном загрљају комунизма десетине хиљада су побијене без суђења, одузете имовине и грађанска права, протерани најбољи. Многим Србима ни до данас није враћена имовина и вуку се по судовима а Јеврејима који немају ни наследнике, јесте. То је светски преседан.
Најодликованији српски официр је измасакриран и остао сакривен у смрти до данас, са сумњом да је у комплексу Белог двора, (https://www.youtube.com/
Сада се борбом појединаца и интересовањем народа буде. И то је родољубље. Помоћи такве приче (http://skolagusalasandic.rs/)
До првог афирмативног текста о Равногорском покрету чекало се готово пола века и крагујевачких “Погледа”. Дотад знало се само за офанзиве. У званичној историографији, оној којој се све мање верује, и даље су активне. И исте нису престајале и не престају ни данас. Али се односе на душе и дух народа чији је национализам оптужен од стране домаћих партијаша за “најопаснији”. Једино су српски комунисти били спремни да издају своју земљу и националне инетересе зарад “класне борбе”. Једино су се они одрицали свог Српског имена и вере предака. Више од Броза они су морали и требали да сматрају да је кажњавње Србства више него обавезно. Истог оног које је поднело највеће жртве. Признаћете, нико други није био тако аутодеструктиван. То није дошло случајно. Ни један други народ бивше СФРЈ није изгубио милионе људи у 20. веку, ни један народ није остао без своје интелигенције, здравог сеоског ткива и свештенства. Ни један није био угуран да након победе прихавати побеђене да са њима живи у “благостању” и забораву своје историје. У две Југославије у којима је трпео “мобинг” да је зли хегемон и да угрожава друге док је у стварности било обрнуто. Србија и Срби су сиромашили и гасили се а други су расли и развијали се. Баш у време кад су наводно били најугњетенији. Прочитајте текст меморандума САНУ који даје прецизне економске податке и биће Вам све јасно. Тај документ је проблематичан само зато што је говорио истину која је имала за циљ оздрављње Србије. Из свих тих психоделичних деценија може се назрети настанак, линија и извор аутодеструкције данашњих аутошовиниста а врло често и позитивно “радничко порекло” све до Дрезденског конгреса КПЈ. У ствари створила се атмосфера за ону стару… Држ’ те лопва!!!
Сви остали национални покрети сем српског били су далеко опаснији, конкретнији на разбијању и припреми свег зла које ће нас задесити. Сем Срба, сви други су знали 1945. шта ће бити 1990. и касније. Чак и са створеним новодржавама, историјама, идентитетима на рачун српског народа и даље су сви лопови викали “Држ’ те лопова”. Држ’ те Србију!!! Како онда тако и данас. На пољу медија, који праве утисак и који гебелсовски касније то промовишу у званични наратив.
Ми не умемо да препознамо замке. Време је да то променимо… Учимо од најбољих.
Не бавим се дневном политиком као таквом, само у нашем галиматијасу понекад је користим као добар пример апсурдистана који нам је постао стандард. Циљ мог писања је далеко општији и са мислима које превазилазе странчарења и ускогрудост. Здраве, мирнодопске и лековите истине онако како их видим. Јединство у добру, пут ка оздрављењу народа и институција.
Даћу малу разраду ових теза па ћете разумети.
Помињали су то већ многи бољи и већи али бих ја да дам свој прилог и понудим уз иста прегршт решења. Сва су врло могућа, сва врло помажу и сва нас лако изводе на стазе успеха у борби за поновно, и једино исправно, афирмисање Србства у Србији. Звучи чудно, делује оксиморон а није. Српство је најугроженије управо у Србији а још више у Београду(видите отпор споменику Стефану Немањи), Нишу и Крагујевцу. Више него у Новом Саду.
