Прочитај ми чланакМожда ће доћи време када ће владајуће структуре увидети да наука није трошак који оптерећује буџет већ дугорочно улагање које сигурно доноси многоструки бољитак друштву. Иначе ћемо сви правити жице за аутомобиле.
Фото: Игор Павићевић
Можда ће доћи време када ће владајуће структуре увидети да наука није трошак који оптерећује буџет већ дугорочно улагање које сигурно доноси многоструки бољитак друштву. Иначе ћемо сви правити жице за аутомобиле. Завршити факултет на време, са добрим оценама, веома је тежак посао који захтева многа одрицања. Можете само замислити са каквим презиром ти млади гледају на тзв. докторате, дипломе, или на крагујевачку аферу, која је нестала из видокруга, каже за Недељник проф. др Богдан Шолаја, редовни члан САНУ и професор Хемијског факултета у Београду, који је недавно добио награду за животно дело Српског хемијског друштва.
Редовни члан Српске академије наука и уметности и професор Хемијског факултета у Београду Богдан Шолаја недавно је добио награду за животно дело, коју Српско хемијско друштво – основано 1897. као десето у свету – додељује својим истакнутим члановима у зрелим научним годинама.
Академик Шолаја каже да му ова награда значи јер је добијена од колега, али и зато што је знак признања за учињено у науци и развоју „своје“ области код нас и у свету. Па ипак…
„Статус научника у Србији је маргиналан, своди се на случајне, ретко намерне – као овај – интервјуе. Задатак научника није да скреће медијску пажњу тривијалностима већ је потребно да њихови резултати буду препознати од друштва, првенствено државе. У САД постоје фирме као што је ТецхЛинк које на иницијативу државе (финансијера) повезују истраживаче са спонзорима у циљу даљег развоја проналаска или неког достигнућа.
Држава би требало да је та чија је дужност да бди над резултатима научника и да несебично помаже науку, јер тако улаже у себе – свој народ. Нажалост, некако се чини да државу – осим неколико истински посвећених особа у Министарству просвете и научно-технолошког развоја – то мало интересује.
Ценити неког научника имплицира, између осталог, и да ти је он потребан за научну сарадњу. У том контексту имао сам/имам шест финансираних уговора/пројеката о научној сарадњи, један са приватном компанијом и две сарадње у Србији. Процените сами“, каже на почетку интервјуа за Недељник проф. др Шолаја.
Каква је тренутно позиција научне заједнице у Србији?
Веома лоша већ дуже време: наука се не примећује. Чак се у изјавама појединих директора приватних института/факултета може чути да улагање у науку треба још више смањити (иако држава никако да достигне у Стратегијама обећана, зацртана улагања у науку на годишњем нивоу). Тим изјавама сам лично био сведок приликом саветовања на Универзитету и у САНУ. Згрозио сам се.
А какав је статус САНУ?
Резултати агилности новог руководства и председника академика Владимира Костића постају врло видљиви; уложен је велики труд да се објасни јавности шта је Академија и шта је циљ њеног деловања, као и активност у њој окупљених академика. Академија ће, надам се, искористити замах, створен досадашњим ангажовањем чланова и деловањем председништва САНУ, да организује још више изложби и семинара да би се заинтересованим грађанима, посебно младима који јесу гладни знања, што више приближила научна истраживања и по могућству њихова примена у пракси.
Добар пример су изложбе у Галерији науке и технике где је тренутно изложба о архитектури, а непосредно су јој претходиле изложбе о реализованим решењима чланова Одељења техничких наука САНУ и изложба о спектроскопији на Студентском тргу.
Како вам изгледа Академија, у години у којој прославља 175 година постојања, али и три деценије од појављивања Меморандума САНУ?
Реч „Меморандум“ као да је једна поштапалица која служи одређеним круговима да машу САНУ испред очију као наводном кривцу за неки догађај, односно след догађаја, баш као кад неко тврди да је принципијелан а ви на основу његовог понашања видите да је то само узречица. Меморандум постоји већ 30 година и сви су могли да се упознају са њим (преведен је и публикован на четири језика). Значи, један нацрт је неко узео и намерно дао у новине, а тадашњи режим га је искористио у своје сврхе.
Том приликом дата је од стране чланова САНУ врло јасна порука тадашњем режиму: САНУ је јединствена. Као и данас. Наравно, такву колосалну грешку неуких искористили су њихови политички унутарпартијски противници, а последицама смо нажалост присуствовали. Према томе, Меморандум је део наше историје и понашајмо се према њему као делу наше историјске грађе, а не штиву за свакодневну употребу. Не можете исправити прошлост, на њој паметни уче будућности ради.
Како оцењујете данас однос власти према науци, пошто сте својевремено покретали петицију подршке једном колеги на Хемијском факултету када је смењен с места помоћника министра просвете иако је имао 70 научних радова и 580 пута је цитиран, док је његов наследник имао три научна рада и једном је цитиран? И шта вам говори тај случај?
Колега је запослен на Хемијском факултету, али њему сам дао подршку као тадашњем помоћнику министра за основне науке, а успротивио сам се партијском постављању некомпетентних кадрова. Он је тај посао врло коректно радио, а партијски постављени наследник се није уопште трудио да уђе у суштину свог новог постављења.
