Прочитај ми чланакКада овде говоримо о новијој српској историји, онда мислимо на скуп времена прошлих догађаја, смештених у неколико последњих деценија двадесетог века, а који се истовремено протежу и на прву деценију двадесетпрвог века. Реч је о врло кратком историјском периоду који на врло буран и упечатљив начин одсликава снажне историјске догађаје у којима партиципирају Срби инкорпорирани у светску историјску позорницу.
То су историјски догађаји који су одсликани на врло специфичан начин, не само од стране домаћих и страних историчара, него и од стране једне међународне, више политичке него правне иснтитуције, а то је Хашки трибунал. Назначени период српске историје приказан је и одсликан у пресудама Хашког трибунала, као последњем филтеру, кроз који су западне силе филтрирале најновију српску историју. Намера је да се кроз псеудонаучни и пропагандни приказ кратког периода српске историје, заснује потпуно погрешан и злонамеран приступ целокупној српској историји.
Овај период наше историје у страној историографији приказан је на врло контраверзан начин, тумаче га и проучавају између осталих и они који су ту историју „стварали“. Предмет је разноврсних манипулација од стране мноштва чиниоца. Кратка је временска дистанца да би се могли доносити коначни историјски судови, давати историјске оцене и квалификације ових историјских догађаја, који се приказују, како на бази различитих историјских материјала и докумената, тако и на основу замишљених и жељених пројеката тих самих догађаја, сачињених од стране кључних „креатора југословенске кризе“, незавивисно од њиховог стварног историјског тока.
Хипотека „изазивача ратова на простору бивше СФРЈ“, наметнута је српском народу, упркос чињеницама, као што су изјава Фрање Туђмана, хрватског председника, „рата не би било да га није желела Хрватска“, затим изјава Стјепана Месића, хрватског члана Председништва СФРЈ, „посао сам завршио, Југославије више нема“, те изјава Алије Изетбеговића, муслиманског члана председништва РБиХ, „жртвоваћу мир за суверену БиХ“. Наметнута хипотека је снажна препрека српском народу на путу његовог развоја у првим деценијама двадесетпрвог века. Зато се српски народ те хипотеке мора чим пре ослободити, утврђивањем истине о нашој новијој историји, користећи нова геополитичка престројавања која отварају пут тој истини.
Овде пре свега, желимо да се осврнемо на саме ратне догађаје из деведесетих година прошлог века, на простору бивше Југославије и њихову повезаност са сликом тих догађаја коју је post festum креирао Хашки трибунал, држећи се много раније формираног ратног пропагандног и маркетиншког обрасца, на штету Срба. Судске одлуке ХТ подржавале су медијску и пропагандну манипулацију, креирану у јавном мнењу још током рата, у којима су Срби приказивани у најгорем могућем светлу. На овај начин је стварана „будућност прошлости“, и то онаква која би након протока одређеног времена била по мери „креатора хаоса“ у складу са створеним стереотипима о Србима.
Основна идеја креатора „новог светског поретка“ из осамдесетих година прошлог века, а која се као део општег спектра крупних геополитичких промена на истоку Европе, односила на растурање СФРЈ, као главни реметилачки фактор маркирала је Србе као такве и њихове лидере. Служећи се старим теоријама, насталим још у кухињи комунистичке партије из периода Краљевине Југославије и међу усташким идеолозима, о „погубности“ по јужнословенске народе, „идеје и праксе великосрпског хегемонизма и унитаризма“, Срби су одређени као „главна претња и опасност по демократију и мирну транзицију социјалистичког политичког система“, те као „хегемонисти и поробљивачи осталих јужнословенских народа“, јер им нису „дозвољавали слободан избор и формирање властитх држава“.
Новом матрицом којом су додељене ратне улоге сукбљеним странама у рату на простору бивше СФРЈ, настоји се разноврсним средствима, методама и неоружаним облицима ратовања (што би смо данас назвали „хибридно ратовање“), као и непосредним војним и борбеним ангажовањем, прикрити стварна улога спољнег фактора и „домаћих сукобљених страна“. Стварни узроци рата, циљеви инспиратора рата и сукобљних страна, начин ратовања били су прикривани управо методама „хибридног ратовања“.