Ако је Ватикан одавно створио своје пропагандно одељење тзв Propaganda fide које је званично, ради по дубини и временски неограничено, зашто ми не бисмо имали нешто своје тог типа? Разлика би једина било то што они своју пропаганду, мисионарење и обавештајни рад морају да маскирају разним неистинама. Наша би довољна “пропаганда” било то да почнемо да говоримо истину о Србима и Србији и да то организовано и дугорочно радимо, како у земљи, тако и ван ње. Да бранимо српско наслеђе и људе свуда у бившој СФРЈ активно. И наравно да то буде нешто од државног значаја, да не може идеју да мења како која власт или појединац дође. То је врло изводљиво. Ако неће Држава, то би могли да раде добро организовани појединци потпомогнути неким финансијски добростојећим патриотама. Размишљајте о том. Нема шта да се крије. То је наше легитимно право а и обавеза. Можда би се неко томе бунио јер је то знак живог ткива овог древног народа али не би могао да каже да на то немамо право.
Постоји једна погана поставка у нашем конструисаном наративу и расподели улога. Народски речено, једна клечка. Ваљало би да схватимо њено постојање и то је већ пола решења. Није она из истоименог села, мада и она исто уз овај придев, поган, савршено пристаје (http://www.zlocininadsrbima.
Зашто се дешава да се редовно ми извињавамо(или поједине персоне у наше име), да смо кривљи и најкривљи, да будемо без самопоуздања и несигурни и у Србији? Зато што нам је прошлост украдена и нисмо одужили дуг ни прецима ни жртвама. Нећу ићи на, по мом суду, лажно досељавање Срба у 6. веку одакле све почиње али ћу објаснити на скоријим примерима.
Ми као Срби, нисмо се одредили према својој прошлости. Ми смо главни проблем, не нечије тежње. Ако ми немамо ни дан-данас консензус и у скупштини јавно донешен проглас да је у НДХ у Другом светском рату изгинуло преко милион Срба од тог само у Јасеновцу 700 хиљада бар, ако томе не дамо право име, СРБОЦИД, ПОКОЉ или неко треће(као пандан холокауста, ми требамо да имамо своје име) онда сво то систематско страдање и злочин законски не постоји. Као што не постоји. Република Српска је то урадила (https://www.
Рецимо, некадашњи Муслимани су углавном српског порекла-које сазнање ни по чим њих данас не би требало да угрожава нити вређа, јер нико не жели никакве промене у том смислу, већ је у питању историја а она је здрава једино кад је права. Тада свима доноси добро. Данашњи Бошњаци(проф.др Милорад Екмечић каже да је та етничка заједница вољом политика мењала 9 пута своје име од средине 19.века до данас) су се одредили према званачном наративу Сребренице. Колико год он био дискутабилан по много чему, они се тога држе и на основу тог свог чињења од Србије и Срба, а увези с тим, нешто стално траже и тражиће. Тако наступају свуда у свету и јединствено. Тражиће да призанмо да је било 7 хиљада(а ми смо признали 8) страдалих иако није, да су сви побијени цивили, иако нису. Уводиће законе, ако већ нису, са том потком. Неће споменути да су у Поточарима сахрањени понеки који су се јавили да су живи. Неће споменути пар хиљада побијених у Подрињу, који су нераскидиво везани(али не правдају) догађаје у Сребреници, јер је то НАША дужност. То је родољубље. За то су људи погинули. Ми не треба да гинемо, него треба да их се сећамо. Да их помињемо у разговорима. Сећање није једнако са тренутним умирањем али без сећања прети одумирање. То би требало да схватимо и да нешто радимо по питању страдалих.
