Прочитај ми чланакЏелати Отоманске империје никад нису били чувени по милосрђу. Да је којим случајем жив, то би могао да вам потврди и млади султан Осман II, који је у мају 1622. убијен тако што су му тестисе ставили под пресу.
Отоманска империја је вековима владала просторима данашње Турске, Балкана, Северне Африке и Блиског истока, делом захваљујући насилним методама, којима је утеривала страх у кости и најбунтовнијим члановима друштва.
Довољно је да прочитате књигу „На Дрини ћуприја“ Иве Андрића, па да вам пред очима оживе бруталне технике кажњавања непослушника од којих је најстрашнија набијање на колац. Међутим, грозне смрти нису биле поштеђени ни најближи султанови људи.
Од средине 15. века у Османском царству важио је „закон братоубиства“ који је написао Мехмед II. Био је то „правилник“, у ком се описују услови преузимања власти. Брат који би се домогао трона, убијао је све остале браћу и сестре, што се сматрало не само дозвољеним, него и пожељним, јер је делом спречавало ризик од побуне и грађанског рата.
Иако се није увек примењивао, Мехмедов закон довео је до смрти више од 80 Османлија у периоду од 150 година.
Међу жртвама је свих 19 браће и сестара султана Мехмеда III, од којих су неки били дословно одојчад. Сви су задављени свиленим гајтанима, непосредно након ступања на власт њиховог брата 1595.
Због свих недостатака, закон братоубиства обезбеђивао је да најсуровији принчеви дођу на власт. Нови закон који га је сменио није био много бољи: сва браћа и сестре новог султана закључавана су у Топкапи палату у Истанбулу, где су живели и по неколико деценија.
Од почетка 17. века, генерације Османлија су проводиле најчешће у једној соби. И та палата била је сведок суровости отоманске владавине. Да би ушли у њу, посетиоци су морали да прођу кроз Царску капију, у којој су с обе стране биле нише са главама последњих убијених криминалаца.
У комплексу се налазио и Први суд, кроз који су могли да прођу сви султанови поданици и траже правду за себе. Међутим, испред Другог суда који се налази у истом кругу, стајали су мермерни стубови са одсеченим главама главешина, који су на било који начин увредили султана. Биле су пуњене памуком, ако су некада били визири или сламом, ако су били мање утицајни у друштву.
Подсетници спорадичних масовних егзекуција које је султан наређивао, повремено би били излагани поред Централне капије као додатна упозорења на то шта неваљалци могу да очекују: одсечени носеви, уши, језици…
Смртна казна била је толико уобичајена, да је у Првом суду подигнута Фонтана егзекуције, где су џелат и његов помоћник прали крваве руке, након сече глава жртвама.
Фонтана је била најстрашнији симбол моћи коју је султан имао над поданицима, пише историчарка Барнет Милер.
Кориштена је нарочито често током владавине султана Селима I (1512-1520). Током осам кратких година владавине, убио је седам великих везира и одредио више од 30.000 смртних казни. Милер истиче да је једна од најчешћих клетви тадашњег Отоманског царства била: „Дабогда био везир султану Селиму“.
Можда бисте претпоставили да је због велике потражње постојало посебно радно место за џелате. Међутим, крвави посао за султана обављали су ни мање ни више него бостанџи-баше, односно главни баштовани.
Ови баштовани, међутим, нису имали исти опис посла као данашњи: поред тога што су неговали султанове рајске вртове, они су били и царински инспектори и полицајци. Такође, били су и џелати.
Они су зашивали непослушне осуђене жене у вреће са камењем и бацали их у Босфор. Тако је страдало 280 жена из харема султана Ибрахима (познат као Ибрахим Луди), јер је желео да ужива у одабиру њихових наследница.
Међутим, можда и најнеобичнији обичај који се тиче смртне казне у Османској империји, је онај у ком се баштован и његова жртва тркају. Исход је дословно од животног значаја за главешине (које су, иначе, једине и добијале ову шансу) и за њихове егзекуторе.
Нико не зна како је настао овај обичај. У сваком случају, бостанџи-баша је имао задатак да позове осуђеног, који би наравно одлично знао зашто је позван, али је морао да ћути, због пристојности. Онда би морао да попије шољицу шербета. Ако би шербет био бео, онда не би имао због чега да се брине, али ако би био црвен, могао је да очекује трку живота и смрти.
Већина жртава падала је непосредно након испијања фаталног шербета – пресуђивали су им јањичари. Међутим, велики везири могли су да трче на растојању од око 300 метара од палате, кроз башту и ка рибљој пијаци с јужне стране комплекса, који гледа на Босфор, где се налазило назначено место извршења пресуде.
Ако би везир стигао до капије рибље пијаце пре главног баштована, био би само прогнан. Али ако би затекао бостанџи-башу како га чека на капији, могао је да очекује да ће његово тело ускоро јести рибе на дну Босфора.
Отомански архиви показују да је овај чудни обичај трајао све до почетка 19. века. Последњи човек који је трчао за голи живот био је велики везир Хаџи Салих-Паша који је био босански паша. Он је у новембру 1822. успео да добије право на живот и не само то – именован је за главног гувернера Дамаска.
После тога, обичај је ишчезао, као и само царство. Османлије су једва преживеле 19. век, а у двадесетим годинама прошлог века, Турска је оживљена захваљујући томе што је Кемал Ататурк окренуо леђа свему ономе што је представљало Отоманско царство.
