У граничном појасу Пакистана и Индије живи народ Хунза, познат по томе што њихов животни век траје око 120 година, па је њихово место становања често називано „оазом вечите младости“.

Из искуства многих странаца који су се преселили у долину реке Хунзе, закључак је да је главни фактор дуговечног живота здрава исхрана.

Шкотски лекар Мек Харисон, по свом повратку у Енглеску, извео је експеримент на великом броју животиња.

Једна група се хранила нормалном храном лондонске радничке породице, која је подразумевала бели хлеб, харинге, рафинисани шећер, конзервисану храну и кувано поврће. Као резултат такве исхране, код животиња су се појавиле различите људске болести.

Друга група животиња хранила се храном Хунза и остала је савршено здрава.

Кинески магазин је 1984. године описао врло интересантан догађај. Један од Хунза, по имену Саид Адбул Мобуда, збунио је све раднике емиграционе службе на лондонском аеродрому „Хитроу“ када је показао свој пасош.

Саид је био рођен 1832. године и имао је 160 година!

На међународном конгресу о канцерогеним обољењима у Паризу, обележеног у августу 1977. године, стручњаци су објавили како се потпуно одсуство рака јавља само код народа Хунза.

Хунзима је пењање уз стрму планину врло лако, а силазе весели и енергични.

Њихова насмејана лица и добро расположење такође доприносе бољем менталном и физичком здрављу.

 

РТС

Ознаке: животни век, Индија, народ, Пакистан, Хунза