Шта се у ствари желело прикрити или потенцирати? Погледајмо о чему је реч, када се ради о улози САД, ЕУ, Исламских земаља, и политичком, идеолошком и војном деловаљу Хрвата и Муслимана у БиХ: 1) стабилизација улоге САД у Европи по питањима европске безбедности; 2) ширење НАТО-а на исток и потврда његове доминације и незамењивости у Европи; 3) коришћење распада Југославије ради лакшег продора на исток и притиска на Русију и остатке Совјетског савеза; 4) кроз подршку босанским Муслиманима показати да САД нису у сукобу са исламским светом; 5) примена стратегије економске, политичке и војне изолације Србије, уз жељу Ала Гора (бивши потпредседник САД, прим. аутора) да Србија постане „пољопривредно друштво“ уз истовремену војну помоћ Муслиманима у БиХ; 6) стварање независне државе Хрватске у „повјесним границама“ где би као основа била „Хрватска бановина из 1939.“, избацибање Срба из новог устава Хрватске, а потом и из Хрвтаске;
7) отворена и непосредна економска и војна помоћ босанским Муслиманима од стране Ирана, Саудијске Арабије и Турске; 8) пропагирање џихада са циљем проширења ислама на све немуслимане, било да прихвате веру или да постану зими, и живот у БиХ у складу са „Исламском декларацијом“ А. Изетбеговића; 9) формирање паравојних формација Патриотске лиге, чије је бројно стање достизало више од стотину хиљада припадника, још док је БиХ била у саставу СФРЈ; 10) оспоравање уставне улоге ЈНА и њено проглашавање за српску агресорску војску у Словенији, Хрватској и БиХ; итд.
Погледајмо каква је слика сукобљених страна у рату на простору бивше СФРЈ, а у вези са предходно реченим, створена кроз призму пресуда Хашког трибунала, који је основан као Међународни кривични суд за бившу Југославију (познат под именом Хашки трибунал – ХТ) чије био „искључиви задатак да кривично гони особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1.јануара 1991. до датума који одреди СБ након поновне успоставе мира“ (Резолуција СБ бр.827; 25.мај 1993. тачка 2.).
Као што ће мо видети мисија ХТ била је много шира него што је право и правда. Он је добио мисију да пише историју, односно да кроз судске пресуде потврди „исправност политике коју су водили главни креатори рата“, „креира наводно помирење међу народима“, односно да се Срби представе као главни кривци и изазивачи рата и да буду за то примерено кажњени, да се установи институт „жртве и џелата“ и да се стави јасна динстинкција. Управо оваква „погрешна“ мисија Хашког трибунала, произвела је многе негативне последице, које су првобитно на својој кожи осетили Срби.
Такође током времена изласком на видело нових докумената, откривањем стварне улоге међународног фактора и демаскирање ратних циљева свих зараћених страна и откривање ратних злочина који су чињени према Србима, „резултати рада ХТ“ бивају депласирани и постижу потпуно супротне ефекте. Статус „жртве“, који је додељен целокупном Бошњачком народу, постаје неодржив и неодбрањив па тако ствара нове компликације типа унутарнационалних фрустрација, међусобних трвења, стварања негативних енергија које производе нове међунационалне тензије у БиХ и региону.
Оснивачи ХТ (формално СБ, а стварно САД, НАТО и њихови савезници), захтевали су од суда да он чим пре, путем својих пресуда, обезбеди „потврду исправности политике коју су његови оснивачи водили током ратова у бившој Југославији“. Хитност потврђивања наметнуте матрице и обрасца о узроцима, карактеру рата, главним виновницима и жртвама, је врло важна. Дуго би било чекати да се осуши историјско мастило којим се пише објективна историјска читанка и којим се реално на бази историјских факата пише свака историја, па и ова новија историја ратова на тлу бивше СФРЈ.
„Експертске комисије“, које је упућивао СБ УН на терен да утврде чињенице у вези са кршењем Женевских конвенција у рату на тлу бивше СФРЈ, у својим извештајима употребљавају термин „етничко чишћење“, са основним циљем да се оно припише Спској страни. Овај термин у светске медије улази током ратова у бившој Југославији, а везује се искључиво за Србе, као починиоце таквог чишћења, (које се постиже путем затварања, прогона или убистава у циљу постизања етничке хомогености одређеног простора). Овај термин је већ од раније био познат у историји колонијалних сила и империја, а посебно је у пракси спроведен у НДХ током „решавања српског питања у НДХ“ („трећину побити, трећину протерати, трећини покрстити“).
Да би се „олакшао“ рад ХТ у вези са овим питањима, његови оснивачи су предузели одређене предходне радње дефинсања српског деловања „срачунатог на етничко чишћење“. Они успут кажу: „ све стране су чиниле злочине, и етничко чишћење је било последица рата, осим етничког чишћења које су спроводили Срби које није било последица рата, него циљ рата“. Етничко чишћење које су наводно спроводили Срби било је „систематско и очигледно добро планирано“. Оваквим предходним квалификацијама ратних збивања, олакшан је посао Тужилаштву ХТ, тако што је оно наведене квалификације директно претварало у тачке оптужнице, а судска већа потом у параграфе осуђујућих пресуда. Иако је број протераних Срба (читај „етнички очишћених“, на простору бивше Југославије највећи, нико од несрба није осуђен пред ХТ за етничко чишћење Срба са њихових вековних огњишта.
