Прочитај ми чланакДо сада се сматрало да су се путеви еволуције човеколиких мајмуна и праљуди раздвојили у Африци пре шест до седам милиона година. Најновија истраживања ту тезу доводе под знак питања.
Могуће је да су се развојни путеви човека и човеколиких мајмуна раздвојили неколико стотина хиљада година раније него што то тврди актуелна теорија. Осим тога, чини се да до тог процеса није дошло у Африци, како се до сада веровало, већ на дугом месту – у Европи, на подручју источног Средоземља.
Ту тезу поставља истраживачки тим окупљен око Мадлен Беме из Центра за еволуцију човека и палеолит (ХЕП) Зенкенберг у Тибингену и професора Николаја Спасова из Бугарске академије наука. Научници су поново, најмодернијим истраживачким методама, анализирали два већ одраније позната фосила и наводе да они припадају првим праљудима.
Данашње шимпанзе најближи су мајмунски рођаци Хомо сапиенса. Али где је живео последњи заједнички предак и када и где је дошло до развоја првог прачовека, то питање није дефинитивно разрешено. Већина стручњака сматра да је до раздвајања еволуционих линија дошло пре пет до седам милиона година у Африци. Према теорији коју је 1994. формулисао француски антрополог Ив Копен, у том процесу кључну улогу имала је промена климе у источној Африци. Али две студије у чијој изради су учествовали научници из Немачке, Бугарске, Грчке, Канаде, Француске и Аустралије, сада скицирају један сасвим другачији сценарио.
Корен зуба као доказ
Тим окупљен око Мадлен Беме анализирао је два фосила хомонида Граецопитхецус фреyберги. Ради се о зубу пронађеном у Бугарској, као и о делу вилице пронађеном у Грчкој. Уз помоћ рачунарске томографије, они су визуелизовали унутрашњу структуру фосила и показали да су корени пронађеног зуба већим делом међусобно срасли. „Док велики човеколики мајмуни по правилу имају два или три корена који су међусобно раздељени, ови корени делимично су срасли, што је карактеристично за модерног човека исто као и за прачовека, попут Ардипитецуса или Аустралопитецуса“, каже Јохен Фус, један од научника из Тибингена који су радили на студији.
Исте резултате донела је и нова анализа вилице Граецопитхецуса фреyберги. „То показује да се ради о досад непознатој врсти прелазног облика између човеколиког мајмуна и прачовека – што до сада било познато само из Африке“, наводи Фус. Уз то, ова врста више стотина хиљада година је старија од до сада познатих афричких прапредака људи.
![]()
Ватра, трава и вода
Преко анализе седимената из којих су фасили извађени, научници су одредили да је старост вилице између 7,24 и 7,175 милиона година. То значи да су ти фосили старији од до сада најстаријих познатих фосила Сахелантропуса из Африке, чија се старост процењује на шест до седам милиона година.
На основи те чињенице, научници закључују да је вероватно до одвајања еволуционих токова праљуди и шимпанзи дошло раније него што се то до сада мислило, и то не у Африци – већ на подручју Балкана.
Они притом и даље прихватају тезу да је узрок тог одвајања била промена климе.
Неки трагови биљака у седиментима фосила указују на то да се и на подручју Европе у то време простирала нека врста пустињске саване, слична неким данашњим субсахарским пределима, рецимо у Малију. „У ту слику уклапају су и фосилни налази предака данашњих жирафа, газела, антилопа и носорога у близини налазишта Граецопитецуса“, објашњава Николај Спасов, члан Бугарске академије наука.