То постављење увредило је научнике, Влада је тиме показала свој тадашњи став према научном раду. Писма противљења сам послао тадашњем председнику и потпредседнику Владе, као и тадашњем министру просвете, науке и технолошког развоја; ниједан од њих није одговорио. Чак је и САНУ тада објавила изводе тог дописа на свом сајту, са истим ефектом.
Да се вратим на претходно изнето мишљење: наука се не примећује. Можда ће ипак доћи време када ће владајуће структуре увидети да наука није трошак који оптерећује буџет – и да је, ето, имамо као цвет на реверу – већ дугорочно улагање које сигурно доноси многоструки бољитак друштву.
Иначе ћемо сви правити жице за аутомобиле и сличне ствари, а нећемо имати и високоисплативу технологију јер нећемо имати школовани кадар. Оно што можда господа из власти не знају: школовање се не завршава дипломирањем, докторирањем (поготову не куповином диплома), већ сталним усавршавањем. Научно истраживање можда је највиши степен перманентног школовања и умног прегнућа.
Делите ли став неких умних људи и колега академика да је науци све више забрањен приступ политици, или да је политика постала предоминантна за науку?
Академицима није забрањен приступ политици, свако од нас је слободан да делује по свом нахођењу, али нисам сигуран да желе да се баве опетовањем да би некога убедили да је црно у ствари бело. Политика није доминантна над науком – далеко од тога! – већ је то друго поље деловања где стручно мишљење не мора бити у првом плану. Најчешће и није.
Члан сте међународног тима за изналажење лека против еболе. Да ли ћете дефинитивно стати на пут тој опакој болести?
Реч „дефинитивно“ не може се употребити у науци. Постоји неколико прилаза лечењу еболе (као и многих других обољења): од израде вакцине до употребе тзв. малих молекула. Жеља нам је да наши мали молекули – они које смо дизајнирали и направили – имају постинфективно дејство у оболелом (да га лече, блокирајући/убијајући вирус). Тренутно су истраживања у осетљивој фази испитивања на животињама, испитивања механизма њиховог дејства, а у сарадњи са институцијама у САД. Можда бих за месец-два могао нешто више на овом месту да кажем.
Може ли хемија да помогне у решавању још неких болести?
Како да не! Маларија, Паркинсон, Алцхајмер, туберкулоза, рак, да наведем само мали број примера. Колега Велимир Попсавин, рецимо, дописни члан САНУ, има изванредне резултате у области инхибиције пролиферације ћелија рака, али нема средстава да подигне истраживања на виши ниво. Нажалост, све се своди на изванредне научне радове појединаца, али то није оно што истраживача интересује: њега интересује да што више продре у област свога истраживања, да се увери у исправност својих претпоставки, или их оповргне.
Нешто што истински научници знају: научни радови и патенти су последица успелих истраживања која су следила ваше полазне идеје, а нису производ манипулације нити нестручног преписивања (ето плагијата!) само ради напредовања. Можда не знате: научници се свуда у свету суочавају са високим процентом неуспеха (50-70%).
Као универзитетски професор, како бисте окарактерисали један од најважнијих система у држави – образовање? И у којим сегментима морамо ургентно да га поправимо?
Наше друштво није зрело. Када то кажем, мислим на поштење и приљежност приликом студирања код нас. Преписивања дела студената на испитима су ноторна чињеница, тзв. бубице се слободно рекламирају (вероватно и продају) и нико ништа не предузима. Знате, од Русије до Америке на испиту се не преписује, ухваћеном престаје статус студента. Још лепше, ником то не пада на памет, јер мора да поседује знање да би добио (добар) посао! Ипак, за нас су усмени испити, то кажем на основу сопственог 29-годишњег наставног искуства.
Друга важна чињеница јесу професори. Они који се не баве научним истраживањем – а у обавези су самим чином свог избора – претварају се годинама у неинвентивне предаваче на основу готовог текста (уџбеника). Можда би на Универзитету требало увести звање предавач.
Један од највећих српских проблема је одлив мозгова. Колико су млади научници из области хемије имуни на ту пошаст?
Ваше питање, чини ми се, имплицира кривицу оних који се „одливају“. Потпуно погрешно гледање! Крива је држава јер не ствара услове за запошљавање најквалитетнијих младих људи (ето горњег примера партијског запошљавања). Знате, завршити факултет на време, са добрим оценама, веома је тежак посао који захтева многа одрицања. Можете само замислити са каквим презиром ти млади гледају на тзв. докторате, дипломе, или на крагујевачку аферу, која је нестала из видокруга!
Млади научници из области хемије су као и остали. Радо би остали овде, али се не либе да се усавршавају напољу. Неки остану, неки се врате. Свеж пример је одлазак изванредног младог асистента Хемијског факултета – мастер студије завршио је на ЕТХ у Цириху – са студија на Хемијском факултету на Универзитет у Гронингену, у групу професора Бена Феринге који је потом добио Нобелову награду! Не може човек младом колеги да замери одлазак, већ да се труди да му обавезно нађе позицију уколико буде желео да се врати!
Министарство, које већ прима повратнике из иностранства на пројекте, и Влада би можда требало да се овом темом озбиљније позабаве учећи из историје: прочитајте, господо, историју САНУ (од ДСС, СУД, СКА) и видећете да су српску науку и школство (или обрнутим редом, али нераскидиво повезане) изнедрили и развили научници школовани редом у иностранству и код еминентних професора и научника, а не они који ради школовања нису ногом ван граница крочили.