Они неће постојати ни у закону јер је то посао за нас. А сем Републике Српске, Србија ту као мајка држава треба да учини више. Родољубље би било те српске жртве приказати истим лекцијама из историје које ђаци с обе стране Дрине уче. То није прича прекодринских Срба, то је наша заједничка и универзалана прича и као таква мора да се посматра. Опет је до нас грешка. Нема шта да замерамо било ком што брани своје. Ни нама не би замерали што то чинимо за своје. Можда то не би волели али би ценили. Овако нити нас воле а још мање цене. Што је и логично. Јер култура сећања на жртве је такоће култура а бранити културу је мирнодоспско родољубље прве врсте. То свако од нас може да уради, кроз разговоре с пријатељима, у фамилији, на послу. То су ствари које нас чине вишим бићима и не траже да ико погине. Не траже мржњу ни према коме него поштовање и љубав за своје. А ко не уме да воли и поштује своје, тај тек не може волети и поштовати туђе. Тако да је здрав српски национализам у Србији не опасност него баш нешто што гарантује дугорочни мир и добре и здраве односе у Србији и око ње.
Хрвати имају своју причу о тзв Домовинском рату, о Србма и велико-Србима агресорима и о њиховој бриљантној победи. Она је истина колико и сви њихови краљеви и и хиљадугодишња историја, истинита колико њихов језик и иранско или скандинавско порекло. Али они на том живе. На томе гаје свој идентитет и на томе васпитавају децу. Афирмативни графити Готовини су у целој тој земљи. Није чудо толики напади и мржња прему свему српском иако их тамо готово више и нема. То је наставак исте политике од Анте Старчевића па на овамо. Тренутно, како ствари стоје можемо им само честитати на доследности и зажалити на резултату по нас. Конкретни наши кораци би били: одустајање од сумануте идеје да свака жртва тог времена има име јер их је немогуће пописати поименице(паљена је документација, црквене књиге, нестајала читава села и породице…), изгласати званичну деклерацију о страдању Срба у НДХ, давати главним улицама у сваком граду име “Јасеновачких мученика”, саградити репрезентативни Музеј Србоцида 20.века у Београду али и у сваком месту у Србији. Штампати књиге и уџбенике са тим тематикама. “Унормалити” те теме за просечне људе. Треба да и на званичном нивоу поунутрашњимо то страдање и да се као Срби идентификујемо са тим. Србијанац, Херцеговац, Црногорац, Крајишник, то су географске одреднице једног истог народа, СРБСКОГ. Не деле се Срби на Србијанце, Херцеговце, Косовце исл него су то све ИСТИ припадници једног народа који живе на просторима на којима су одвуек живели. Док нисам дошао у Београд никад нисам ни чуо за Србијанце, знао сам само за Србе. Србијанци су настали у Београду. Родољубље је не пристајати да се створи још један лажни наратив а то је свођење српског на србијанско. Почиње се од културе(Лубарде, Андрића, Деснице, Селимовића, Јанковић Стојана, Тесле, Руђера…), а завршава другачије. Томе можете да се успротивите у свакодневном животу. Нећете због тог погинути.
Требало би да препознамо неке понављане ствари које нам режирају споља а изводе изнутра. Нама ненаклоњене силе и центри моћи, ближи и даљи, у тим ситуацијам само започну игру, увале се, мезе, пусте неки филм и гледају како се пецамо и како не морају више ништа да чине сем да започну игру у право време и са правим актерима. Неки актери су само погодни за то. Неки су њихови. Неки су “наши” лажни националисти или лажни левичари или екстремно лажни десничари, Срби или припадници неке друге етничке заједнице. Неки су наши истински аутошвинисти и изистински верују у то што раде и говоре. Разна плејада ликова у јавном театру апсурда који се готово не разликује од ријалитија. Има ко започиње свађу, ко је доведен за галаму, ко за причу, ко за секс пред камерама, ко помера границе, ко се туче. Једини разлог што не бих укинуо ријалитије је тај јер неодољиво подсећају људе ко су нам они које имамо у јавном постору а који носе јако одговорне титуле и који нам хтели ми то или не кроје капу деценијама.
Баш нашим нечињењем, незаинтересованошћу за све сем за “кад ћемо на море”.
Надам се да сам Вам бар мало помогао. Наставиће се…
Многаја љета. Догодине у Призрену.
Александар Милутиновић
