Прочитај ми чланакКонзуле Русије у Косовској Митровици и Битољу убили су 1903. припадници јединица под контролом Порте, по чему су ови догађаји сличнији убиству Андреја Карлова, него што је то Сарајевски атентат
Фото: Вечерње новости
Конзуле Русије у Косовској Митровици и Битољу убили су 1903. припадници јединица под контролом Порте, по чему су ови догађаји сличнији убиству Андреја Карлова, него што је то Сарајевски атентат.
Некии британски медији су ових дана брзоплето повукли паралелу између Мевлута Мерта Алтинташа, атентатора на руског амбасадора у Анкари, и Гаврила Принципа, али су више сличности могли да пронађу анализирајући убиства двојице колега Андреја Карлова, који су баш као и он били руске дипломате и страдали службујући на територији Турске.
Најпре је у марту 1903. у Косовској Митровици живот изгубио конзул Григорије Степанович Шчербина, а у лето исто године конзул у Битољу Александар Аркадијевич Ростковски. У оба случаја на њих су пуцали припадници трупа под контролом турске владе.
Шчербина је преминуо од повреда, након што га је погодио каплар арбанашког порекла у јединицама лојалним Порти, тврдећи да се свети за смрт рођака. Ростковског је „на месту” убио заптија (жандарм), такође Арбанас, правдајући се касније да је то учинио у самоодбрани и да је први нападнут из ватреног оружја, што никада није доказано.
Историчарка Весна Зарковић, научна сарадница Института за српску културу у Приштини, данас смештеног у Лепосавићу, за „Политику” наглашава да би се, осим на детаље под којима су се атентати 1903. десили, требало фокусирати и на дипломатске активности настале после тих догађаја и пораст тензија у балканском делу Турске, у којем су већ беснеле побуне.
„Највећу корист од свега је на крају имала Аустроугарска. Позивајући се на немире, она је са Русијом потписала уговоре да заједнички гарантују безбедност на Балкану. Тиме је фактички легализовала своје присуство, које је дотад имала само Русија”, истиче Весна Зарковић.
За њу најважније питање биће ко би од тога могао да покуша да извуче највећу корист, као што је то на почетку 20. века учинио Беч. Ипак, сва поређења би, како упозорава, требало изводити врло опрезно. То су, чини се, они који су упоредили Алтинташа са Принципом пропустили да ураде.
„Не желим да се бавим политиком. Подразумева се да свака озбиљна држава, почива на дипломатији, и да је природно да осуди такав акт насиља, што смо чули претходних дана. Међутим, иза тога чули смо и тврдње да све ово одговара НАТО земљама и да би оне могле да буду инспиратори. О томе не могу да доносим поуздан суд, али на основу историје могу да кажем да је потребно пратити како ће се ситуација даље одвијати када је реч о дипломатским односима најмоћнијих држава”, наводи Весна Зарковић, која се бави односима великих сила према Космету од Берлинског конгреса 1878. до Првог светског рата.
Упитана да ли су побуне Албанаца пре 1912. могле посредно да иду на руку и Србији јер су слабиле власт Цариграда и биле окидач за Први балкански рат и ослобођење, она одговара да су пре тога били присутни многи други актери.
„После реформи у Турској, које су се односиле најпре на жандармерију, судство и финансије, најмоћније земље су покушале да поставе некакве своје зоне утицаја. И није било свеједно ко ће контролисати Скопље или Битољ, где је било много дипломатских представништава и да ли ће ту бити снажније присуство Русије или Аустроугарске. А немири нису били само повод за Балкански рат, јер је и Беч желео да изврши продор на исток. Зато су на крају и започели и Први светски рат”, истиче сарадница Института за српску културу у Приштини.
Говорећи о зонама утицаја најмоћнијих земаља у побуњеним балканским областима Турске, она оцењује да би та ситуација донекле могла да се упореди са распоредом снага на територији Космета после бомбардовања 1999. иако можда нису у питању исте стране силе.
„На КиМ је пет НАТО земаља 1999. поставило своје безбедносне секторе, наводећи да гарантују безбедност и стабилност после сукоба који су потресали тај простор”, оцењује Весна Зарковић, која је 2012. у часопису „Баштина” у сарадњи са Министарством културе објавила и чланак „Руске дипломате на удару атентатора у Косовском и Битољском вилајету почетком 20. века”.
У овој анализи она се бави и односима између Русије и Турске након два атентата 1903, напомињући да је после смрти Шчербине његовом кривцу изречена смртна казна, али га је руски цар помиловао, док су после убиства Росковског на погубљене осуђени и починилац и други заптија који га није у томе спречио, а блаже су санкционисани и други присутни који нису реаговали. Султан Абдул Хамид одговорио је Петрограду депешом у којој се изражава воља и спремност на сваки компромис.
Весна Зарковић указује да је уз казне за атентаторе Русија од Порте захтевала и да енергично сузбије све устанке и немире. Хаотично стање није одговарало ни Немцима, будући да су њихови капиталисти контролисали пругу и да се због окршаја није нормално одвијао саобраћај. С друге стране, осталим европским земљама је, како закључује ауторка чланка, сукоб ипак ишао на руку због погоршања односа Петрограда и Истанбула, али и комитима који су организовали побуне на турским територијама.
Без обзира на то што се сматрало да је случај убиства конзула решен, Русија је одлучила да пошаље флоту у турске воде, што би, примећује Весна Зарковић, могло да се тумачи двојако – „као опомена муслиманском становништву и као задовољење руског јавног мњења и поноса”. У том моменту се активније укључила Аустроугарска која је потпуно подржала Русију, из чега је настао уговор о заједничком деловању на Балкану.
„Заједничка акција била је директно у супротности са очекивањима и мишљењима српских дипломата који су сматрали да уговор ове две државе о заједничком деловању на Балкану неће дуго потрајати”, закључује Весна Зарковић у свом чланку.
