Прочитај ми чланак

ТИТОВА ЈУГОСЛАВИЈА – крвава антисрпска диктатура у „малој Аустро-угарској“

0

Што се пак тиче српске и југословенске револуционарне мисли о Ослобођењу и Уједињењу Јужних Словена (Види: Др. Виктор Новак, Антологија југословенске мисли и народног јединства, Београд, 1930; Фердо Шишић, Југословенска мисао – Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења од 1790-1918, Београд, 1937), константовали бисмо да није Југославија створена зато да би њоме било крунисано херојство српске војске, која се за њу борила, већ зато, што је стварањем нових држава требало потпуно и сигурно онемогућити обнову Аустро-Угарске империје, чије постојање није било у интересу новог европског републиканског програма, који је најављен 1890. године, што се јасно види у једној студији истакнутог енглеског масона Henry-а Labusher-а, коју је објавио у лондонском листу “TRUTH” под насловом “The Kaiser’s Dream” (Кајзеров сан) са географском картом на којој су све европске земље приказане као републике.

На Labusher-овој географској карти Русија је приказана као евро-азијска пустиња – “Russian desert…” (Види: Henry Labusher , The Kaiser’s Dream, “TRUTH” (“Истина“), London, England, December 1890).

Краљевина Србија није могла да се „држи по страни од великих сила“, које су нам „биле више непријатељ, него пријатељ“, како то лепо рече проф. Живојиновић (Види: https://facebookreporter.org/2017/06/29/…). Србија је морала да прихвати програме западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, као и одлуке Женевског споразума из 1918. године.

Ваља поменути да је вредно пажње један напис др. Часлава М. Никитовића, који је објављен под насловом „Један Пашићев захтев Лојд Џорџу“, где између осталог стоји: “Пашић није имао пријатељја ни сарадника за своју националну политику. Пижон (Напомена: реч је о Јовану М. Јовановићу, посланику краљевине Србије у Лондону за време Првог св. рата, – пп.) је био пријатељ са Вилхемом Стидом и Ситоном Вотсоном људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије…

Др Јањић (Напомена: реч је о др Воји Јањићу, – пп.) живо описује једну Пашићеву посету Лојд-у Џорџу (Lloyd George ), тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јањић били тумачи. Циљ посете, која је била половином 1918, био је да Пашић придобије британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица (Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео. Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање.

Лојд Џорџ је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: ‘Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите’. Пашић је тада полако објаснио свој став: ‘Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели’.

Др Јањић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом
захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја: Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира. Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа…

Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен (Напомена: Трумбић је једном приликом рекао, према извештају енглеског посланика Кембела своме министарству у Лондону “да би Хрватско питање могло бити ријешено само као резултат опћег рата…” – Др Часлав Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, „Братство – Fraternity“, Тоrоntо, Оntario, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11). Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т. з. ‘хрватским државним правом ’, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене…” (Види: др. Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство- Fraternity, број 241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).

Такође, имајући у виду да се западно-европски и амерички империјалисти нису могли помирити са рушењем турског империјализма у Првом балканском рату, јер су у Турској видели свој империјалистички насип противу ширења руских геостратегијских интереса према православном Балканском полуострву и Средоземном мору. Поставили су германске принчеве за краљеве у Румунији, Бугарској и Грчкој и одредили им спољну и унутрашњу политику, која није била у интересу православног дела Балканског полуострва, којем су донели анти-православне оружане сукобе и смутње, које још трају.

Данас се те анти-православне и анти-руске смутње осећају и код извесних политичара који делују у православној средини у Србији, Црној Гори, Грчкој, Румунији и посебно у православној и словенској Бугарској (Види: Адам Прибићевић, Мој живот – 1880-1980, Windsor, Ontario, Canada, 1980, стр. 136; Гргур Јакшић, Европа и васкрс Србије 1804-1834, Београд, 1933, стр. 157-158; Robert Neumann, Zaharoff the armaments king, London, 1938, стр. 81; Lindsay Nicholson, Zaharoff the Jew – Europe greatest enemy, London, England, 1937,стр. 4-5; Anthony Rhodes, The power of Rome, London, 1983, стр. 228/9, 268; Thomas Parker Moon, Imperialism and world politics, New York, 1927, стр. 258/59).

Oд нарочитог значаја потребно је истаћи на овом месту, да је руски Цар Никола II, велика словенска душа, у једном разговору о Бугарској, који је вођен 1915. године са министром спољних послова Сазановом, дословно рекао: “Oва издајничка држава мора бити избрисана са карте Европе” – “…This treacherous country must be scratched off from the map of Europe…” (Види : Demetrius Caclamanos, Greece in peace and war. London, England, 1942, стр. 163).

Бугари су као што је познато имали у Првом св. рату неограничену подршку енглеских торијеваца и империјалиста-тријалиста у њиховој прљавој политици, што се лепо види у једној изјави претседника бугарске владе др. Радославова, коју је он дао бугарској штампи у Софији 1928. године, која дословно гласи: “Ја сам Бугарску увео у рат на страни Централних Сила, по савету Енглеске, која нас је саветовала да је то интерес Бугарске, и гарантовала Бугарској територијални интегритет, без обзира на резултате рата…” (Види: Милан Грујичић, Тајне организације у Србији, Chicago, Illinois, U.S.A., 1960, стр. 56-57).

У складу планова и намера енглеског Форин офиса, римског Интермаријума, америчког Стејт Департмента, Коминтерне, езотериста, подземних покрета и организација, масона, троцкиста, бољшевика, „српских“ интернационалиста – комуниста и Брозових великохрватских кадрова створена је југословенска федерација као мала Аустро-Угарска на челу са крвавим диктатором и робовласником, западно-европским и америчким империјалистичким лакејом Јосипом Брозом Титом, који је продао капиталистичком западу преко 20 посто своје најбоље радничке класе.

Имајући на уму да су у тзв. југословенској федерацији Срби трајно разбијени у шест „федералних“ држава и две аутономне покрајине и да су на тај начин „српски“ рајетини, интернационалисти, „југословенски“ комунисти-троцкисти и интермаријумци „решили“ национално питање у Југославији, у којој су оживели повампирену малу Аустро-Угарску, која је у „себи била парализована и на дуг рок неодржива“, како то лепо рече Проф. Др. Мирко Косић (Види: Мирко М. Косић: Заблуде и замагљивања у нашој политици, http://palankaonline.tumblr.com/post/…). Разуме се, Србе су трајно разбили и осакатили и лишили обнове и супстанце стварајући нове нације на њихов рачун.