У једној од многих српских школа које носе име по славном војводи Живојину Мишићу, родитеља ђака првачића умало нису ударили шлог и инфаркт истовремено: стигавши са закашњењем на приредбу поводом Дана школе, угледао је ђачиће како певају „Ој свијетла мајска зоро“ уз кореографију употпуњену актуелном црногорском заставом.

Бијела га је пена попанула, али га је трезвена жена зауздала да не учини неки зијан у свечаном тренутку.

Сутрадан је, ништа мање бесан, пресавио табак, звани мејл, па директору накитио ситно писмо са кључним питањем: шта ће у српској школи, међу српском децом, химна настала из пера усташког идеолога и кроато-монтенегрина Секуле Дрљевића, химна чије поједине делове одбија да пева чак и црногорски председник Филип Вујановић, човек очигледно упућен у историјат те свињарије?

И то само неколико дана пошто је врли Мило Принципа прогласио терористом, улазак Црне Горе у Велики рат као кобну грешку, а славну Мојковачку битку (где су они негдашњи Црногорци изгинули да би омогућили српској браћи повлачење ка Албанији) – самоубилачким чином.

Следеће логично питање директору/ки било је: којим поводом цео тај „перформанс“ лажног братства, уз знамења државе која грчевито опстаје на темељима антисрпства и затирања свега што подсећа на немилу, али неумитну чињеницу о правом пореклу данашњих Монтенегрина?

Одговор је гласио, отприлике, овако: сваке године, у оквиру активности назване „С Мишићем по свету“, представља се по једна земља, беше једном Алжир, потом Италија, а ето, сад је на ред стигла и Црна Гора.

„Црна Гора је, као што Вам је познато, држава коју Србија званично признаје и ја то поштујем“, одговори надлежно лице и додаде помало заједљиво да то признање „можда неком смета“.

О АУТОРУ

Милан Јовановић има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.

Не буде лењ, одговором незадовољни родитељ, те у следећој ситној књизи постави још једно логично питање: да ли наредних година можемо очекивати да са Мишићем по свету дечица крену мало и до Хрватске, с којом такође имамо дипломатске односе?

Додуше, славни војсковођа по коме школа носи име у писму залуђеном краљу Александру најцрњим речима је описао Хрвате и вапио да се с њима држава никако не прави, али одговорно школско лице поштује своју државу, те је претпоставка да му та ситница неће сметати.

Све за братство и јединство, а војвода нек се мало у гробу преврће, добро је то за кости.

Лице одговорно за васпитавање и будућност наше деце више није нашло за сходно да се удостоји одговора, а можда је тако и боље, јер ко зна каквих би у наставку тек било лупетарија и прорежимских булажњења.

Док се тај срамни перформанс одвијао на ужас поменутог родитеља, остали су радосно цупкали као на свадби и ударали такт. Баш им је, да се тако изразимо, било Мило.

Шта ће бити са генерацијама наше деце? Куда их води ово осакаћено школство, чему их учи? Да ли ће им у главу утувити само Сребреницу, а из мозгића им избрисати Крајину, Јасеновац, Клечку, Грацко…? Како ће им злосрећни родитељи објаснити нешто о чему никад у школи нису чули? Да ли ће их гледати као будале које булазне о некаквом страдању некаквих Срба?

Пошто школско затирање нације није довољно, забранићемо и прутом по туру, родитеље ћемо терати у затворе, децу одузимати и давати освешћенима, по могућству гејевима. А онима који против тога устану залепиће читав албум етикета неофашисте, великосрбина, агресивног лудака и мрачњака, што је већ на својој кожи искусио доктор Миливојевић.

Од угледног психотерапеута постао је насилни болесник, спреман за ону кошуљу што се копча на леђима. Јер, тако пресуђује Друга Србија, пети јахач српске Апокалипсе.

Не дајмо им децу, најмање толико смо дужни потомцима. И прецима.

(vesti-online.com)

Ознаке: Војвода Живојин Мишић, Милан Јовановић, српска школа, усташки поздрав