Погледајмо како ХТ квалификује српске политичке циљеве и ратне напоре: 1) Формирање српских политичких и државних институција, као последица мајоризације од стране друга два народа у БиХ, ХТ квалификује као паралелне институције формиране ради остваривања политичких циљева чињењем злочина над припадницима друга два народа у БиХ; 2) ВРС и друге оружане формације као стране у сукобу, ХТ посматра као агресорске, војно супериорне у односу на „голоруке бошњачке и хрватске снаге“, и као основне полуге за остваривање етничког чишћења; 3) Свако дејтво ВРС се сматра планским, систематским и злочиначким, срачунатим на прогон цивилног становништва, као да није против себе имала тзв. Армију БИХ са преко 200 000 бораца, и око 50 000 припадника ХВО; 4) Дејство снага ВРС по снагма 1. Корпуса АБиХ у Сарајеву (70 000 војника) квалификовано је искључиво као гранатирање и снајперисање с циљем терорисање цивила, без осуде снага АБиХ које су силом држале цивиле на линији сукоба у урбаном делу града;
5) Свака жртва на страни Бошњака и Хрвата (укључујући и колатералне жртве (израз који је сковао сам НАТО) сматрана је као последица планске активности српских снага, а погубљење ратних заробљеника је проглашавано за геноцид; 6) Повлачење цивилног становништва пред налетом српске војске, ХТ је сматрао етничким чишћењем и присилним премештањем, а такво померање српског становништва под налетом АБиХ или ХВО, или ХВ, сматрао је „самопрогоном и планским, добровољним напустањем својих домова“; 7) Надмоћно дејство ВРС по непријатељу ХТ је сматрао прекомерном употребом силе која није оправдана војном сврхом, а такво деловање АБиХ или ХВ смтарао је као вид подизања борбеног морала војника;
8) Оптужнице против Срба су увек сачињене тако да се Срби оптужују као чланови „удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП), што неминовно доводи до осуђујуће пресуде; 9) Сваки облик помоћи Србима у Хрватској и БиХ од стране Србије сматрана је агресијом и великосрпским хегемонизмом; 10) Успостава уставноправног поретка од стране Владе Р. Србије, на КиМ коришћењем и средстава силе квалификовано је као насиље према цивилима, етничко чишћење и сл.11) Неприхватање НАТО ултиматума из Рамбујеа, од стране Владе Србије, који је значио капитулацију и окупацију не само КиМ, него целе Србије, тумачи се као некооперативност, одсуство слуха за дијалог и мир у региону, неразумевање геополитичких промена итд.12) Као главни узрок српске кривице у ратовима деведесетих година прошлог века сматра се „диктаторски режим Слободана Милошевића, хегемонистичке аспирације на туђе просторе, историјска незрелост народа и окренутост ка прошлости, а не ка будућности, однонсо заробљеност у митовима и историји“.
Напред описани начин рада ХТ и његово тумачење ратних догађаја било је у функцији: оправадања НАТО интервенције у БиХ, НАТО агресије на Србију; одржања стереотипа о „добрим и лошим момцима“ у оружаном сукобу; увећања броја жртава на страни српских непријатеља и умањивања српских жртава, све до става да су српске жртве биле и „пожељне“ с обзиром на наводна „српска зверства“; неодмерених и погрешних правних квалификација кривичних дела која су наводно чиниле само српске снаге; балансирања политичких односа унутар и између држава у постратном периоду и обликовања држава у складу са интересима запдних сила. Политика делења правде коју је проводио ХТ уклапала се у нове геополитичке трендове на истоку Европе и на Балкану.
Пронатовско понашање ХТ, а посебно тужилаштва, које је водило политику кривичног гоњења са различитим мотивима, у зависности од етничке припадности оптужених, које се бавило више тумачењем а мање утврђивањем чињеница и давањем различитих правних квалификација истим догађајима, у значајној мери је ублажено или боље речено оспорено пресудом Војиславу Шешељу, у којој француски судија Антонети између осталог каже: није било систематског напада на цивиле, становништво се померало услед оружаних борби, као што се то дешава данас у сваком рату; политички циљеви српског народа нису били криминални, идеја Велике Србије је политички а не криминални пројекат; злочини су чињени, али нису били део УЗП; борба Срба у БиХ и Хрватској је била легитимна; хушкачки говори нису доводили до злочина итд.
Иако је ХТ био замишљен као ad hoc суд, тј. трибунал са ограниченим временом трајања, његова мисија је постала временски врло дуга, и у новој форми још увек неограничена. Можда је и то допринело да ХТ у својој завршној фази суђења високо рангираним српским политичарима и генералима, под притиском нових геополитичких промена, непобитно утврђених истина о рату на тлу бивше СФРЈ, промени слику српске новије историје и да је не приказује тако црно-бело.
На диретктан или индиректан начин ХТ је потврдио да Срби нису кривци за ратове, рекавши, под притиском аргумерната, да то питање више није ни важно; да Србија није била „агресор“ на Хрватску и БиХ; да Србија није починила геноцид у БиХ; да је Србија учинила разумне уступке у Рамбујеу и да одбијање одређених захтева САД и НАТО земаља, Србија није изазвала нити покренула НАТО агресију на СРЈ.
Остаје стална потреба отвореног и јасног истраживања ратова на тлу бивше СФРЈ и реалне оцене српске позиције у тим ратовима и промене стереотипа о Србима.
