Шта је против Виктора Новака и књиге Magnum crimen радио Ватикан, а шта комунисти? Сазнајте више у тексту Милорада Екмечића…

Oдмах по објављивању „прву оцену“ књиге, каже Новак, учинила је „Congregatio sancti officii“ стављајући је на индекс забрањених књига. Загребачке новине су то објавиле у децембру 1948, девет месеци по изласку књиге. У југословенском јавном мњењу је књига доживела невиђен успех. Три месеца по изласку књиге, писао му је пријатељ о великом одјеку у Загребу, „dapače čuo i prve opaske da nisi objektivan“.[1] Васо Богданов му је јавио да „међу партијским људима у Загребу пријем књиге је одличан… Крлежа задовољан“.[2] Његов политички истомишљеник Оскар Тартаља му је јавио из Сплита у јануару 1949. да је књига распродата, да нема новаца да је купи, да је одлежао 70 дана због писања и да му је брат Иво на робији седам година.[3] Историчар Гавро Шкриванић му је саопштио да су у Сплиту попови откупили 600 примерака књиге, да би је склонили од читалаца. У другом, од 55 забележених осврта на књигу, је обавештен да је један жупник откупио 20 примерака књиге и спалио их. Југословенски исељеници и избеглице у Сједињеним Државама су Виктора Новака назвали „Виктор Први“.[4] Милан Будимир је књигу приказао 11. јануара 1949, са вешћу да је „Журнал московске патријаршије“ објавио повољан приказ књиге.[5] Књига је повољно оцењена у „Journal of Central European Affaires“, Boulder у Сједињеним државама, а историчар O. Naumann је врло повољно приказао у Штокхолму.

Постојали су предлози из Загреба и иностранства да се књига објави у енглеском преводу, па чак су за то тражена и финансијска средства. Да до тога није дошло, вероватно је разлог да књига није добро примљена од једног дела партијских руководилаца, који су о њој одлучивали. Добио је писмо Анте Матијевића о отпору књизи. „Мимоилазим мишљење свећеника, али ми је добро познат опћенити суд хрватске интелигенције коли клерикалне толи либералне: свагдје сам нашао исти поразан за Вас“. Добро знам и то да нисте боље прошли ни код најјачих партијаца академика у Загребу“.[6] У Босни и Херцеговини је књига брзо нестала из књижара, а постојало је и ту сумњичење да је свештеници откупљују, чак не враћају након посуђивања из библиотека. Халина Калита је требало да књигу преведе на пољски.

/…/

Из рукописа су два поглавља била изостављена. Прво је „Ecclesia militans ratuje s Tyršovom ideologijom“, о упорном одбијању цркве да се и у Хрватској развије покрет „Сокола“, који се из Чешке раширио у свим словенским земљама Аустро-Угарске. Уместо тога, црква је створила своју спортску организацију „Орао“, која је касније прерасла у покрет „Крижара и крижарица“. Поред тога је стварана густа мрежа дечјих, омладинских, сељачких, радничких, грађанских, женских, спортских, група за масовно описмењавање и других организација. Њихов главни циљ је био кроатизовање католичког становништва, где је процес победе хрватске етничке свести до 1918. био одоцнео. У својим успоменама, Бонифације Перовић наводи да је у дубровачким средњим школама, пре него је он преузео једну ђачку католичку дружину, било само 3-4 ђака који су се идентификовали као Хрвати. „Романтичарске Југословене“ је изоловао, није позивао у процесије и јавне наступе везане за цркву, па је врло брзо југословенско национално осећање почело да копни. „Католичка акција“ је у хрватском становништву преузимала водећу улогу у свим друштвеним делатностима. Кроатизовање Срба католика и Југословена јој је била главна задаћа.[7] Поглавље из књиге о соколским организацијама је избачено, јер су их и нове комунистичке власти сматрале својим идеолошким противником.

Друго изостављено поглавље „Libellus Accusations. Promemoria 1. X 1934. nadbiskupu coadiutoru Stepincu“, пензионисаног свештеника и сенатора из Сплита Дон Франа Иванишевића. Промеморију је био одобрио сплитски бискуп Uccellini, а била је достављена свим бискупима у Хрватској и надбискупу у Загребу. Иванишевић је опомињао на улогу свештеника у раду против јединства југословенске државе, уступио је 1937. Виктору Новаку знања ради, па да је по потреби касније и објави. Оба поглавља су остала сачувана у фонду Виктора Новака Архива Српске академије наука и уметности, а први пут их је 2005. објавио Василије Крестић у посебној књизи.[8] Надбискуп Степинац је прећутао примање промеморије, а било је видљиво да под његовим вођством црква напушта пројугословенског држање његовог претходника.

Дело Виктора Новака „Magnum crimen“ је прошло кроз огањ критике, као ниједна књига пре и после тога. Не види се да је близу краја обрачунавање са казивањем у њој. Оно је ипак остало, а биће све удиљ више него једно велико научно и истраживачко остварење. У модерно време постоји тенденција да се нагласи његова политичка улога 1946, или да се у њему види дух масонске нетрпељивости према клерикализму. Некада Новаков истомишљеник и водећи историчар савремене хрватске историје Богдан Кризман је 1989. написао да је ово дело „Новаков масонски обрачун с клерикализмом у Хрватској … У свом првом издању (1948) књига је добро послужила тадашњем политичком врху у Хрватској да створи погодну атмосферу поводом суђења загребачком надбискупу Алојзију Степинцу“.[9] Виктор Новак је написао да је изворе за историју хрватског клерикализма скупљао од студентских дана – дакле, пре него је постао члан масонске ложе. Дело је више критика политике Ватикана и папе Пија XII, него надбискупа Степинца. /…/

Напади на књигу постају споменици које хрватски националисти, након слома југословенске државе 1992, подижу за оне који су овде приказани као злочинци. Дело је постало један миљоказ и духовни споменик историје југословенске културе. Неко ће некада обратити пажњу на имена која је Виктор Новак на својим страницама обилато помињао, па упоређивати са истим именима данашњих његових противника и поштовалаца. /…/

 

*Одломак из предговора енглеском издању Magnum crimen-a Виктора Новака (Гамбит, Јагодина, 2011)

[1] M. Abramić – V. Novaku, Zagreb, 22. juna 1948, u „Reflexiones ad Magnum crimen“, 1948, фонд Виктора Новака, САНУ.

[2] Vaso Bogdanov – Viktoru Novaku, Zagreb, 22. jula 1948, исто.

[3] Oskar Tartalja – Viktoru Novaku, Split, 22. januara 1949, исто.

[4] Milan Kresović – Viktoru Novaku, Milwake, 26. decembra 1959, исто.

[5] Milan Budimir: Ognjem i mačem, „Republika“, Beograd, 11. januara 1949.

[6] Ante Matijević – Viktoru Novaku, Zadar, 10. septembra 1954, исто.

[7] А. И. Филимонова: Католическая акщия в Юугослаии, у зборнику „Человек на Балканах. Государство и его институты“, РАН, Санкт Петербург, 2006, стр. 305.

[8] Viktor Novak: Magnum crimen. Dva izostavqena poglavlja. Priredio Vasilije Krestić, Beograd, 2005.

[9] Bogdan Krizman: Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, Zagreb, 1989, стр. 5.

НАРУЧИТЕ MAGNUM CRIMEN! (КЛИКНИ ОВДЕ) ПРВО НЕЦЕНЗУРИСАНО, ЋИРИЛИЧНО ИЗДАЊЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ!

Ознаке: Magnum Crimen, Виктор Новак, Милорад Екмечић, Римокатоличка црква, цензура